Прочитај ми чланак
Сале Национале је говори о шансама наше селекције на Светском купу у Шпанији, о томе када ћемо на неком великом такмичењу поново бити фаворити за освајање трона, као и у којим аспектим заостајемо за бољима од нас.
Такође, са Ђорђевићем сe разговарало о кошарци некада и сада, земљи која и даље лудо воли спорт, екстремном ривалству Партизана и Црвене звезде, о томе зашто се деца више не баве толико спортом…
Од званичног представљања Ђорђевића прошло је месец и по дана. Логично питање јесте – како протиче почетак?
“Са доста посла, разговора, размишљања и формирања разних структура које ће мени олакшати посао и довести до тога да направим што мање грешака у раду. Није само месец и по дана, него од тренутка када смо почели да разговарамо и када смо се сагласили да сам кандидат, а људи који воде савез одлучили да ми понуде функцију. Доста одгледаних утакмица, склапања коцкица, схватање на који начин функционише савез, која је моја улога“.
У јавности сте последњих година усталило мишљење да припреме наше репрезентације трају предуго и да се, последично, не води рачуна о томе да играчи буду одморни.
„Ми смо увек имали тај приступ раду – постепени, методолошки који нам је давао резултате. Једна ствар је што се систем такмичења променио и еволуирао. Кошарка се променила. Све је много напорније, има више утакмица. Играчу је остављено мање времена да направи дужи припремни период и да се опорави од напорних сезона. За неколико година припреме ће бити лимитиране на 35 дана за све репрезентације света – од америчке, па до свих нас. Ми нећемо радити више од седам недеља.
Око 10. јула ћемо се скупити, направити тестове којима почињемо. Анализирамо стање играча. После четири-пет дана одлазимо на двонедељне припреме на Копаоник, а потом настављамо са даљим планом. Пријатељске утакмице, одласци на турнире, Трофеј Београда половином августа и још евентуално једна или две припремне утакмице пред одлазак за Гранаду, који је планиран за 28. август“.
Селектор је већ започео процес одабира кандидата за национални тим, али још му предстоји мукотрпан посао и, на крају, слатке муке.
„Списак је на моју срећу изузетно велики. Сви су се јавили како јавно, директно, преко новина, али и на погрешан начин – преко менаџера које ме обавештава да тај играч жели да игра за репрезентацију. Са доста играча сам се видео, погледао њихове тренинге, утакмице, имао лични контакт, али ми тек предстоји и цео процес са другима које ћемо ставити на списак. Списак је дугачак, а играчи мене морају да сатерају у ћошак да ми буде тешко да некога избацим са списка. На њима је да буду у врхунској форми и да се понашају на нивоу који захтева репрезентација“.
Отказивања разних играча постале су уобичајена ствар сваки пут када се објави списак. Ђорђевић каже да жели да се фокусира на оне који хоће да играју. Ипак…
„Знамо те замке које су новинарима и јавности јако интересантне – да говоримо више о онима који неће да играју, него о онима који хоће. Многи су јасно дали до знања да прижељкују позив у репрезентацију. То је светиња и то за сваког спортисту мора да буде највећа амбиција – да представља репрезентацију на великом такмичењу. Прошло је доста играча кроз селекцију Душана Ивковића, а он је имао проблема са повредама и личним отказима. Ти ’разлози’ због којих су отказивали биће узети у обзир и сигурно им неће ићи у прилог. Водим рачуна о прошлости јер је она параметар за будућност“.
За разлику од олимпијских игара, на светским шампионатима смо редован учесник, а пре четири године Србији је за длаку измакла медаља. Шта да очекујемо у Шпанији?
„Реално смо седми на Европском првенству – од тога треба поћи и то треба да схватимо. То је био наш најбољи тим са најбољим тренером. Ништа нам не припада, морамо да зарадимо оно што мислимо да можемо да урадимо. Јако је тешко доћи до борбе за медаље. Увек кажем ’бићемо супер, феноменални’, али први знам да ће бити проблема, квалитетних противника. Ипак, чврсто верујем да можемо. Рано је за неку озбиљнију причу, али желимо да играчи буду на врхунцу када буде најпотребније. У Шпанији ће сви имати прилику да покаже колико вреде. Колико год вредео индивидуално или на клупском нивоу, играчи признају другог играча само када дође до висина и на репрезентативном нивоу. То је неписано правило међу кошаркашима. Када Тони Паркер буде завршио каријеру, потписујем да ће рећи да му је најдража златна медаља са Француском на ЕП“.
Поред тога што је ритам све напорнији и у Европи, у глобализацији кошарке изгубили смо нешто што се зове ’наша школа кошарке’, била она југословенска, балканска, или српска…
„Кошарка се много променила. Она је захтеван спорт и да би био победник, мораш да будеш врхунски атлета. То је услов који можда осујећује тај наш стари шмек, таленат и сл. Све што радиш сада на терену, мораш да радиш у пуној снази – таленат и екстра квалитет без физичке спремности не игра велику улогу у данашњој кошарци. То се променило, баш као и начин рада и тренинга, који су све теже. Треба да се прилагодимо променама и да, уз савете стручњаке, елиминишемо грешке и како да изађемо на крај са умором играча, физичким и менталним.
