Прочитај ми чланак
(Вечерње новости)
Светска бронза, освојена синоћ на стадиону „Лужњики“ у Москви, најемотивније се прославила на Старом сајмишту, у дому породице Бекрић. Готово без даха, мајка Мирјана и отац Атиф испратили су последњих педесет метара. Када је Емир у пуном спринту прошао циљну црту, „битке“ на 400 метара са препонама, собу су преплавиле помешане емоције – сузе, осмеси, узвици весеља…
– Синоћ пред трку, Емир ми је послао поруку у којој је само кратко рекао да задњих 100 метара, он и ја трчимо заједно – прича мајка Мирјана. – Када је дошао у задњу четвртину трке, срце је хтело да ми искочи. Чврсто сам држала палчеве, а онда врисак. Једва сам преживела те задње метре, а сада сам срећна до неба.
Ситуацију на малом екрану много смиреније је посматрао отац Атиф. Зна да му је син зрео, да има респект, али нема страха од противника. Трчи своју трку.
ЗАСЛУЖЕНИ ОДМОР
Како смо чули у Емировом дому, њему сада следи заслужен одмор. Прво ће отићи на море у Бугарску, а онда ће са родитељима у Црну Гору. За крај је оставио путовање преко „баре“. Сестра Сена и Емир су веома везани, па ће на две недеље отићи у Америку.
– Супруга Мирјана и ја Емиров успех исто доживљавамо, али се различито радујемо. И овог пута ја сам био присебнији – прича поносни тата. – Као и код претходних такмичења, кућа нам је пуна пријатеља. Са њима стално гледамо преносе.
Медаљи на прсима су се потајно, скривено надали. Гласно то нису говорили. Према Атифовим речима, ове године је био план да Емир обори државни рекорд, па ако уђе у финале, уђе.
– Прошле године 400 метара са препонама је трчао 49,49. Ово је заиста велики успех. Готово секунд и по је имао брже време. Ни сам не знам како је у последњих 50 метара имао онолико снаге да претрчи три такмичара – и даље под утиском прича отац Атиф.
Породица сматра да је формула за овогодишњи успех освајање златне медаље у Финској. На том такмичењу је Емир пробао нову тактику – чување снаге. У полуфиналним тркама се не би „испуцао“. Чувао би енергију за финале, где би у последњим метрима могао да упали додатне моторе. То је синоћ и урадио у Москви. Медаља је блеснула на грудима. Бронзана, али за нас као да је од злата.
Србија ће дочекати свог рекордера. Отац Атиф кроз смех каже да он дочек у кући има сваког дана.
– Када год се најави телефоном, жена или ја му направимо дочек, тако што му спремамо омиљена јела. Обожава рибу. Мада пред такмичење не би смео да једе шпагете, он их ипак воли. Тада се трудимо да избегнемо сосове и пармезан.
Родитељи нашег јунака увек са надом испраћају свог сина на велика такмичења. Мајка га обасипа пољупцима и брижљивим саветима, док му отац, специфичним руковањем, пожели срећу на наредној трци.
