Прочитај ми чланак
Ваљда нигде у нормалном фудбалском свету такво понашање није приметно као у Србији – да се изговори траже четири месеца унапред. Можда је негде забележено да се „сезона лова на вештице“ отвори пре него што почне јурњава за лоптом, али вероватно ретко где има да тренер јавно оптужи „рођеног“ играча да – лаже!?
Зато је Марко Николић јединствена личност овдашње спортске сцене, јер је на крају паничне потраге за кривцима што је испустио шампионски пехар клизећим стартом „ударио“ на Бранислава Трајковића. То што га је удаљио са тренинга или послао на превремени одмор апсолутно је право тренера, али шеф струке Партизана дужан је јавности објашњење како се „ништа није десило“ ако је штопер признао да је варничило између њега и Саше Марковића. Сами изаберите коме ћете да верујете: Трајковићу – који је потврдио писање медија да је био у, додуше, вербалном сукобу са саиграчем – или Николићу, према чијој оцени у Земунелу није нарушена атмосфера, али се сваки следећи пут кад тренер Партизана нешто изговори запитајте да ли је искрен и држите на уму податак да су му од седам дана у седмици на шест тренинзи затворени. Логично би било да прикрива тактиче замисли, али последња дешавања наводе на дилему држи ли тако ван очију јавности сукобе већих размера. На пример: физичке обрачуне међу играчима за које неки тврде да су се дешавале још на припремама у Анталији.
Николићев удар на Трајковића и – утисак је – једва дочекано држање слова медијима („ви све знате, ви све пишете“) завршни је излив незадовољства који показује да се више бавио споредним стварима, а мање примарним послом – фудбалом. Јер, откако је дошао из Војводине, упркос чињеници да је направио три кикса која су га коштала титуле, још се није одважио да изговори реченицу:
„Ја сам крив“.
Уместо анализе сопствених грешака у Новом Пазару, Крушевцу и дуелу са Новосађанима, вербални атаци на судије постали заштитни знак Марка Николића и све да су у Партизану у праву кад кажу да су спутавани, а да је Црвена звезда имала „помоћ пријатеља“ (за шта Гробари стопроцентно сматрају да јесте), можда би им корисиније било да су енергију усмерили само на терен. Овако је испало да је Николићева нервоза услед киксева несвесно прелазила на играче, отуда и не чуди ако су се тукли. Чија је то одговорност?
Човека који је наследио бод предности и добио, према општим оценама, све што је тражио у зимском прелазном року руководиоци још нису позвали на „саслушање“ због изгубљене титуле. И неће. Кажу, добро ради. Тако сматрају исти они који су сменили Јокановића после две дупле круне и пласман у Лигу Европе, Станојевића после три трофеја и Лиге шампиона за две године, Рашовића који им је „угасио пожар“. Зато Николић не би смео да живи у заблуди да је добио поверење руководилаца на дуге стазе, јер Партизан не функционише тако. Никад није и тешко да ће скорије. Истини више паше чињеница да, чак и ако би му уручили отказ, у Хумској 1 немају кога да поставе на клупу.
У свакој другој ситуацији био би бивши. Овако, Николић би морао да буде свестан да Партизан није ни Рад, ни Војводина, као и да тренеру црно-белих не приличи да кривце тражи на другом месту. Ако га је у првих неколико месеци услед огромне тензије и ненавикнутости на прилике у Партизану величина клуба прогутала, наредни би могли да покажу да ли је заиста дорастао овом послу. Што пре се окане приче о судијама и невидљивих стега да му новинари раде о глави (а такву заблуду неки његови претходници плаћали су отказом) биће боље и њему и клубу. Само у случају тоталне посвећености терену можда и успе да оправда репутацију која га је и довела у Хумску. Да је најталентованији тренер млађе гарде у Србији.
Трећу шансу неће добити…
( Моззартспорт )
