Актуелно СПОРТ

Прочитај ми чланак

И ШТА, ЖОЗЕ, САД: Успон и пад Муриња

23:50 28.03.2019.

Ово је прича о Жозеу Мурињу, његовим тренерским и људским особинама, његовом врхунцу, његовом краху и његовој будућности.

Многи познати уметници прошли су пут од анонимних стваралаца који у стилском погледу доносе нешто ново, које публика симпатише зато што се боре против владајућих трендова и структура, до стваралаца који су етаблирани у уметничком систему, финансијски обезбеђени и медијски експонирани, али које публика више не воли, критичари их не штеде, док они у својој пракси понављају устаљене обрасце који свима постају досадни. Појединци који су некад побуђивали симпатије и ентузијазам сада изазивају бес и резигнацију.

Да такав сценарио постоји и у спорту, видимо на примеру Жозеа Муриња. Он је прешао пут од готово анонимног тренера који је са Портом озбиљно нарушио доминацију најбогатијих европских клубова и тако побрао симпатије бројних навијача широм фудбалског света који су се радовали победама мање богатог клуба над клубовима вредним више милијарди евра, до једног од најплаћенијих службеника најбогатих клубова, медијски експонираног појединца који себе назива Посебним или Специјалним и који себе увек ставља у први план, док у пракси вођења тимова и даље тврдокорно истрајава у форсирању устаљених образаца који постају досадни чак и најзагриженијим навијачима тимова које води, па чак и многим великим поштоваоцима његовог лика и дела.

Жозе Мурињо рођен је 26. јануара 1963. у Сетубалу у Португалији. Жозеова каријера је вртоглава, бурна и садржајна. Она ипак може да се сажме, практично у једну реченицу, као што може да се изрази фактографски – списком освојених трофеја који је фасцинантан и који португалског тренера смешта у пантеон највећих тренерских имена у историји фудбала. Ма шта мислили о Мурињу, чињенице илуструју његов значај у историји фудбала.

Веома кратка каријера фудбалера, стицање образовања за тренера на академском нивоу, године учења у Барселони, кратка епизода у Бенфици, запажени резултати у Униао Леирији, прелазак у Порто и покоравање фудбалске Европе, затим стварање моћног Челсија, тријумфално и импозантно враћање Интера на стазе старе славе, покушај рушења Барсине империје са мадридским Реалом, повратак у Челси и буран растанак с Плавцима, амбициозно преузимање Манчестер јунајтеда и неславно напуштање кормила великог енглеског клуба.

Жозе Мурињо је до сада био тренер осам тимова (Бенфика, Униао Леирија, Порто, Челси у два наврата, Интер, Реал Мадрид, Манчестер јунајтед), освојио је 25 трофеја и бројна индивидуална признања међу којима се издвајају награда за тренера године које му је ФИФА доделила 2010. године, орден принца Хенрија, државно признање који се додељује у Португалији, и титула почасног доктора Техничког универзитета у Лисабону. Освајао је и титуле првака националних лига у Португалији два пута са Портом, у Енглеској три пута са Челсијем, у Италији два пута са Интером, и у Шпанији једанпут са Реалом из Мадрида, уз много освојених куп такмичења у земљама у којима је радио. Лигу шампиона освојио је два пута, са Портом и са Интером. Са Портом је освојио и Куп УЕФА, а са Манчестер јунајтедом Лигу Европе. Закључно са 16. децембром 2018. године, Мурињо је остварио 64,8% победа на 909 мечева које је водио у каријери.

Ипак, после отказа у Манчестер јунајтеду поставља се следеће питање – који су разлози Мурињовог неуспеха и уопште силазног тренда у његовој каријери?

Да бисмо одговорили на то питање, претходно се морамо упознати са основама његовог тренерског рада и успеха које је остварио. Једном приликом изјавио да је фудбалски свет пун филозофа са занимљивим теоријским идејама, али да је за њега реалност збивања унутар фудбалског терена једино што је битно. Међутим, анализом реалности (начина игре тимова које је Мурињо водио, на основу његових изјава, као и на основу изјава фудбалера које је тренирао, затим изјава његових колега тренера и председника клубова који су га ангажовали), може се јасно уочити да је развио специфичну филозофију фудбала и начин рада са фудбалерима.

