Фудбалски клуб Партизан и Југословенско спортско друтшво Партизан ове среде славе 72. годину постојања.

ЈСД Партизан спада у ред највећих спортских друштва у свету, а по резултатима, остварењима и броју својих врхунских спортиста током свих ових година, свакако је и једно од најуспешнијих у спортском свету.

А када и сам Фудбалски клуб Партизан пресабере својих седам деценија, онда заиста има чиме да се поноси.

Освојено је 27 титула шампиона државе, 14 пута победник Купа, Средњеевропски куп освојен је 1978. године, а 1966. црно-бели су били други у Европи. Партизан је одиграо први меч против Спортинга у историји Купа шампиона, када је ово, данас најпрестижније такмичење, тек основано 1955. године. Потом је двапут играо у Лиги европских шампиона новог формата, а и осам пута у Лиги европске фудбалске федерације. Партизан је дао највише репрезентативаца и има највише фудбалера који су наступили више од педесет пута у државном тиму. Десетак националних селекција са свих континената, као селектори, водили су некадашњи Партизанови стручњаци. Партизан има и омладинску фудбалску школу коју је УЕФА, уз Ајаксову, прогласила за најбољу на континенту.

Прве дане и месеце, прве кораке и подухвате Фудбалског клуба Партизан, данас је готово немогуће утврдити, сем наслутити по сећањима неколико актера тих догађаја, који су још међу нама. Писаних докумената о почецима готово и да нема. Записника, или макар бележака, такође. Ипак, може се вратити филм на те дане, иако је све то доста непотпуно, а постоје извесне несагласности у детаљима, што је и разумљиво, реч је о времену од пре седам деценија.

Датум рођења је 4. октобар 1945. године, а припреме су трајале месецима пре тога. Светозар Вукмановић – Темпо, својим несравњивим ентузијазмом, залагао се да се при Централном дому Југословенске армије оформи фудбалски клуб, а касније да се то шири и на остале спортове, у којима би били спортисти који су у војничкој униформи. Тако су истог дана када и фудбалска секција, рођене оне и за атлетику, шах, кошарку и одбојку.

У лето 1945. године у Београду је одржавано свеармијско првенство, које је окупило и четири стотине фудбалера. Међу њима су биле и десетине познатих играча, па и репрезентативаца пре почетка Другог светског рата, а који су у то време били у униформи. Већ тада је начињен списак најбољих. Када је донета одлука о оснивању фудбалског клуба, они су већ били позвани у Београд и заједно су тренирали.

Играчи Партизана, два дана по оснивању, 6. октобра, први пут су истрчали на терен. Победили су репрезентацију Земуна са 4:2 у саставу: Чулик, Чолић, Белеслин, Чајковски, Ђурђевић, Шваљек, Шереш (Б. Михајловић), Атанацковић, Рупник, Божовић и Матекало, који је био и први стрелац (дао је два гола. Шереш и Рупник по један). Тренер је био Фрањо Глазер, а за фудбалску секцију као технико је био задужен Виргил Попеску.

Већ на првим утакмицама показало се да тадашњој снази Партизана нико није био раван. На седам следећих утакмица црно-бели су дали 45 голова, а нису примили ни један. Живели су у Централном дому армије, носили униформе и свако је имао редовна задужења. Бобек је, рецимо, био библиотекар. Уз све остало, они су учествовали и на омладинским радним акцијама на рашчишћавању рушевина и уређењу улица. Уочи својих утакмица ишли су и по граду лепили плакате као најаву.

У три месеца своје прве године, Партизанови фудбалери су одиграли и неколико међународних утакмица. Двадесетог октобра, на годишњицу ослобођења Београда, Партизан је изгубио од репрезентације Прага са 4:1, пред 7.000 гледалаца. Шестог децембра је доживео и други пораз. Победу од 4:3 извојевао је московски Динамо. Још се није завршио ни први месец од оснивања, 28. октобра 1945. Партизан је одиграо и своју прву утакмицу у иностранству – у Банској Бистрици победио је са 3:1 репрезентацију словачке војске, а неколико дана касније победили су и репрезентацију Банске Бистрице са 4:1.

У јесен 1945. године одигран је и први фудбалски турнир. У Београду су наступиле репрезентације свих република ФНРЈ, репрезентација Војводине и екипа Југословенске армије. Победила је репрезентација Србије, која је у финалу савладала тим Армије са 1:0. Тако су протицали први дани и месеци, у редовним тренинзима, војничким активностима, а било је наравно и времена за шетње и забаву. Увече би групно одлазили на корзо, а време за одлазак на спавање било је одређено као и у касарнама. Владала је изванредна атмосфера, а то је утицало да све компактније делују и на фудбалском терену. Фрањо Глазер, голман и тренер, и Мирослав Брозовић, бек и капитен, били су највећи ауторитети и није било приговора на њихове одлуке.

Првих пет година постојања Партизан је био ослоњен на Југословенску армију и био секција при њеном Централном дому (ЦДЈА). Од 1950. године је самостални клуб у оквиру Југословенског спортског друштва. Од тада Фудбалски клуб има потпуну самосталност у спортско-такмичарском, организационом и материјалном домену.

Године 1946. фудбалери и остали спортисти Партизана пресељени су у бараке на Шареној ћуприји у близини Аутокоманде (крај авалског друма), где је било седиште Партизанове фискултурне школе. Њен први управник је био Артур Такач.

