Прочитај ми чланак
(Новости)
Захвалан сам лопти јер ме је удаљила од криминала у Лагосу. Мој отац има три жене и нас 13 деце – прича за “Новости” о необичном путу који га је довео у Србију.
Када је у јануару Абиола Дауда као анонимус из шведског Калмара стигао у Црвену звезду, многи су неповерљиво, чак и с подсмехом гледали ка Нигеријцу. С унапред припремљеном претпоставком да је у питању још један „лажни играч“, којем ће брже-боље накачити етикету промашаја године, није било мало оних који су му прорицали да ће напустити Србију пре него што се и честито распакује.
Дауда је мало знао о српском фудбалу, али је прошле године често слушао о вечитом дербију.
– У Калмару сам играо с Ненадом Ђорђевићем, бившим капитеном Партизана, који ми је објаснио да је београдски дерби нешто заиста другачије од осталих мечева. Кад сам га позвао и јавио му да прелазим у Звезду, звучао је као да се љути, рекао ми да он баш не воли Звезду, али је онда био реалан и испричао ми да прелазим у велики клуб богате традиције – каже Дауда.
Али, Дауда их је врло брзо натерао да се посипају пепелом. Онако како најбоље зна: одлучујућим головима, правовременим асистенцијама, брзим продорима који у редове ривала уносе панику…
Једнако муњевито како пробија одбране супарника, 25-годишњи момак из Лагоса освојио је и симпатије навијача Црвене звезде који на „Маракани“ могу да се увере у његове фудбалске квалитете.
Али, шта се крије испод каменог израза лица, вретенасте мускулатуре и помало ексцентричне спољашности, „Новости“ су покушале да открију током шетње са Звездиним голгетером на калемегданским зидинама и стазама Доњег града. Неизбежно, животну причу Дауда почиње од родног Лагоса, највећег града Нигерије, покушавајући да повуче паралелу с нашом престоницом.
– Допада ми се Београд, односно оно што сам од њега успео да видим за ово кратко време. Град није толико велики и густо насељен као Лагос, али је увек живо, имате и ви гужве у саобраћају, а људи су ведри и делују гостољубиво. Лепо ми је, добро се сналазим, али искрено, то и није проблем ако знате да у Нигерији кажу „ако си успео да преживиш у Лагосу, преживећеш било где на свету“ – говори Дауда.
Имајући у виду високу стопу криминала, отмице и трговину дрогом у највећем нигеријском граду, питамо Абиолу како је успео да током одрастања умакне бујицама опасних банди и кланова који на улицама носе све пред собом.
Док се кроз градску вреву возимо Теразијама ка Славији, Абиола одговара на телефонски позив и течно говори на нама тешко разумљивом шведском. На „линији“ је девојка Ана, иначе Швеђанка, која је недавно допутовала у Београд. Али, Дауда није желео да своју лепшу половину представи очима јавности…
– С Аном сам у вези већ четири године, али не желим да мешам приватни живот с публицитетом који доноси фудбал. Не појављујем се с девојком у јавности и не волим да у новинама објављују наше фотографије…
……………………………..
Године проведене у Шведској омогућиле су Дауди да се административно приближи статус Европљанина.
– Испунио сам све услове и предао документацију за држављанство. Очекујем да ћу током лета добити шведски пасош, што ће нарочито бити од великог значаја за моју даљу каријеру, јер више нећу имати статус странца у земљама ЕУ. О дресу Шведске нисам размишљао, али ко зна… Ако некада стигне позив, можда се и одлучим да га прихватим…
– За све сам захвалан лопти. Фудбал ми је спасао живот јер сам одмалена волео да га играм и исказивао сам таленат због којег су ме другови и породица стално усмеравали на ту страну. Улични терени и ледине на којима смо имали утакмице били су моје царство и успео сам да избегнем све оно лоше што вреба младе у Нигерији, на првом месту банде и криминал који су присутни на сваком кораку.
Али, детињство у великој породици, с 12 браће и сестара, није било једноставно…
– У Нигерији су, као и у већини афричких земаља, дозвољени полигамни бракови, па мој отац тако има три жене и нас 13 деце. Једно по једно излазимо на пут, сви су успешни у ономе чиме се баве, а један брат је чак завршио мастер. Да нисам успео у фудбалу, вероватно бих и ја изабрао да студирам економију, али овако, засада сам најуспешнији у породици и сваког месеца им помажем да боље и лакше живе.
Све до 18. године Дауда је играо улични фудбал, без услова за стручан тренинг, квалитетну опрему, па чак и најобичније патике…
– Нисам био у подмлатку неког клуба, већ смо имали наше екипе и стално смо играли између себе на импровизованим теренима. Отац ми је доста помогао да истрајем, трудио се да ми купи обућу кад год је био у могућности. Иначе смо углавном играли боси, и то по теренима на којима није било траве, већ прашњава земља, пиљевина, ситан шљунак…
Такве околности научиле су Дауду да више цени оно што данас има, али су му и помогле да фудбалски буде испред многих који су стасавали на „енглезу“, у модерним копачкама, дресовима, шушкавцима…
– Кад научиш да владаш лоптом босоног, онда ти је много лакше у удобној обући. Првих неколико пута је необично, „тражиш“ осећај, али се брзо привикнеш и сваки потез, сваки шут и дриблинг ти буду лакше изводљиви. А тек када сам први пут изашао на травнати терен, покошен и мекан као тепих…
Имао сам утисак да за мене нема немогућег у фудбалу и желео сам да сатима и сатима само играм фудбал. Мислим да су због свега тога афрички фудбалери често у предности у односу на Европљане, јер оно кроз шта ми прођемо нас ојача и омогућава да будемо бољи у добрим условима.
С пунолетством, Дауда је напустио породицу и Нигерију…
– Једном менаџеру који је имао везе у Шведској скренули су пажњу на мој таленат, и он је дошао да ме гледа током утакмице „стрит сокера“. Одмах ми је предложио да пођем с њим на пробу у један клуб, а тамо су ми после неколико тренинга рекли да сам добар, али да се вратим идуће године. Нисам желео да напуштам Шведску и пристао сам да играм за четвртолигашки Селвесберг.
За почетак у Европи каже да је био – паклен.
– Првих шест месеци било је несносно. Други континент, потпуно другачија клима, хладни људи, нисам знао језик… Тада сам рекао себи да имам циљ да успем и да морам да прођем све ово како би ми касније било боље у животу. Тако се и десило, а ја сам 2008. прешао у Калмар и почео да играм не само прволигашке утакмице, већ и у Европи.
Заузимајући позу на зиду крај Победника, Дауда нам објашњава да у животу не прави велике планове, већ да често препушта струјама судбине да га однесу ка новој авантури.
– О Београду и Србији нисам знао ништа, нити сам икада очекивао да ћу доћи овде да играм фудбал. Али, у томе и јесте лепота живота. Зато не могу да вам одговорим на питање где видим себе после Црвене звезде.
Нисам човек који поставља себи велике циљеве, јер, када се то после не оствари, онда се разочараш. Овако, размишљам само о томе да сада будем најбољи што могу, да дајем голове, да побеђујемо… Да, волео бих да једног дана играм у Премијер лиги и да будем репрезентативац Нигерије, али шта ће бити сутра и где ће ме пут одвести, тиме се не оптерећујем. Пуштам живот да неке ствари уреди сам…