Коштиња, фудбалер кога је Мурињо тренирао у Порту, истиче да су тимови под Жозеовим вођством живели од сопствене динамике. Мурињови тимови мењали су системе игре, али никад нису одустајали од одређене филозофије. Како је тај фудбалер напоменуо, „једна од најважнијих ствари у вези са Мурињом тиче се његовог става према којем противнички тимови морају бити принуђени да се мењају, док његови тимови морају да се држе сопственог идентитета“. Коштиња је уверен у то да споменути принцип представља константу Мурињове каријере. Једино што се у његовој каријери мењало били су клубови и фудбалери. Жозе је увек остајао човек који се држи својих принципа.

Онима који су пажљиво пратили Мурињове тимове прилично је јасно коју филозофију фудбала тако упорно и постојано форсира Жозе Мурињо. Луј ван Гал, холандски фудбалски стратег који је са Мурињом сарађивао у Барселони где је португалски тренер обављао функцију једног од његових помоћника, истакао је да је Жозе тренер који много више верује у одбрану него у напад. „Због тога што верујем да морамо да забавимо публику, моја филозофија је била да увек морам форсирати нападачки фудбал. Мурињова филозофија се своди на то да је важно победити! У томе се разликујемо“, закључио је Ван Гал. То што је тренерски занат учио у Барселони, где је сарађивао са Ван Галом и Бобијем Робсоном, у којој је нападачки оријентисан фудбал обавеза, није оставило осетан траг у Мурињовој тренерској пракси. Иако су у игри Порта били видљиви поједини елементи чувеног Михелс-Кројфовог тоталног фудбала, тј. „Барсајакс школе“, како ту врсту поимања фудбала назива Џонатан Вилсон, пре свега елементи високог пресинга, они су убрзо готово нестали из игре Мурињових тимова.

Јер, како истиче управо Џонатан Вилсон, много снажнији утицај од „Барсајакс“ школе на Муриња је извршио Виктор Фраде, један од пионира тзв. периодизације, који је преферирао одбрану у средњем и ниском зонском блоку и апсорбовање притиска противничких тимова. Такав приступ подразумева одрицање од поседа лопте. Према Мурињовом виђењу, у поседу лопте је ризик, док је у дефанзивној поставци сигурност. Сајмон Купер истиче да је идеолог тоталног фудбала Јохан Кројф сматрао да се контрола простора успоставља контролом лопте, док Мурињо сматра да се простор контролише одустајањем од контроле лопте. Сâм Мурињо изјавио је да „што више лопта кружи између играча на средини терена, то противнички тим има више шанси да ту лопту одузме“. Посед лопте је ризик. „Ко има лопту у ногама, тај има и страх“, истиче Мурињо.

Мурињо је указао на то да један од проблема енглеског фудбала јесте лоша обука младих фудбалера. Он је Енглезима замерио на томе што младе фудбалере обучавају за извршавање задатака који су у вези искључиво са позицијом на којој фудбалер наступа, а савремени фудбал захтева свестране фудбалере. Ту лекцију Мурињо је могао да научи у доба док је био помоћник у Барселони. На први поглед то би значило да је Мурињо следбеник тоталног фудбала, али његова примарна опредељеност за дефанзивни стил игре у потпуности је супротна основним идејама тоталног фудбала. Утолико Мурињо није презао управо од специјализације играча, иако је то замерао енглеском приступу фудбалској игри.

Чувени Ариго Саки сматра да је један од главних проблема развоја фудбалске игре на почетку XXИ века постала склоност ка специјализацији играча на рачун универзализације коју је на велику сцену донела револуција тоталног фудбала коју су увели Холанђани, а коју је он сâм следио и спровео у Италији, као тренер Милана у доба апсолутне владавине тог тима у европским фудбалским оквирима. За Сакија нема сумње у то да је пролиферација специјалиста обележје реактивног фудбала. У Сакијевом виђењу тоталног фудбала, играч који има лопту у ногама мора бити способан да буде ређиста (плејмејкер), али када у везном реду тима постоје фудбалери који су ограничени на извођење специјалних задатака, тако нешто није могуће.

Парадигматичан пример везњака специјалисте за Сакија је Клод Макеле, који једноставно није способан да буде ређиста. А управо Макелеле, и уопште узев играчи његовог типа, фудбалери су каква преферира, чак и обожава Мурињо. Макелеле је уосталом био један од најважнијих чинилаца шампионског тима Челсија који је предводио Мурињо. Ма колико да је критиковао Енглезе, Мурињо је тренер који форсира специјалистички усмерене фудбалере. То се посебно односи на фудбалере везног реда. Мурињов тактички специјалитет, за који он сматра да је заправо његова тактичка иновација, јесте игра са тројицом везњака дефанзивних карактеристика (тзв. тривоте) који могу да делују агресивно и на половини противника, али и да чине чврст блок испред последње линије одбране на сопственој половини.

