Курир, Моцарт.спорт

Дејан Савићевић, легендарни фудбалер златне генерације Црвене звезде, а данас председник Фудбалског савеза Црне Горе, сматра да је гол који је у финалу Лиге шампиона 1994. као фудбалер Миана дао Барселони најлепши у његовој каријери и да је Црвена звезда могла и до друге титуле првака Европе…

 

У обимном интервју за „Моззарт спорт“ Савићевић је причао и о повратку у Звезду, разлозима због којих 1999. године на Маракани није окончао каријеру, сукобима са Фабиом Капелом…

О најлепшем голу каријере.

“Када сам шутнуо лопту, већ сам се окренуо и знао да ћу постићи гол. Имао сам у каријери таква два или три тренутка – шутнеш, видиш да иде и да нема шансе да голман одбрани. Слично ми се десило против Жалгириса у Београду и против Земуна са 30 метара. Било ми је много драго због тог гола против Барселоне, јер је ипак финале – финале. Леп гол, јесте спектакуларан, али таква је и сама утакмица. Финале Лиге шампиона – било какав гол у таквом мечу је врхунац каријере. Осим помињаног у финалу Лиге шампиона, имам неколико посебно драгих у дресу Црвене звезде. Рецимо против Келна, Бајерна и Дрездена – то су голови којих ћу се сећати читав живот”.

На питање о „шестој Звездиној Звезди“ Савићевић је одговорио:

“Питање је комплексно. До постављања Пиксија за пету Звездину звезду, морао си да оставиш другачији траг, да будеш у Звезди барем деценију. Сви су пре Пиксија имали на стотине утакмица у Звезди, то су играчи који су били врло препознатљиви по томе што су учинили у клубу. Пикси је после две и по или три године проглашен за пету звезду и онда се отворила нада за све нас из генерације 1991. да можемо да постанемо шеста Звездина звезда. У том моменту нисам имао подршку људи из клуба, јер они који су мене довели више нису били у Звезди, пре свих покојни Миша Слијепчевић и Беговић.

Покојни Миша ми је запослио брата да ради у робној кући пре него што сам потписао за Звезду. Они су склоњени, дошла је нека друга гарнитура која се мало питала. У том периоду су се највише питали Цвеле и Џаја, а ја нисам био у великој љубави с њима двојицом. Веровато да сам се „лизао“ с њима, да сам имао однос ко што су га неки други имали, вероватно бих имао више шанси да постанем Звездина звезда. На моју срећу, ја сам се и после Звезде доказао и направио каријеру у Милану. Постоји жал што неко од нас није добио ту част. Што нису прогласили тројицу или четворицу, првенствено Робија, Панчева или мене? Не би требало Дарка заборавити, јер је дао 85 прволигашких голова за три сезоне, бар ми се тако чини. Панчев је био машина за голове.

Ја сам био играч какав сам био, Роби је провео четири године у Звезди. Ипак, они нису хтели да нас прогласе, као није могло. Али опет се враћам на следеће – да Пикси није изабран, ма нико не би помињао ту причу. Не би ни новинари око тога правили велику фрку. Пиксијево постављање за пету Звездину звезду је пробудило код нас наду, померили су се критеријуми и то је то.

По играчким квалитетима нас тројица-четворица смо стварно били играчи. За мене цела генерација не може да буде шеста Звездина звезда. Отишао сам на ту прославу, јер када је Лукић преузео клуб, стално се мислило да имам нешто против онога ко води Звезду. Није било доста играча из првог тима 1991, можда шест или седам. Отишао сам да кажем да немам ништа против тога што су они то прогласили. Ја ћу се увек осећати као Дејан Савићевић који је играо у тој златној генерацији. За мене је то златна генерација, не шеста Звездина звезда. Тако ја то гледам и то је једна у низу глупости које су се у последњем периоду десиле у клубу”.

Савићевић сматра да би Црвена звезда да није било распада СФР Југославије била првак Европе и 19992. године

„Да смо остали на окупу, 1992. бисмо освојили Лигу шампиона. Ипак, отишло је доста стандардних играча – Дика, Маре, Роберт, Шабан, Бина, па и у таквој ситуацији, да смо играли код куће, ми бисмо прошли даље, него смо морали да играмо у Бугарској. Била је „меч лопта“ са Сампдоријом и да смо тај меч добили, отишли бисмо директно у финале. Хоћу да кажем да је остало ових пет играча и годину дана касније бисмо сигурно освојили Лигу шампиона, без обзира на то где смо играли као домаћини”.

