Miloš Vučević, predsednik Vlade Republike Srbije, bez stida i srama, a verovatno usled pogrešnih instrukcija, nedovoljnog promišljanja i potpunog odsustva zdravog razuma, prosvetnim radnicima i učenicima uputio je pretnju sledeće sadržine:

„Нека сви поведу рачуна, и ко неће да деци закључи оцене, нека добро води рачуна, просветна инспекција ће све преиспитати. Ту држава неће ћутати, ту се нећемо играти. Хоћете да проверите да ли је држава одлучна, ја вам саветујем да не проверавате, али ако желите видећете да ће држава реаговати. Нећете да радите? Има ко хоће, има других професора“. Ђацима је, пак, припретио неоправданим изостанцима којих се боје таман колико топлог млека пред спавање.

Овом претњом није никога уплашио, понајмање просветне раднике који немају много тога да изгубе јер достојанство професије одавно не постоји, а плате су бедне. Другим речима, покушао је да уплаши мечку решетом. Ова претња није застрашила никога, али је додатно распламсала већ нарасло незадовољство просветних радника, студената, ученика и родитеља.

Овај потез је, попут изјаве опскурног лика о деци која су власништво државе, можда спонтани излив устаљене и одомаћене бахатости, непромишљен и непланиран. Можда је, опет, нова државна политика. У јеку студентских протеста које су подржали многи мислећи људи у Србији, у јеку побуне против корупције, бешчаћа и бахатости, оваква изјава је крајње непримерена, а њен учинак би био прилично бедан, јер су се просветни радници уплашили колико и у кући страве на сеоском вашару. Међутим, учинак ипак није изостао. Наиме, разбеснео је просветне раднике, и не само њих. Вучевић је пламен покушао да угаси уљем, врло неинтелигентно. Појава коју је још Филип Вишњић овековечио у песми ,,Почетак буне против дахија“:

„Узми сламе у бијелу руку,
Мани сламом преко ватре живе:
Ил’ ћеш ватру са тим угасити,
Или ћеш је већма распалити?“

Потези којима власт покушава да застраши грађане своде се на једну реч – фијаско.

Наравно, сви су заменљиви, па и ти непослушни наставници, професори, студенти. Их, колико само кадрова има, партијских и сега-мега, и више него што треба да се попуне све рупе када Вучевић изрешета просвету и отклони неподобне. Сви ти кадрови заједно, ако се лепо одморе, наспавају и доручкују, сигурно могу да издекламују азбуку, вежу пертле себи, можда чак и ученику, нађу пут до новог радног места и сместе своју задњицу за катедру, кад већ нису успели у фотељу. Квалитет наставе никог не занима, битно је одржати привид. Квантитет је већ лакше решити, има курсиста са измишљених ,,факултета“ ко кусих паса.
Или ипак не? Недостатак лекара је решен тако што углавном недостају и даље. У неким домовима здравља ради само један др на ОРЛ, а потребна су три, па зато ухо, грло и нос можете да прегледате само пре подне, деца, одрасли, баке и деке, сви код истог и то кад се и доктор не разболи.

Проблем возача који су отишли да раде за плату, а не за сићу и кусур, решен је увозом радне снаге са истока. Свако тражи своје место под сунцем, некоме смо и ми запад и економски тигар.

Са просветом је такав увоз кадрова са истока незгодан, постоји језичка баријера. Опет, језичку баријеру имају и потенцијални СНС кадрови, тако да је у погледу квалитета наставе ту мртва трка. Шта ће бити, видећемо, али епилог знамо – они који и ако буду отпустили неподобне и запослили подобне, уписаће своју децу у стране приватне школе, у оне у којима не ради нико њихов.

Ауторка је професорка српског језика

Izvor: danas

Oznake: Marija Starčević, Miloš Vučević, nastavnici, otpuštanja, pretnje, SNS botovi, uvoz