Тако је у Челсију он за прву поставу бирао везни трио који су чинили Макеле, Лампард и Тијаго, касније Есијен. У Реалу је повремено форсирао тројку коју су чинили Ћави Алонсо, Кедира и Ласана Дијара, па чак и Алонсо, Дијара и Пепе, на мечевима против Барселоне, при чему је у овој варијанти, захваљујући Алонсу, његов везни ред ипак имао и везњака који може да креира. У Манчестер јунајтеду он је често посезао за изразито дефанзивном везном тројком Матић-Ерера-Фелаини. Мурињо можда ипак јесте идејни творац дефанзивне варијанте 4-3-3 система.

Мурињо, уопште, настоји да селектира и оформи физички доминантну екипу која противнике меље агресивношћу и снагом. Отуда он обожава и фудбалере попут Фелаинија који много доприносе и у дефанзиви и у офанзиви. Исто тако, док је у савременом фудбалу све више на делу тренд форсирања штопера који имају способности да учествују у креирању напада, Мурињо упорно ограничава њихову улогу на обављање искључиво дефанзивних задатака. Жорж Коста, који је под Мурињовим вођством у Порту играо на позицији штопера, изјавио је да Жозе њему, као ни било којем другом централном беку, није дозвољавао да са лоптом у поседу крене напред.

„Жозе је мрзео сваки пут када бих то урадио стављајући ми до знања да такав потез доводи до дисбаланса читавог тима“, истакао је Коста. „Ако је бековима и дозвољавао да оду напред, њихови одласци увек су морали бити покривени постављањем везних фудбалера на њихове позиције“. Јер Мурињо се држи принципа према којем у току напада један тим мора да има најмање пет играча у одбрани, а то даље значи да сви фудбалери једног тима не треба да учествују у нападачаким акцијама, што је један од основних постулата тоталног фудбала.

Шпански новинар Дијего Торес, иначе оштар Мурињов критичар и аутор контроверзне књиге о португалском тренеру (Тхе Специал Оне: Тхе Дарк Сиде оф Јосе Моуринхо), Мурињову добитну формулу успеха у великим утакмицама, а можда и филозофију фудбала португалског тренера, свео је на седам кључних елемената, односно принципа:

1. Победу остварује тим који направи мањи број грешака.
2. Фудбал фаворизује тимове који испровоцирају већи број грешака противника.
3. Уместо да покушава да буде суперироран у односу на противника, за тим који гостује боље је да покуша да испровоцира грешке противника.
4. Онај ко има лопту има веће шансе за то да направи грешку.
5. Ко смањи посед лопте, смањује могућност за прављење грешака.
6. Онај ко има лопту има и страх.
7. Ко нема лопту у поседу осећа се снажнијим.

Можда је суштину Мурињове филозофије фудбала, тачније, идеалног модела игре који он замишља, могуће пронаћи у једној изјави Кристијана Роналда. После пораза Јувентуса од Манчестер јунајтеда: “Доминирали смо 90 минута, имали много шанси, могли смо да решимо утакмицу раније три-четири пута, али смо се опустили и за то смо кажњени. Јунајтед није урадио ништа да добије ову утакмицу – не можемо да говоримо ни о срећи, ми смо њима поклонили срећу“. Јер, чини нам се да би Мурињо волео да противнички тим сâм себе победи, док његови играчи само треба да буду стрпљиви, да се бране и чекају грешке противника.

Мурињо је дефинитивно тренер који се храни туђим грешкама. Његов идеал јесте можда то да његов тим по могућству уопште и не упути ударац у оквир противничког гола, а да ипак постигне погодак. И ма колико то изгледало немогуће, Мурињовим тимовима је тако нешто успевало, на пример у сезони 2004/2005. на мечу Лиге шампиона против Барселоне на Камп Ноу стадиону, где је на полувремену Мурињов Челси водио 1:0, а да при томе није упутио ниједан ударац у оквир гола – фудбалер Барселоне Белети постигао је аутогол. Мурињо је нека врста фудбалског зен-будисте, или пре таоисте који у неактивности види суштинску активност.

Он је поборник врсте не-деловања која је у кинеској таостичкој филозофији позната као wу wеи доктрина. Оснивач таостичке школе Лао Це записао је: „Освајање света увек произлази из неделања; чинећи нешто, човек не може освојити свет“. А Мурињова филозофија фудбала можда се може свести на мисао коју познати римски филозоф, правник и беседник Цицерон приписује римском државнику Марку Порцију Катону старијем: „Човек никад није делатнији него кад ништа не чини, никад мање сâм него када је са самим собом“.

