(АЛО)
Милан Граховац рођен је пре 34 године са дијагнозом ахондропластије, ретког обољења које проузрокује низак, патуљасти раст. Детињство је провео у борби са болешћу и лавовски се трудећи да, за почетак, самостално дохвати кваку – онда је досегао звезде.

С годинама је све горе, посебно јер особе ниског раста немају право на туђу негу.

– Ахондропластија је тешко обољење о коме се код нас мало говори, како је изгледало детињство са овом болешћу?

– Било је врло незгодно. Нисам могао да дохватим кваку као дечак, морао сам некога да молим. Мојим родитељима је одмах по рођењу постало јасно да нећу бити као друга деца, у почетку су тражили лек, верујући да могу да оздравим, онда су схватили да је операција једино решење.

 

Милан Граховац је врло омиљен међу својим колегама и суграђанима, а гласањем читалаца Б92 га је 2009. прогласио за спортисту године, испред Новака Ђоковића и Нађе Хигл. Он се данас посебно диви Ивани Шпановић

„Честитам Шпановићевој. Она је талентована и перспективна и желим јој још много, много злата! Од спортиста посебно се дивим Емиру Бекрићу, Жељку Ребрачи, кога и лично познајем. Изузетна каријера и породичан човек, исто важи и за Ненада Боровчанина, Дивца и Тању Драгић. Од познатијих личности ретко ме импресионирају звезде, дивим се онима којима је најтеже, посебно Нику Вујучићу, јер зна да пренесе дивну поруку наде, а она је свима потребна. Чувајте једни друге и верујте до краја!

– Каква операција је била у питању?

– Продуживање екстремитета. Захватом су ми удови повећани и порастао сам 22 центиметра, док сам пре операције имао само 97. Било је то тешко искуство, имао сам само седам година и отишао сам чак у Сибир на врло болан третман.

– А када си се вратио?

– Било ми је јасно – рођени сам борац. Редовно сам ишао у школу, а деца, верујте, умеју да буду окрутна. Звали су ме „патуљак”, „главоња”, али то се на крају променило. Постао сам омиљен међу другарима и чак два пута био председник одељенске заједнице. Из тог периода имам дивна пријатељства, правим људима битна је само нечија личност.

– А онда су дошли студентски дани…

– Јесу, мада сам ја увек био изузетно свестран, што ме на крају „одвукло” од Правног факултета, који сам уписао. Глумио сам тада у Народном позоришту, ушао у политику, откривао свет. Вукла ме младост, спорт, љубав…

– И љубав према спорту?

– Одувек! Пливањем сам почео да се бавим када ме покојни ујак довео на базен, још као дечака. Био је огромна мотивација у мом животу. Иронично, али иако сам 2009. био светски првак у овом спорту, никада га нисам званично тренирао. Бавио сам се џудом и стоним тенисом, пуцао сам из самострела…

– Самострела?!

– Што да не? (смех) У свему у чему сам могао опробао сам се. Пуцао сам из самострела једном на светском такмичењу и хтео после да га купим, али ми је друг рекао: „Немој, Мима, то се води као оружје, ухапсиће те”, па сам одустао.
Милан с пријатељима из целог света
Милан с пријатељима из целог света

 

– А ти не одустајеш лако. Од аматера си стигао на два светска такмичења. Како?

– Борбом са самим собом, увек тражећи начин да будем бољи. Задовољан сам, учествовао сам на два светска такмичења и освојио једно злато, четири сребра и једну бронзу, а још нисам за бацање!

– Какав је осећај бити првак света?

– Нисам веровао шта сам успео! Кад год се сетим, најежим се. Победио сам тада Пољака и Британца. Умало сам дисквалификован због глупости, скренуо сам са своје стазе, а у последњем тренутку сам се вратио и победио.

На победничком постољу
На победничком постољу

– Истог дана када си се вратио као шампион света, са чак четири медаље стигли су Милорад Чавић и Нађа Хигл, њих је сачекао дочек – тебе општински „кец”.

– Бедан осећај. Чуо сам се са људима из министарства, питао сам да ли има некаквог пријема за параолимпијце, када су рекли да нема, тихо смо отишли. Нисмо се ником наметали. Ето, посебно сам поносан на честитку председника Томислава Николића, мислим да сам први параолимпијац коме је указана оваква част.

Лепа реч много значи. Нека политичари задрже новац, ми ћемо своје достојанство.

– Што се новца тиче, највише си проблема имао управо са државом?

– Само са њима! Суграђани су ми прилазили на улици и бодрили ме, помагали ми и они који имају мало, само ми политичари праве проблем. Тако је пуштена бува да ми је град Сомбор за ово првенство дао 200.000 динара, што није тачно. Да, пре су ми помагали, овог пута нису, а ја нећу никога да мољакам и да клечим. Себи сам се доказао, све што радим радим за своју државу и за свој град, за људе којима треба нека добра вест.

– Посебно си посвећен помагању особама ниског раста, каква је њихова ситуација?
– Претешка. Ево, одговорно тврдим, било ког параолимпијца или човека са недостатком да интервјуишете, чућете херојску животну причу. Боре се као лавови, а кривицом државе живе као пси.

– У којој сфери живота је највише изражена дискриминација?

– Има је свуда. То је проблем са видљивим недостатком. Најгоре је при запошљавању. Ја сам једва успео да добијем привремени посао. Поражава ме кад чујем да неко са највишом стручном спремом има мању плату од колеге зато што је, ето, низак растом. С годинама је све горе, посебно јер особе ниског раста немају право на туђу негу. Ето, ја сам успео да одем на операцију, али многи немају ту могућност. Замислите, да сам пијан сео у кола, изазвао саобраћајну несрећу и остао инвалид, имао бих право на туђу негу, а особа рођена са проблемом је нема. Зато сам се посветио „Покрету малих људи Србије”, који окупља особе ниског раста и мотивише их да издрже.

– Критиковали су те због тог „мали људи” у називу?

– Јесу, али назив лако може да се промени, ситуација не, а случај је да смо за ову државу ми „мали”. На 25.000 беба роди се једна беба ниског раста, то је светска статистика, у Србији нико није вршио испитивања, чак се не зна колико их има, а постоји око 800 бољки које изазивају низак раст. Ми настављамо даље, циљ покрета је да покажемо да можемо да будемо и те како велики.

Партија стоног тениса

Партија стоног тениса

Желим четворо деце

– Који су ти планови за даље?

– Ја сам већ у годинама у којима ме чека можда још једно светско првенство, посветићу се онима који тек долазе. Помоћи ћу спортистима да докажу себи, Србији и свету колико могу. Желим да оснујем породицу, ја сам један од оних који желе по четворо деце. Волим родни Сомбор и породичне људе. У време бака и дека било нам је горе, а било нас је више. Имајмо веру у Србију и у себе.

Ознаке: Mилан Граховац, држава, помоћ, спорт