Pročitaj mi članakOsam godina je prošlo od dvoboja na Olimpijskim igrama na kojima je Milorad Čavić, ceo svet je video pobedio Majkla Felpsa, ali je zlato ipak završilo oko vrata Amerikanca. Sada je srpski plivač odlučio da otvori dušu i kaže šta zaista misli o svemu što se dogodilo te 2008. godine.
Делићи, практично стоти део секунде је, према објашњењу „Омеге“, званичног мерача времена, одлучио у корист Мајкла Фелпса.
– Постоји велика, велика разлика између додиривања те плоче и гурања плоче. Сигурно је, и то снимак потврђује, да је Чавић први стигао, пре Фелпса, али је он ишао полако док је Фелпс јурио ка плочи… А разлика између њих је стварно стоти део секуде. Сви подаци у систему показују то – рекао је тадашњи генерални менаџер „Омеге“ Кристоф Берто.
Чавић је морао да се задовољи сребром, а сада је у интервјуу за Vice.com говорио о свему што се десило пре осам година, и како он сада гледа на целу ситуацију.
После осам година освртања, да ли мислиш да си победио у тој трци?
– Никада се тиме нисам бавио, нисам причао о томе. Ја сам прихватио чињеницу да оно што се десило не може да се промени. Али су ми тада сви рекли да сам преварен за златну медаљу. Сви.
Како се због тога осећаш?
– Да сам ја био у Фелпсовој позицији, не знам колико би ми пријатно било да се китим златном медаљом за коју нико на свету не мисли да је моја. Не желим да нападам Мајкла. Он је већ освојио 11 златних медаља пре те трке. Мајкл Фелпс је можда једини олимпијац који је изгубио осећај за златну медаљу.
Шта то значи?
– Када погледа на своје олимпијске медаље, он не зна која је одакле. На њима не пише која је дисциплина у питању. Победа је победа. Али не знам како би се ја осећао да имам медаљу за коју сви мисле да није моја. И то кажем са пуно резерве јер Мајкл Фелпс није било који олимпијац и то што кажем би могло да делује прилично негативно. Нећу да кажем да је Фелпс лаж. Не кажем да мислим да сам изгубио. Само кажем, да је он исти као ја – неко ко је имао знатно мање успеха – можда би био осетљивији када би му сви говорили „Хеј, јел мислиш да заслужујеш то Олимпијско злато?“
Да ли си остао у контакту са Фелпсом? Какв вам је однос?
– Мислим да сам током целе каријере укупно 15 минута провео један на један са њим. Увек смо били на другим крајевима САД или света. Једини пут када сам морао да причам са њим је било баш пред церемонију додела медаља.
Да ли се сећаш тог разговора? Или било ког разговора?
– Ако је икада боље време да се прича о нечему озбиљнијем од „Где ћеш да циркаш вечерас?“ то свакако није уочи доделе медаља. Биле су још две прилике на другим догађајима. И он би рекао „Хеј хвала на позиву“, али је увек био заузет. То разумем.
Шта би ти хтео да му кажеш?
– Највише бих волео да га упознам. Ако сте икада видели неки од Фелпсових интервјуа, за само два или три бих рекао да су његове речи. Сваки други интервју који сам прочитао, чинило ми се да је истрениран. Мислим да је најљудскије интервјуе давао када је био у проблему – када је возио пијан или након што је ухваћен да дува. Он је корпоративан тип, то хоћу да кажем – само зато што се то од њега и очекивало.
Шта мислиш о својој сребрној медаљи?
– Она ми је једна од највреднијих ствари. Налази се у Америци у мом сефу. Пар пута током године је сам за себе гледам.
На крају си учествовао и у Лондону. Да ли је трка у Пекингу била фактор?
– Да, да сам освојио злато, верујем да би се повукао те године.
Шта те је још покретало? Злато? Или осећај тркања након операције леђа 2010?
– Више од свега осећај да са мном није готово. Доктори и тренери су ми рекли да се никада више нећу тркати. Тако да је за мене постало мање битно освајање олимпијског злата, а више доказивање свима да нису у праву освајањем медаље. Свака медаља би била довољна.
У великом реваншу – финалу лептира на 100м у Лондону – био си близу, али без медаље.
– Ноћ пред финале је био други пут у животу да сам се молио. Нисам превише религиозан ,али сам рекао: „Боже, молим те да, када завршим ову трку, победио или не, узео медаљу или не, дај ми мира, дај ми да наставим са својим животом. Следећег дана сам се тркао, погледао на сат и видео четврто место. И био сам у фазону: Хух. Погледао сам ко је био први: Мајкл Фелпс. То је ОК. На другом је био Чад ле Кло. Потражио сам треће место и нисам могао да га нађем. На дну семафора је био један од мојих најбољих тренинг партнера и пријатеља из Русије Јевгени Коротјашкин. И њему је поред имена било 2. место. Када је изједначено на другом месту, они елиминишу треће место и тако сам био четврти. Видео сам да Јевгени слави. Поново сам погледао на семафор и утрнуо сам. За мене је четврто место прави пораз. Са осмим местом барем знаш да никад ниси ни имао шансе – рекао је Чавић и наставио:
– Две, три недеље након те трке и даље нисам ништа осећао. Отишао сам код психолога. Он је рекао: „Да ли хоћеш да се вратиш тркању?“ Ја сам рекао да то уопште не желим. Он ме је питао: „Да ли осећаш да си дао све што си могао да даш?“ Рекао сам: „Да, мислим да јесам.“ Он је рекао: Мислим да ти је Бог услишио молитву. Подарио ти је мир.“ Одједном су ми се очи отвориле. Схватио сам да ме је напокон напустило. Утрнулост је била само последица шока.
Ако су у Рио последње ОИ за Фелпса, шта му желиш након ових Игара?
– За њега се надам исто што и за себе: да нађе нешто што ће га усрећити, нешто што животу даје смисао. Мислим да има капацитет да буде бриљантан и у нечему другом. Питање је да ли ће му свет то дозволити? Да ли ће му свет дозволити да напредује као особа, као људско биће – запитао се Чавић.
Да ли, и какву, улогу има пливање сад у твом животу?
– Пливам два пута недељно, али сам се угојио након каријере јер одбијам да се жртвујем, а хлеб ми је једна од омиљених ствари. Власник сам две продавнице пливачке опреме у Србији. Отворио сам и школу за пливање, али након што се затворила 2014, вратио сам се у САД и нашао посао у финансијама. Имао сам доста добру годину, али нисам био пасиониран за осигурање и инвестиције. Успут ми је девојка затруднела, као што смо се и надали. Сада је тренутак да пронађем нешто ново и ево ме назад у Србији у потрази за нечим од чега ћу направити каријеру.
– Један од највећих проблема је што су спортисти изгубљени након каријере. То се зове синдром астронаута. Отишао си на Месец. Вратио си се знајући више него што си знао. И знаш да се никада неће поновити. Како да нађеш смисао након што си ишао на Олимпијаду или на Месец? Ја и даље тражим – рекао је српски пливач.