Међутим, тајна успона Жозеа Муриња не може се свести само на филозофију неделања, не само зато што у кинеској варијанти она заправо подразумева делање без напора, што је у фудбалу као физичкој активности високог интензитета практично незамисливо. Веома битна је и њена примена. На том пољу је Мурињо бриљантан. После пораза Барселоне од Интера у чувеном полуфиналу Лиге шампиона 2010. године, новинари су Ћавија Ернандеса питали да упореди Гвардиолу и Муриња. Уз све разлике које међу њима постоје, Ћави је указао и на једну изразиту сличност која их повезује. И један и други су веома методични и апсолутно посвећени тактичкој припреми утакмице. Голман Порта Витор Баија истакао је да је приликом припреме тактичког плана утакмице Мурињо био невероватно посвећен ситницама, као и да је одлично антиципирао различита сценарија која би могла да се развијају током утакмице.

„Некад је деловало да је могао да прорекне будућност“, каже Баија. Чувени голман се сетио како је једном приликом Мурињо до најситнијих детаља предвидео на мечу Порто – Бенфика. Он је предвидео све тактичке потезе које ће повући Хосе Антонио Камачо, тадашњи тренер Бенфике. Баија се сећа како су на тренинзима спремали одбрану са играчем мање јер је Мурињо предвидео да судија неће издржати притисак и да ће искључити једног њиховог играча. На утакмици се десило управо оно што је Жозе предвидео. Како су до детаља утаначили и уиграли начин игре са играчем мање, фудбалери Порта без проблема су одолели свим нападима Бенфике.

Део његове стратегије психичке припреме фудбалера јесу његови наступи на конференцијама за медије, на којима он провоцира противнике и врши притисак на судије, с циљем да своје играче растерети притиска и да код њих пробуди инат и подстакне снагу. Исто тако, Мурињо је познат и по томе што својим фудбалерима одобрава сва средства како би дошли до победе. Мартин О’Нил, тренер Селтика у сезони у којој је шкотски великан играо финале тадашњег Купа Уефа против Порта, оптужио је Мурињове фудбалера за намерно одуговлачење и лажирање повреда. То је саставни део Жозеове тактике.

У аутобиографској књизи Алекс Фергусон за Рафаела Бенитеса, са којим није био у најбољим односима, записао је следеће: „Без обзира на моје резерве када је у питању његова личност и менаџерски рад, мислим да је Бенитес успео да убеди своје играче да за њега потроше последњи атом снаге, тако да му се мора признати способност инспирисања: без обзира на то да ли је у питању био страх, поштовање или вештина. Његов тим се никада није предавао и он заслужује све похвале за то“.

Оно што је велики Алекс Фергусон написао за Бенитеса у још већој мери важи за Муриња. То уопште важи за тренере чија филозофија почива на одбрани. Да би неки тим добро играо одбрану, поред тактичке дисциплине, потребна је челична воља. Одбрана углавном и почива на вољи, поверењу и кохезији тима. Без њих, чак и најгенијалнија тактичка решења остају само празна форма. Јер за то да нападају играчима инспирација готово да није потребна, али мотивација је нужна за то да дисциплиновано и посвећено играју одбрану. То што су Мурињови тимови играли изузетну одбрану значило је да је он знао да код играча побуди вољу за то уложе максимим напора на извршавање тактичких задатака везаних за одбрану сопственог гола.

Мурињо уопште важи за доброг мотиватора. Витор Баија указао је и на то колико је добар психолог Жозе Мурињо. „Све нас је знао толико добро да је могао да контролише наше емоције у било којој ситуацији“, рекао је Баија. Многи играчи које је Мурињо тренирао према њему гаје велико поштовање, па тако и Дејан Станковић. Можда тајну успеха Жозеа Муриња управо треба тражити у томе што је играче успевао да убеди да посвећено и организовано играју одбрану и да у извршавање задатака које им је он као тренер постављао уложе и последњи дах енергије.

Када се све сабере, испоставља се да Мурињов приступ фудбалу почива на три темеља:

1. Држање за филозофију игре која почива на организацији дефанзиве, физички доминантној игри и искоришћавању грешака противника.
2. Посвећено и детаљно анализирање противника и припремање тактичког плана утакмице.
3. Инсистирање на дисциплини фудбалера, апсолутном ауторитету тренера и значајном посвећивању пажње психичком раду са фудбалерима и подстицању мотивације за спровођење замисли тренера. (Споменути аспект Мурињовог рада, међутим, има два лица – добро је познато да Мурињо не преза од тога да јавно критикује своје фудбалере и да им приписује одговорност за лоше резултате).

