YOU TUBE ПОГЛАВЉА:

00:00:07 Увод – Срђан Шкоро код Дејана Петра Златановића
00:00:57 „Зло је побеђено, али није искорењено”
00:03:28 Дебакл старе опозиције – из куће се не излази
00:04:45 Компетентни људи, хапшења и обештећење
00:13:09 12 и по година без позива на РТС
00:18:20 Одузети свима националне фреквенције (осим РТС-а)
00:23:29 „Нисам ништа потписивао” – гомила ће пропевати
00:24:35 Савамала: Ристић у затвору, Мали на слободи
00:31:12 25. октобар – разлика која се не краде
00:40:31 Нови Пазар без испаљеног метка враћен у Србију
00:56:46 Дијаспора: из кревета у Швајцарској до гласања
01:04:45 Ћациленд – једино по чему ће се режим памтити

Изборна победа Студентске листе тек је почетак посла: будућа власт мора истовремено да постави компетентне људе, покрене поступке против одговорних за злоупотребе, врати незаконито стечену имовину и исправи неправду према онима који су због режима изгубили посао и трпели прогон. То је основна порука новинара Срђана Шкора, који у интервјуу за YouTube канал „Србин.инфо – канал Центар“ упозорава да се промена може изјаловити уколико се стара мрежа моћи пресели у нове институције.

У разговору са Дејаном Петром Златановићем, Шкоро описује и модел избора будућих министара и премијера о којем, како каже, чује: више кандидата, разговори са њима, ужи избор и гласање. Сматра да би такав поступак означио прекид са праксом у којој страначки вођа дели функције познаницима, дужницима и људима од којих очекује личну корист.

Разговор се односи на период после парламентарних избора одржаних 25. октобра 2026. године, док се још очекује успостављање нове власти. Према извештају који је Републичка изборна комисија усвојила 5. новембра, Студентска листа освојила је 140 мандата, листа „Александар Вучић – Уједињена Србија“ 103, а листа Ивице Дачића остала је без посланичких места. РИК, 5. новембар 2026.

„Зло је побеђено, али није искорењено“

Шкоро изборни резултат тумачи као успех генерације која је пронашла начин да окупи грађане, пробуди апстиненте и укључи дијаспору. Осврћући се на раније критике да су студенти пропустили прилике, нарочито после 15. марта, оцењује да је тек накнадно постало јасно колико је њихова стратегија била промишљена. Према његовом виђењу, сачекали су изборе и створили разлику коју притисци и изборне злоупотребе нису могли да пониште.

„Зло је побеђено, али није искорењено“, каже Шкоро, додајући да људима који ће формирати власт предстоји изузетно тежак посао. Посебан значај придаје испадању СПС-а из парламента и поразу оних опозиционих актера које сматра непосредним или посредним Вучићевим савезницима. За њега је то раскид са политичким обрасцем који је, како оцењује, трајао још од деведесетих.

Оштро критикује Драгана Ђиласа, Маринику Тепић, Здравка Поноша и њихов политички круг, сматрајући да су доживели дебакл који доводи у питање њихов повратак на политичку сцену. Подсећа на буџетски новац и парламентарну видљивост којима су располагали и пита какав су организациони резултат тим средствима направили. Износи и сопствену процену да је значајан део гласова Вучићеве листе прибављен крађом; ту процену у разговору не поткрепљује посебним обрачуном.

Министри и премијер: више кандидата, разговори, ужи избор и гласање

Једна од најконкретнијих тема интервјуа јесте начин избора извршне власти. Шкоро каже да оно што чује о избору будућих министара и премијера одступа од досадашње праксе: разматра се више људи, проверавају се њихова спремност и услови под којима би прихватили посао, прави се ужи избор и потом гласа. Његово излагање представља опис очекиваног поступка, а не саопштење о већ усвојеним правилима Студентске листе.

„Направе ужи избор, па гласање“, објашњава Шкоро. Насупрот томе поставља досадашњи модел: победник позове онога кога познаје, ко му је нешто учинио или преко кога може да извлачи корист. Управо би одустајање од таквог приватног располагања функцијама, сматра, показало да промена није ограничена на замену имена у министарским кабинетима.

Истовремено упозорава да образовање само по себи није довољно. Поздравља улазак образованих људи у парламент и очекује другачији начин расправе, али инсистира да знање мора да прати карактер. „Људи су и са највише школа“ способни да буду без карактера, поручује, због чега нова власт мора да тражи људе са ставом, принципима и спремношћу да се одупру притиску.

Три посла одједном: институције, одговорност и исправљање неправде

Шкоро одбацује идеју да би најпре требало само поделити функције, а затим се постепено бавити последицама старе власти. Према њему, више процеса мора да тече истовремено. На чело институција потребно је довести компетентне људе, покренути кривичноправне поступке и одузимање незаконито стечене имовине, али и обештетити и рехабилитовати људе који су трпели последице политичког прогона.

