Pročitaj mi članakOsnivač Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) Nenad Čanak izjavio je sinoć na prištinskoj televiziji Koha da na Kosovu nema nijednog srpskog manastira, već da su svi isključivo pravoslavni, i da je zbog tog stava u Srbiji doživeo „ogromnu omrazu“.
Он је у емисији код Ветона Суроија казао да уопште није тачно да су манастири на Косову српски, већ да су то православни манастири „у које су ишли православно верујући, а не искључиво српски“, пренео је портал Коссев.
„Уосталом, зар нису постојале албанске породице које су чувале те манастире и то радиле генерацијама“, упитао је.
Додао је да се „све ово учење брише из историје јер не одговара данашњем дневно-политичком тренутку, и то да би се направило да људи различитог етницитета не могу живети заједно, јер – етницитет једнако политичка припадност“.
Чанак је у тој емисији изнео и низ других оцена на рачун Србије – од поређења Милошевићеве власти с нацистичком Немачком, преко тврдње да „Србија већи део 20. века није била права држава“ већ да је то постала тек после независности Црне Горе и захваљујући Милу Ђукановићу.
Рекао је и да данашња опозиција не жели промену система већ само смену власти, док медији које називају независним производе лидере по наруџбини, те да је актуелна побуна у Србији „реакција на симптоме, а не на саму болест“.
Чанак је, као председник ЛСВ-а, био коалициони партнер Српске напредне странке (СНС) у Новом Саду.
Изјава Ненада Чанка да на Косову нема српских манастира, већ само „православних“, представља класичан пример покушаја релативизације историјског и културног идентитета српског народа. Нико не спори да су манастире кроз историју посећивали и други православни верници, али је непобитна чињеница да су их градили и вековима одржавали Срби, да су настали у оквиру српске државе и да чине темељ нашег културног и духовног наслеђа. Манастири попут Високих Дечана, Пећке Патријаршије или Грачанице нису пуке „православне грађевине“, већ су уписани као српска баштина под заштитом УНЕСКО-а.
Чанак своју тезу поткрепљује причом о албанским породицама које су у појединим периодима чувале манастире. Тај податак је тачан и вредан поштовања, али не мења суштину – чињеницу да су то српске светиње, као што је и неко ко чува туђу кућу не претвара у власника те куће.
Када Чанак Србију пореди с нацистичком Немачком, он свесно улази у опасну зону политичке демагогије и историјског ревизионизма. Такво поређење није аргумент већ покушај дискредитације читавог народа. Његова теза да Србија „већи део 20. века није била држава“ игнорише и период Краљевине Југославије и период обновљене српске државности после Другог светског рата.
Парадоксално је и то што човек који је годинама био коалициони партнер СНС-а сада себе представља као моралног критичара система. Управо је тај систем помагао и подржавао док је било политички и материјално исплативо.
Чанакова изјава није усмерена на тражење истине, већ на подилажење албанској публици у Приштини и на релативизацију српског идентитета. Уместо да гради мостове засноване на истини и узајамном поштовању, он покушава да избрише историјско памћење и одузме народу право на сопствену баштину.