Дејо је причао и о сукобима са тренером Милана Фабиом Капелом.

„Постоје две ситуације. Једна је била после мог интервјуа у новинама када сам испљувао Капела. Рекао сам да ми не даје да играм, не даје ми ово, не даје ми оно… И изашле екипе на терен, игра се „шева пет на два“ по ћошковима. Ја се истежем, приђе ми Бобан и каже ми да ме зове Капело да причамо, хоће нешто да ме пита. Бобан је ту преводилац, али ја сам разумео питање: „Да ли је истина оно написано у новинама“? Одговарам: „Си“. Пита Капело како сам то могао да изјавим?

Рекао сам му: „Ето, могао сам“. Почео је нешто да ми објашњава како ја то не могу тако, овако… Нисам хтео да га слушам. Рекох Звонету: „Кажи му да се носи у п…. материну и да нећу да причам с њим“. Звоне одговара: „Па како то да му кажем!?“ Рекао сам „ко га ј…“, окренуо се и отишао усред разговора. Ето, тако је то било. Шта бре имам ту да причам!? Неколико месеци од те ситуације хтео је да ме води да будем на клупи за резерве у Бриселу против Андерлехта. Капело увек дан пред утакмицу изведе формације, 11 на 11, схватиш ко игра, а ко не игра.

Било је шест странаца, видим ја два тамо, четири овамо и схватим да нисам у комбинацији. Међутим, Капело ми каже да и мене води на пут, а ја му одговорим да идем на пут само ако будем играо. Почела је препирка. Хтео је да ми објасни како сам професионалац који мора све да прихвати, па сам му објаснио да ја јесам професионалац, али професионалац који хоће да игра. „Не може то тако, ти мораш да идеш“ – већ је беснео Капело.

Опет сам му поновио да нећу да идем на пут уколико не будем играо! Рекао ми је да сам слободан и да напустим тренинг, али сам и то одбио и остао да мало истрчим. Вратим се у свлачионицу, истуширам се, а у том моменту је дошао тим-менаџер Рамаћони и рекао ми: „Ево, хоће Галијани да прича с тобом.“ Ја се таман истуширао… Каже Галијани: „Дај, Дејане, немој да правиш фрку, молим те, обећај ми да ћеш ићи на пут.“ Рекао сам му да хоћу да се истуширам, да сам још сам врућ и да ако обећам да ћу ићи, онда ћу ићи, али да то не могу одмах да обећам и да ћу их позвати када да се истуширам.

Завршио сам разговор, угасио мобилни, сео у аутомобил и отишао кући. Нисам ни отпутовао! Е то је истина, а не да ми је он објашњавао због чега не играм. Главни разлог због чега нисам хтео на клупу за резерве је тај што су тада могла да играју три странца, а три на трибину. Ти мене да ставиш да будем резерва једном у два месеца и да ме водиш!? Па нисам ја дошао без ичега.

Ја сам му и тада рекао: „Ало, ја сам овде дошао са освојеном Лигом шампиона, као репрезентативац, нисам ја млад играч, нити си ме довео са 18-19 година!“ Имао сам тада 25 година и све сам био освојио! Ја да седим на клупи!? Вероватно да сам могао сваке недеље да идем на клупу, ишао бих, понекад би ме ставио, понекад не. Али ти после месец дана хоћеш да одмориш неког од ових, па да ме ставиш на клупу за резерве? Не може! Нисам ја од јуче. Из тих разлога нисам хтео да седим на клупи за резервне играче.

Савићевић је на помен повратка у Звезду 1999. године рекао:

“Имао сам у то време проблем с коленом. Вукао сам повреду и паузирао шест месеци пре повратка у Звезду. Паметно је било што сам направио паузу, јер после тога никада нисам имао проблем с коленом. Дакле, вратио сам се у Звезду и мислио да играм још шест месеци. Хтео сам да останем годину дана више, да завршим каријеру у Звезди. Онда су се неке струје умешале… Како да кажем – да је Џаја био за то, остао бих вероватно.

