Прочитај ми чланак
У два дана сместиле су се те две вести, и обе су биле некако тужне… Прво је Владимир Радмановић саопштио да прекида каријеру у својој 32. години, а потом је стигла она много бизарнија прича: Дарко Миличић ће предводити репрезентацију Србије у пецању шарана, негде у Италији.
Две судбине тако су добиле своје финале. А обе говоре о истоме: о оном када ти онај одозго и ти луди српски горштачки гени подаре предиспозицију да будеш међу најбољима на свету, а ти се задовољиш само новцем. Заборавиш на славу, на традицију, на своје снове, на онај први дан када си обуо дубоке патике и стао испод обруча – изгледао ти је застрашујуће далеко, мада ти је лопта грејала руке, топлије од прве љубави – и задовољиш се нулама на банковном рачуну.
Чак и ако је посреди гомила (и гомила, и гомила, и гомила…) новца, опет оставља горак укус у устима…
Некада 12. пик на драфту, Радмановић је провео невероватних 11 сезона у НБА. И шта ће се од свега памтити? Тројке које је, из неког разлога, шутирао као бесан, иако му нису најбоље ишле? Оне плетенице које је носио док је играо у Сијетлу, граду којег су прославили и Пејтон, и Кемп, и гранџ, и Соникси који више не постоје, баш као што не постоји ни Радманова каријера? Или чувени инцидент када су га Лејкерси казнили са пола милиона долара јер је сломио раме возећи сноуборд усред сезоне?
Чиме је он, сем повременим насловима о две-три „банане“ које је лупио, допринео српској и светској кошарци? Помисли ли некад на то?
Даркова прича још је несрећнија ако сагледате слику широку као његова рамена и дубоку као историја талената у једној земљи кошарке…
Никада, ваљда због тог кврца у глави, није Миличић изгледао као да ће оправдати позицију на драфту – био је, побогу, изнад Кармела Ентонија и Двејна Вејда! – и џаба онај прстен из прве сезоне, када том спорту, најзахвалнијем од свих, ниси вратио ништа.
И све би било лакше – и овај би текст, и свака расправа о њима двојици, била интонирана много оштрије – да Миличић и Радмановић нису, суштински, добри момци, мада то често не показују.
Дарко је, не треба то никада сметнути с ума, један од највећих добротвора и хуманиста које је ова земља видела у последње две деценије: готово је сам финансирао лечење деце од ретких болести и подржао оснивање фонда, а нису ретке биле ни вести да је из свог џепа плаћао операције свима којима су биле потребне, мада њему тај маркетинг није био важан.
Он је спасавао животе, и то и даље ради. А колико нас може то да каже за себе?
Ни то, авај, баш као ни кошаркашко умеће нису прве асоцијације на њега, колико они мизерни статистички подаци или псовке упућене судијама и њиховом потомству или, нажалост, његови трактати о великом Дуди Ивковићу.
Могла је и та филантропија и та мрачнија страна његове личности да иде у корак са кошевима и успесима, са дресом репрезентације или са ол-стар викендом. А није.
Лепо је ловити шаране, и на Дунаву и на неком Светском првенству, и лепо је кад имаш толико пара, чак и ако ниси славан, чак и ако си помало озлоглашен.
Али хоће ли, кад му се на том првенству велика риба, прави капиталац, скине с удице тик пре него што је извуче, Миличић ту препознати себе и помислити да је све могло да буде другачије, само да је мало више јурио лопту, а мало мање новац, само да је мало више слушао срце, а мало мање поруке које ти јављају да ти је на рачун легао још који милион?
Марко Прелевић, уредник Недељника
(mozzartsport)