Данас, наравно, нема никаквог трага од некадашњег спортског насеља и Фискултурне школе Партизана. Већ тада је формирана стандардна постава, али редовно су наступали и они који нису почињали утакмице, будући да су то све били сусрети без протокола и јасних пропозиција. Утакмицама је присуствовало све више гледалаца, иако су готово једине информације биле по неколико плаката, или још чешће »глас гласу«.

Публика је већ знала имена: Фрањо Глазер, Бела Палфи, Ратко Чолић, Фрањо Шоштарић, Златко Чајковски, Александар Атанацковић, Силвестер Шереш, Првослав Боба Михајловић, Драгомир Марјановић, Момчило Радуновић, Стјепан Бобек, Миливоје Ђурђевић, Радислав Јањић, Станислав Попеску, Миша Шијачић, Иван Шваљек, Флоријан Матекало, Јован Вратан, Фрањо Рупник, Јосип Крњић, Владимир Чулик и Мирослав Брозовић.

То је био почетак историје црно-белог клуба…

Тих првих година Партизан је играо на стадиону предратног клуба БСК (капацитет му је био 5.500 хиљада на дрвеним трибинама и око 20 – 25.000 стајаћих места), који је преименован у Стадион 20. октобар, касније и Стадион ЦДЈА, да би већ 1949. Партизан добио новоизграђени стадион, који је добио име – Стадион ЈНА. Он је изграђен на месту стадиона БСК, који је после рата одлуком државе био додељен Партизану.

У октобру 1948. године у Београду је требало да се одрже балканско–средњоевропске атлетске игре. План је био да се та велика спортска приредба одржи на новом стадиону, чија изградња је кренула у марту 1948. године. Вреди напоменути да су се све време током градње стадиона (1948–1951.) на њему одигравале утакмице и многе друге спортске приредбе.

– 1. март 1948. Почетак изградње стадиона;

– 9. октобар 1949. Прва фудбалска утакмица на новом стадиону Југославија – Француска 1:1;

– 16. октобар 1949. Прва фудбалска Партизана на новом стадиону (Куп Југославије Партизан – Загреб 8:0)

– 25. август 1951. Атлетски двомеч Југославија – Велика Британија на коме је Марк Бејли истрчао светски рекорд на 100 метара у времену 10,2 секунде;

– 2. септембар 1951. Фудбалски сусрет Југославија – Шведска 2:1

– 8. септембар 1951. Кошаркашка утакмица Југославија – Француска 56:46;

– 11. септембар 1951. Бокс меч Југославија – Италија;

– 23. децембар 1951. Званично завршена градња и стадион предат на коришћење СД Партизан;

Ратни командант Петар Пеко Дапчевић, касније и један од председника Југословенског спортског друштва Партизан, а поводом пола века од оснивања, 1995. године, у писму којим честита јубилеј, написао је и како је и где рођена идеја, па и одлука о оснивању:

„Већина нас, младих генерала, која је играла и волела фудбал, окупили смо се и договорили да оснујемо фудбалски клуб. Око имена није било натезања: били смо партизани, било је и најприродније да се наш клуб зове Партизан. На самом скупу, неформално је председавао Светозар Вукмановић – Темпо, били су још присутни Отмар Креачић – Култура, Вујица Гајиновић, Ратко Чоче Вујовић (био је изабран за првог председника 1950. када је клуб добио префикс ФК), Константин Коча Поповић, Мијалко Тодоровић – Плави. Можда и још неко… Не могу се сетити, сећања бледе… Ако је данас тешко, или готово немогуће, утврдити детаље, целину догађања, првенствено као атмосфера, може се доста јасно осетити. Још се није била навршила ни година од престанка четвртогодишњег ратног ужаса, у данима опште оскудице, једино чега је било у изобиљу – било је полета и наде. На тим темељима је грађено и ЈСД Партизан и његова несумњива осовина – фудбалски клуб, који је и до данас остао магнет и духовни и материјални ослонац тог најбројнијег и најтрофејнијег спортског друштва“, истакао је Дапчевић.

Један од оснивача био је и дугогодишњи високи функционер у Партизану и Олимпијском комитету, Артур Такач. Он је пред 50. рођендан Партизана у интервјуу, који је забележен камером, доста тога појаснио и објаснио, везано за историју Партизана:

Године 1950. десетог августа одржана је оснивачка Скупштина Спортског друштва ЈА Партизан, која је, између осталог, донела одлуку да постојеће секције прерасту у клубове и да се истовремено региструју и јуниорске екипе, иако је секција јуниора кренула са радом 1947. године. Тог тренутка клуб постаје ФК Партизан, а маја 1953. године донета је одлука да ФК Партизан не буде више организационо везан за ЈНА, већ да као и остале спортске организације, пређе на систем самосталног финансирања уз помоћ дотација.

„Партизан данас представља друштвено добро Београда. Апсолутно припадање Београду није представљало ограничење да Партизан има најшири круг симпатизера и пријатеља широм балканских простора, а ту тезу несумњиво потврђује податак да је Партизан одувек био најгледанији гост. Сем што је београдски, Партизан је и европски – по схватању фудбала, организацији, па све више и по такмичарском рангу. Фудбалски клуб Партизан није само спортски погон, чије је лидерство последњих петнаест година ван сваке сумње, већ и озбиљан пословни систем на који се гледа са респектом и сарађује с поверењем. Етичка начела и олимпијски дух пренео се са терена и на све сегменте делатности и живота, па се наше име изговара с поштовањем, а озбиљне фирме нас желе као партнера. И данас, када са поносом говоримо о својој прошлости, са подједнаким миром и сигурношћу гледамо и на будућност“, истичу црно-бели.

Извор: sport.blic.rs

Ознаке: ЈСД Партизан, рођендан, ФК Партизан