Први пут сада кажем да сам хтео да останем у Звезди, али сам видео да нисам пожељан. Искрено да вам кажем једну ствар, ако Милољуб Остојић изјави на конференцији за медије да сам исти као сви остали, мислим да је то јасан знак. Мислим, ко је тај Остојић!? Човек којем је Аркан састављао тим, а није до тада имао посла, може да изјави да је Савићевић за њега исти као сви остали? Може то и лепше да се каже, да је Савићевић легенда клуба, да ће бити ту, али да каже да је исти као сви остали!? То ти је одмах знак да би требало да идеш. Да није добио инструкције у том правцу, вероватно то не би смео да каже.

Вероватно је разговарао с Џајом који га је послао на конференцију и вероватно су мислили „а шта ћемо са Савићевићем“? Кад већ улазимо у то, да објасним до краја због чега мислим да нисам остао и шта је био главни проблем. Моја последња утакмица у Звезди је била против Партизана. Тренер је био Војин Лазаревић, којег сам волео, мој Црногорац. Добар и поштен човек, добар лик и све остало. Шта се десило? Он је волео да се игра све „човек на човека“, такав је тренер био. Ја га молим пред утакмицу да нешто промени јер играмо с Партизаном, а он стварно стави два штопера, а Џаја је падао у несвест када се игра са четворицом позади.

Џаја је волео да има либера једно 10 метара иза, а ја сам шест година у Италији играо у формацији са четворицом позади. И ја молим Лазаревића три-четири дана пред меч да не ставља фластере. Ми стварно кренемо жестоко, у првих 20 минута поведемо са 2:0. Ипак, искључе Друлића, а ми останемо да играмо са пет позади. На полувремену сви су били за то да играмо у линији, међутим, ништа се не промени. Партизан нас стегне и буде 2:2. Ја кажем Буњевчевићу: „Буњо, дај бре да станемо са четири у линију, зај..и ово.“ Кренемо да играмо 4-4-1, Партизан нам није шансу направио! Чак смо имали контру за гол.

Ту су вероватно видели да сам на терену с Буњевчевићем и с Бјеговићем променио тактику. Мислим да је мој могући утицај у екипи био један од главних разлога због чега су ме „испратили“. Није могао овај да каже за мене да сам исти као сви остали. И да не бисмо дошли у ситуацију да му на тренингу шутнем ногу у дупе и да одем на ружан начин, отишао сам господски. Према томе… Кад сам се вратио, нисам тражио ни капитенску траку, ни десетку. Нисам више био клинац, те ствари ми нису значиле. Хтео сам још годину дана да останем, али мислим да је један од главних разлога одласка била ситуација из утакмице против Партизана. Са Жотом Антонијевићем сам био много добар, више није жив, жао ми га је, млад је умро. Пошто је он био Џајин човек, стално смо га зезали.

Био ми је драг, имали смо сјајан однос и говорио сам му: „Жота, иди код Џаје, тражи му да водиш Звезду годину дана. Узећемо један трофеј овде, нећеш вечито бити помоћни тренер, изађи једном на барикаду.“ Било је већ речено да ће отићи Војин Лазаревић. А Жота мени одговара: „Црногорац, луд си, луд си, луд си…“ И кад је дошао Остојић, њега су отерали. Дођем први пут у Београд, питам Жоту о чему се ради, зашто су га „испратили“ и вратили код омладинаца. А он оно његово – нема везе, ово, оно…

 

О изјавама Небојше Човића и финансијским проблемима Звезде.

“Па, вероватно Човић, да је у позицији играча, не би такве ствари изјављивао. Мислим да није у реду таква изјава. Момци нису пола године примили плату. Када сам давно преговарао са Партизаном, дошли су с неком понудом типа даћемо ти 20, па 20, па 20… Рекао сам им: „Људи, ја сам се начекао рата у Будућности, заје.ите ме“. Хоћу да кажем да када обећаш нешто играчима и не испуниш оно што си обећао, не можеш ни да очекујеш од њих много. Мислим да та Човићева изјава није на месту, не може тако нешто да изјави.

Вероватно он није у таквој ситуацији у каквој су играчи, да по шест месеци нису примили плату. Играчи добро зарађују, али се у том периоду потроше те паре. Рачунаш зарадио сам, даће ми. Не знам ко је изјавио од њих да више немају где ни да позајме новац. То је прави одговор Човићу!”, рекао је Дејан Савићевић.

Ознаке: дејан савићевић, Србија, утакмица, Црвена Звезда