Престали смо да будемо доминантна кошаркашка нација у физичком смислу, зато децо, мој вам је савет да водите рачуна о телу, да га доведете до савршенства јер то је ваш посао, ваша канцеларија. Лествице захтева су све виши, тако можемо да парирамо екипама које су раније почеле да играју више кошарку у транзицији, то је правац у којем је кошарка еволуирала. Наши нападачки принципи се елиминшу када имаш агресивну одбрану која ти одузме пола напада и пре него што си га поставио. Млади играчи морају лета да проводе јачајући и да доведу физичке способности на висок ниво“.
Кошаркашки заљубљеници воле да гледају данашње играче и да у њима виде нове „Ђорђевића, Бодирогу или Даниловића“. Селектор не гледа ствари на тај начин.
„Та прошлост више не постоји, то је део историје коју сам имао среће да испишем заједно са Бодирогом, Даниловићем и осталима. Никада у раду нисам рекао ’тако смо ми радили’ или ’ја бих то овако’. Сада су момци који обуку дрес најбољи, а мој је посао да им самопоуздање подигнем на ниво на којем ћемо то осетити. Свако време носи своје шампионе, не волим то да поредим. Много је боље бити слабији оригинал него лоша копија, свако треба да тежи индивидуалном играчком печату“.
Богдан Богдановић ове сезоне се наментуо као играч који има храбрости да одлучује и преузима одговорност. Имамо и Милоша Теодосића, али утисак је да имамо све мање таквих кошаркаша.
“Можемо да оих чекујемо, али прво морамо да дођемо до утакмице где се одлучује. Треба том играчу пружити шансу да реши утакмицу. Не смемо да заборавимо игре Теодосића на Светском првенству, против Словеније у Пољској. Такав квалитет постоји у Теодосићу, на њему је да га покаже. Победничка екипа може да буде, али без лидера тешко да ће бити шампионска. Имамо потребу за лидерима наравно. Генерално, пред играчима ће имати високе захтеве, зато што смо ми нација која кошарку својата. Ја волим тај српски начин размишљања о спорту, нарочито кошарци, пошто то значи да страст још постоји. На нама је да љубав према националном тиму подигнемо на још виши ниво”.
Утисак је да због економских услова све мање деца има могућности да се на озбиљан начин бави спортом. Бесплатних школа кошарке више скоро и да нема… Такође, Ђорђевић истиче још једну чињеницу која утиче да се деца мање опредељују за спорт.
“Сагласан сам да је тако, економски аспект је један од узрока што спорт не напредује у Србији. Потребно је да постоји бесплатно бављење спортом, мислим да је сада започета акција која иде у том правцу, а у коју је укључено и министарство. Живот детета од 15 година је другачији него раније – њему се пружа толико опција да проведе слободно време. У моје време је после домаћег било ‘или лопта или кликер’. Није било компјутера, филмова, два телевизијска канала…
Сада млад човек има интернет, играчке невероватне, много ствари које су на тањиру и деца нису усмерена на спорт. Морамо да радимо са децом, ми бивши спортисти да у директним контактима развијамо спортски дух и тај њихов део личности. Имамо много тога да пренесемо, то је наша дужност”.
Ђорђевић истиче да је лоша инфраструктура један од основних разлога зашто Србија све више заостаје.
“Ипак је наша земља мања од нпр. Шпаније и Италије, имамо само шест милиона становника. То су бивши индустријски лидери Европе, а ми смо нација у дугој транзицији. Италијани и Шпанци имају светску инфраструктуру, врхунске услове, а то је први предуслов. Ми имамо Арену којом се поносимо, неколико добрих средина за спорт, али то је то. Овде сви спортски фактори зависе од државног буџета, а немогуће је да се све финансира из истог извора. Морамо да променимо систем, да укључимо приватни сектор да улаже у спорт. Али не само у спорт, него и у просвету, културу”.
У Србији је створен амбијент да је и спорт постао ‘лов у мутном’, много је негативних прича, превасходно у фудбалу, али и у кошарци последњих година гледамо заоштравање односа између Партизана и Црвене звезде.
“Ривалитети су увек екстремни, у било којој земљи: Олимпијакос – ПАО, Интер – Милан, Барселона – Реал Мадрид итд. Тако је и са Звездом и Партизаном. То су два највећа клуба у Србији и имају највише навијаче. Ја сам одрастао уз ‘пецкања’ на клупицама и навијачка зезања, а сада је то доведено до одређеног екстрема. Ту су и медији криви, узевши у обзир колико простора дајете негативним стварима. Криви смо наравно и ми који вам дајемо материал за тако нешто. Негативна вест је већа и боље је примљена него позитивна. Свако својим примером мора да буде одговорнији и да утиче на повратак витештва и фер-плеја, то је основно у спорту. Рат, ембарго и санкције нису далеко, део су наше ближе историје, и све то се пренело и на терен, трибине”.
Б92