Када се ти принципи узму у обзир, не треба да чуди што је врхунац каријере Мурињо остварио у миланском Интеру са којим је освојио тзв. триплету. Да ли је само стицајем прилика или мудром улогом руководства италијанског фудбалског гиганта Мурињо избаран за тренера Интера, то је мање важно. Оно што је важно јесте то да је Мурињо био човек који је Интеру донео титулу европског правака после вишедеценијског поста (45 година) који је уследио након што је Интер освојио Куп шампиона са Еленијом Ерером на клупи. Између Муриња и Ерере ипак постоји и дубља веза. На то да Мурињо у много чему подсећа на Ереру указао је председник Интера Масимо Морати.

Еленио Ерера, познат под надимцима Гуштер и Маг (Ил Маго), сматра се утемељивачем чувеног италијанског катенаћа, стила фудбала који је изразито дефанзиван и који се заснива на формацији која се састоји од пет дефанзивних фудбалера, при чему је један од њих тзв. либеро. Ерера заправо није творац катенаћа. Пре њега тај стил фудбала у Италији развијали су Ђузепе Ђипо Вијани и Нерео Роко, али Ерера га јесте усавршио. На офанзивном плану катенаћо фудбал се заснива на контранападима – Ерера је инистирао на томе да његови фудбалери одмах по освајању лопте морају да упуте неколико вертикалних пасова и тако освоје простор иза леђа противника који покушава да пробије одбрану његовог тима. Али ако није творац катенаћа, Ерера је човек који је јасно дефинисао улогу тренера, како то истиче Џонатан Вилсон.

Вилсон наводи да је једном приликом Еленио Ерера изјавио да су пре њега фудбалски тренери били само људи који носе торбе играча на леђима. „Ја сам их ставио на место које им припада“, истакао је Ерера. Аргентинац је преузимао апсолутну контролу над целокупним радом фудбалерима које тренира. Он је био један од првих тренера који је прописивао начин и режим исхране фудбалера. Инсистирао је на томе да његови играчи спавају по 12 сати. Његов систем познат под називом ритиро подразумевао је то да играчи морају да спавају у тренинг-кампу вече пред утакмицу. Сматра се и пиониром употребе спортске психологије у тренажном процесу. У свлачионици је Ерера остављао мотивационе поруке које су код играча потпиривале борбени дух и развијале победнички менталитет. Тамо где је Ерера био тренер сви елементи тренажног процеса били су стриктно регулисани.

Ерера је посебно био опчињен детаљном припремом утакмица. Фудбалери које је тренирао често су истицали да су на основу Ерериних информација противничке фудбалере препознавали иако их пре тога нису видели на фотографијама. Аргентински тренер је захтевао апсолутну послушност, дисциплина је за њега била императив. Његова правила била су битнија од мајстора фудбала. Када је био тренер Барселоне, Ерера је из тима избацио Мађара Ладислава Кубалу, идола навијача и живу легенду каталонског великана. Попут Кубале у Барселони, у Интеру “прошао је“ Антонио Анхелило, Ерерин земљак који је био првокласни голгетер. Друштвени живот који је он водио није се допадао Ерери. Током читаве каријере Ерера се држао следећег правила: напоран рад, перфекционизам, физичка припрема, посебан режим исхране и три дана пуне концентрације пре утакмице!

Ерера је повезиван и са многим контроверзама. Сматра се да је својим фудбалерима пре утакмица давао таблете које су садржале недозвољене супстанце. Победа је морала да се оствари по сваку цену. Такође, док је био тренер Роме, он је на терен послао болесног фудбалера Ђулијана Таколу који је неколико сати после изласка из игре преминуо. Најзад, фудбалери које је тренирао жалили су се на његов манир да сваку велику победу припише својим генијалним тактичким плановима, док је поразе приписивао лошем залагању и грешкама фудбалера његовог тима.

То што је пре одигравања великих утакмица инсистирао на потпуној изолованости фудбалера од свих збивања ван фудбала такође није пријало играчима које је тренирао. Тарћизио Бурњић, чувени фудбалер златне генерације Интера, сматра да је њихов пораз од Селтика у финалу Купа шампиона 1967. године у доброј мери био узрокован тиме што је Ерера играче држао у карантину који је подразумевао потпуну изолованост фудбалера од спољњег света. Неколико дана фудбалери нису били у прилици да срећу људе који нису били део стручног штаба Интера. Према Бурњићу, фудбалере Интера то је довело на корак до лудила. Енглески нападач Гери Хиченс долазак у Ерерин Интер поистоветио је с доласком у војнички камп. Бурњић пак сматра да је Ерерин приступ могао да буде плодотворан када би се примењивао повремено. „Али када га примењујете свакодневно, он фудбалерима постане веома напоран“, закључио је Бурњић.

Сличности између Ерере и Муриња су фрапантне: оријентација на дефанзиву и контранападе, инсистирање на дисциплини и психичкој мотивацији фудбалера, инсистирање на победи по сваку цену, егоцентризам и приписивање заслуга за победе тактичким плановима, а одговорности за поразе фудбалерима, сукоби са креативним фудбалерима који су при том изразити индивидуалци, физичко и психичко исцрпљивање фудбалера.

Када се вратимо основним принципима Мурињовог фудбала, можемо покушати да одговоримо на питање које смо поставили на почетку. Шта је, дакле, разлог Мурињовог пада?

На ово питање могуће је дати три одговора:

-Дефанзивни приступ постао је прочитан и превазиђен.
-Мурињо је изгубио способност да тактички парира противницима, што значи да је “попустио“ његов рад на припреми утакмица.
-Или је можда ствар у томе што он на дужи рок не може да успостави и одржи тимску дисциплину и апсолутно поверење и оданост фудбалера које тренира.

Чињеница је да су директан фудбал и посебно игра оријентисана на посед (Јуего де посицион) преузели примат у свету фудбала, али то Мурињу није сметало да управо у јеку офанзиве претходна два модела осваја трофеје и тако не само да успе да одржи у животу дефанзивни приступ фудбалској игри, него да тај приступ учини трећим битним трендом савременог фудбала. У тренуцима када је Гвардиолина Барселона деловала незаустављиво, Мурињов Интер је успео да је заустави. У ери апсолутне доминације Гвардиолине Барселоне, Мурињо је са Реалом успео да освоји титулу у Шпанији.

У тренуцима када су многи мислили да је као тренер отписан, Мурињо је у великој мери захваљујући доброј дефанзиви са Челсијем успео да још једном тријумфује у Премијер лиги. На крају крајева, са Манчестер јунајтедом освојио је Лигу Европе и био вицешампион Премијер лиге. Дакле, ако је чињеница да је Мурињово схватање фудбала потиснуто у други план, то и даље не значи да је уз помоћ тог схватања постало немогуће освајати трофеје. Уосталом, и у време доминације дефанзивног фудбала тимови који су играли офанзивни фудбал освајали су трофеје. Ипак, чињеница је да дефанзивни приступ у утакмицама са директним ривалима за освајање трофеја није довољан. Потребно је побеђивати и тзв. слабије противнике, а ту дефанзива често није од велике помоћи. На том плану Мурињо има много проблема.

Исто тако, нема сумње у то да је Мурињо и даље тактички бријантан, да добро скаутира и анализира игру противника, као и да зна да осмисли добра дефанзивна тактичка решења. То је био случај на мечу Премијер лиге против Саријевог Челсија у Лондону, када је успео да уз помоћ Лукакуа и Мате од остатка Челсијевог тима изолује Жоржиња, можда и кључног играча у Саријевој концепцији. Емеријевом Арсеналу је успео да парира променом система игре свог тима у 3-4-2-1 уместо уобичајеног система 4-2-3-1 или 4-3-3 система. Тај систем се у средњем и ниском дефанзивном блоку претварао у систем 5-3-2 и 5-2-3 чиме је парирао Арсеналовом офанзивном 3-4-2-1 систему. Чак и на мечевима које је његов тим изгубио, он је покушао да примени занимљива тактичка решења чија реализација је изостала. Против градског ривала Манчестер ситија користио је дефанзивно орјентисани везни трио Матић, Ерера и Фелаини, при чему је Ерера стриктно маркирао Давида Силву. Уз то је настојао да формирањем ланца од шест или седам фудбалера (четири играча уже одбране и три дефанзивна везњака) у ниском зонском блоку његов тим потпуно затвори последњу трећину терена, тј. зоне терена у шеснаестерцу и испред њега, и тако смањи простор за маневре градског ривала у самој завршници напада, као што је то некад са Интером успео да уради против Гвардиолине Барселоне.

На последњем мечу на клупи Јунајтеда, на Енфилду против Ливерпула, Мурињо је поново употребио систем игре 3-4-2-1 који је у дефанзивном блоку био трансформисан у системе 5-3-2 и 5-2-3, али и у формацију 5-1-3-1 – она је настајала тако што се везњак Ерера повремено повлачио у простор између два штопера, док је трећи штопер (Дармијан) одлазио на позицију десног бека, а леви спољни фудбалер Јанг се враћао на позицију левог бека. Тиме је десни спољни Дало могао да буде орјентисан на изласке на изразито офанзивног левог бека Ливерпула Робертсона, што значи да је дејствовао “високо“, у линији са Лингардом и Рашфордом, док је Матић био у простору између те тројке и последње петорке. На Мурињову жалост, управо је Робертсон његовом тиму правио велике проблеме, што значи да његова тактичка замисао није успела. Најзад, у прилог томе да Мурињо и даље јесте добар тактичар иде то што је увођењем Фелаинија у игру често успевао да промени систем игре и односе снаге на терену и тако оствари добар резултат.

То значи да можда разлог Мурињовог пада треба тражити у томе што он после сезону-две проведене у клубу не успева да одржи дисциплину у тиму, а још мање да одржи и развије поверење између себе и играча и тако их убеди у то да наставе да за остварење његових идеја дају “све од себе“, како то тренери знају да кажу. Понуђени одговор преузимамо из једне од фудбалских колумни које пише мостарски песник Марко Томаш. Он сматра да је Мурињо почео да губи контролу сваки пут када су његови фудбалери престали да му верују, другим речима, када је изгубио апсолутно поверење својих фудбалера. Да у томе има истине, показују конкретни примери из тренерске праксе португалског стручњака. Фудбалери Реала својевремено су се жалили су на то што Мурињо током дужег временског периода са њима ради само на уигравању одбране и контранапада, док потпуно занемарује тренинге на којима би се усавршавао начин напада против тимова који се бране у ниском зонском блоку. На примедбе фудбалера Мурињо често оштро реагује. Приговоре фудбалера Реала он је третирао као гест нелојалности.

У мају 2013. године Мурињо је одбио да заједно са екипом путује у Малагу где је Реал играо са истоименим тимом. Док је група навијача подржала Муриња, неки од фудбалера предвођени капитеном Икером Касиљасом практично су ступили у отворени сукоб с њим. Познато је да је у Челсију, током другог Мурињовог мандата на клупи, тињало тихо незадовљство начином Мурињовог рада код неких фудбалера, посебно креативаца попут Едена Азара. И у Јунајртеду је било далеко од идеалног у том смислу – енглески медији су после Мурињовог одласка пренели информацију према којој су само тројица фудбалера била против његове смене.

Али ако се сетимо шта су фудбалери Интера говорили о Ерериним методама које су заправо претеча Мурињовог начина рада, онда можемо да констатујемо да приступ какав форсира Мурињо на дужи рок неминовно мора да доведе до губитка дисциплине фудбалера и нарушавања тзв. тимске атмосфере. Фабио Капело изјавио је да је Мурињо добар тренер, али да после годину и по дана рада он напросто руинира фудбалере које тренира. „Његови фудбалери психолошки нису кадри да пруже оно што он од њих захтева“, истакао је Капело. У таквим условима играчи почињу да исказују незадовољство, па чак и непослушност. То доводи до сукоба и нарушавања атмосфере у свлачионици. Приметићемо да је Капело очито само поновио оно што је Бурњић рекао поводом Ерере и његовог начина рада.

Још једна битна ствар у вези са Мурињом јесте та што се он очигледно боље сналази у тимовима који немају јасно развијену традицију, филозофију фудбала и културу игре, осим уколико та традиција и култура не почивају на дефанзиви, као што је то био случај у Интеру. Жозе се управо зато и није најбоље снашао у мадридском Реалу и Манчестер јунајтеду, упркос томе што је остварио и добре резултате, посебно у Реалу (титула првака Шпаније). То што се он обрео у тим клубовима утолико посебно чуди. Јер чини се да је то била погрешна процена, како самог Муриња, тако и челних људи споменутих клубова. Поимање фудбала у те две средине изразито је нападачко и у њима дефанзивно оријентисани тренери углавном нису пожељни. И то нема везе са бројем постигнутих голова у сезони – то је само ствар статистике. Проблем је у стилу игре који Мурињо гаји: дефанзивна одговорност, физичка доминација, занемаривање поседа лопте и изостанак ризика. Такав стил, па чак и у случају постизања троцифреног броја голова у једној сезони и освајања титула, као што је то био случај са Реалом, не трпи се у срединама које гаје првенствено нападачки и атрактиван фудбал.

Утолико је било само питање времена када ће ти клубови прекинути сарадњу са Жозеом. Уз то, Мурињо не трпи играче изразитих индивидуалних карактеристика, а управо такви фудбалери имају кључне улоге у филозофијама фудбала тимова попут Реала и Манчестер јунајтеда. Када власници клубова почну да доводе такве играче, Мурињо обично не буде задовољан. Томе у прилог говори изјава коју је недавно дао Кака. „Мој проблем у Мадриду прво је био континуитет, а потом и тренер јер сам три године покушавао да убедим Муриња да имам квалитет за Реал. Али, он је бирао другачије, нисам могао на то да утичем. Никако“, рекао је Кака. Све то су очигледно схватили у Барселони. Јер, у тренутку када је било извесно да ће Рајкард напустити клупу Барселоне, Жозе Мурињо је озбиљно фигурирао као један од кандидата да постане шеф струке овог клуба. Па иако је прошао „Барасајакс“ школу, у клубу су проценили да он не може да се уклопи у филозофију и културу игре каталонског гиганта. Уместо њега посао је добио Гвардиола, а све остало је историја.

Мађарски тренер Бела Гутман, данас најпознатији по чувеној клетви коју је изрекао у тренутку када је добио отказ у Бенфици, говорио је и о тзв. правилу три године (Тхрее-Yеар Руле), према којем у једном тиму нешто мора да се мења након три сезоне, било да је реч о тренеру, било да је реч фудбалерима. Џонатан Вилсон сматра да је управо Мурињово искуство у великој мери потврдило заснованост Гутмановог правила. Муриња очито прати нека врста Гутманове клетве. Јер, ако ово правило не важи за представнике „Барсајакс“ школе чији кључни принцип је континуитет у форсирању одређене фудбалске културе, оно ипак важи за тренере који хоће да буду слободни стрелци и да намећу своје принципе. Ствари за њих, сматра Вилсон, постају још компликованије уколико гаје реактиван фудбал који није усмерен на креацију него је усмерен на деструкцију.

Закључак је релативно јасан: Мурињо се тврдоглаво држи филозофије реактивног фудбала али за њено спровођење на дужи рок не може да обезбеди потребно поверење и дисциплину фудбалера. Када поверење које Мурињо ужива код играча постане пољуљано, онда остали квалитети на којима почива рад португалског тренера не могу да дођу до изражаја. Без јединства три кључна елемента његовог рада, Мурињо очигледно не може да ради онако како је замислио. Када уз то постоје и неслагања између Муриња и његових сарадника из спортског сектора или управе клубова, тада атмосфера у клубу и посебно унутар тима постане туробна. Тактички посматрано, Мурињов проблем је у томе што примарно дефанзивна стратегија коју форсира у једном тренутку, у великој мери због губитка поверења између њега и фудбалера које тренира, престане да функционише, а он једноставно не зна како да тимови које тренира креативно нападају.

Због тога његови тимови у једном тренутку, обично у трећој сезони, остају без идентитета и отуда делују беживотно и досадно. Мурињо једноставно није у стању да на дужи рок максимално усаврши и одржава у животу један тактички квалитет, а не зна да развије било који други тактички квалитет. Уколико жели да се врати на стазе успеха он ће морати да смањи свој его и покуша да буде тактички флексибилнији, нпр. као Чоло Симеоне, и на тај начин можда стекне и на дужи рок одржи поверење фудбалера које буде тренирао, како би могао да континуирано развија дефанзивну игру, или да се у потпуности мења и прилагођава новим трендовима и тенденцијама савременог фудбала који се креће рутама офанзивног фудбала. Прва опција можда је и могућа, док друга делује готово немогућа.

Било како било, једну од најзанимљивих ствари у савременом фудбалу вероватно ће представљати даљи ток каријере Жозеа Муриња. Остаје нам да чекамо и видимо да ли ће Мурињо успети да оствари још неки успон, или је његова каријера у дефинитивном паду са којег више неће бити повратка. Не знамо да ли је Мурињо читао поезију једног од највећих песника португалског језика, Бразилца Карлоса Друмонда де Андрадеа, али једна песма великог мајстора писане речи која, гле чуда, носи наслов Жозе, у овом тренутку на одговарајући начин описује тренутни положај једног Жозеа који себе воли да зове Посебни, тј. Специјални.

И, шта, Жозе, сад? Забави је крај, светлу угашен сјај, људи нестали, ноћ је захладнела, и шта, Жозе, сад? и шта, Жозе, сад? ти што ни име немаш, и ругаш се другима, што гориш стиховима, и волиш, приговараш, шта, Жозе, сад?…Али умрети нећеш, да, ти си снажан Жозе! Сада у тами сам, ко свака дивља звер, без божје заштите и без голог зида да се на њега наслониш, и без црног коња који галопом граби, ти маршираш Жозе! Жозе, куда?