„Овај народ мора да види у практичној примени“ да одговара онај ко је крао, отимао и радио против државних и националних интереса, каже Шкоро. Уз то, посебно издваја враћање на посао људи који су отерани због супротстављања власти. Тако поставља два повезана мерила промене: шта ће се догодити одговорнима за злоупотребе и шта ће држава учинити за њихове жртве.

Област	Шта Шкоро тражи	Сврха промене
Институције	Компетентни руководиоци и професионалан рад	Враћање поверења грађана
Одговорност	Кривични поступци и одузимање незаконите имовине	Видљив прекид некажњивости
Жртве режима	Обештећење, рехабилитација и повратак на посао	Исправљање учињене неправде
Кадрови	Провера рада, карактера и претходне одговорности	Спречавање преузимања нове власти изнутра
Јавни новац	Преиспитивање уговора, власништва и токова новца	Заштита државних средстава

Прелетачи не смеју да добију ново уточиште

На примере људи који после пораза СНС-а тврде да су наводно изнутра радили за студенте, Шкоро одговара захтевом за утврђивање појединачне одговорности. У разговору се та опасност разматра кроз политичаре који су мењали странке и медијске актере који су годинама подржавали власт, а затим почели да мењају тон. Сматра да за многе најпре треба проверити постоји ли кривичноправна одговорност, а затим разматрати лустрацију и забрану обављања одређених послова.

Посебно критикује оне који су, према његовој оцени, медијским кампањама уништавали животе људи и њихових породица. „Надам се да ће ови поставити чврсте бедеме на тој обали где ови хоће да препливају“, каже. Упозорење повезује са искуством после 5. октобра: чување старих кадрова и њихово коришћење за нове политичке потребе, сматра, оставило је простор да се исти механизми моћи обнове.

Коментарише и јавне наступе Ненада Чанка и Сергеја Трифуновића. За Чанка сматра да је јавности позната његова политичка улога, док Трифуновићу замера поступање током некадашњег бојкота избора и подсећа на јавно изнете тврдње о помоћи СНС-а у прикупљању потписа. Оцењује да би Трифуновић пре свега требало да се бави глумом, а не да поново гради политички ауторитет.

РТС као први испит: нису се ослободили изнутра

Шкоро посебну одговорност приписује Радио-телевизији Србије, чију промену сматра једним од најважнијих предуслова за нормализацију јавног живота. Каже да у јавном сервису постоје људи који умеју да раде, али да морају добити простор и професионалне услове. Уверен је да би квалитетан информативни програм РТС-а изменио и конкуренцију, јер би грађани релевантне информације могли да добију на јавном сервису.

Као пример онога што је публици било ускраћено наводи извештавање о новосадској трагедији и одавању поште страдалима. По његовом мишљењу, део публике ће тек кроз промењен програм видети размере онога што се дешавало. Посебно истиче утицај Другог дневника на грађане који су до тада подржавали Вучића, па од начина његовог уређивања очекује велики утицај на разумевање политичке промене.

На питање о сопственом одсуству са великих телевизија одговара: „Нико ме од њих није позвао.“ Каже да и даље гостује у подкастима у којима је гостовао и раније, а да се приближава дванаест и по година од његовог познатог гостовања на РТС-у. Златановић поводом тога поставља питање односа новинарског колектива према колегама који су трпели прогон.

„Они се нису ослободили изнутра“, одговара Шкоро и упозорава да ће цену платити и нова власт уколико одмах не отвори тај проблем. Подсећа на некадашњу идеју да се рад свих запослених преиспита пред озбиљном комисијом, уз поновни избор оних који треба да остану. Тај радикалан кадровски модел помиње као могућност, не тврдећи да зна шта ће будућа власт конкретно предузети.

Н1 и Нова, провера информација и новинарство после пропаганде

Шкорова критика није ограничена на медије који су отворено подржавали СНС. За Н1 и Нову оцењује да су пред изборе давали простор политичарима чију је улогу видео као супротстављање студентској опцији, при чему помиње и Милоша Јовановића. Поставља питања о њиховом руководству, власничкој структури, односу према запосленима који су одлазили и избору гостију после избора.

Шире стање у професији описује као дубоку кризу. Сматра да је потребно поново школовати новинаре, обновити рад са изворима и понудити информације због којих ће публика имати разлог да чита и гледа медије. Развој подкаста тумачи и као последицу недостатка професионалног новинарства у великим редакцијама, а на раст садржаја насталих уз помоћ вештачке интелигенције указује као на додатни разлог за темељну проверу.

Националне фреквенције: одузимање дозвола и нови конкурси

На питање могу ли Информер, Пинк и друге телевизије наставити по старом, Шкоро узвраћа да најпре треба поставити питање да ли су својим поступањем уопште обављале посао медија. Иронично каже да би се њима пре могло бавити министарство екологије због загађивања јавног простора. Из тог става изводи захтев за преиспитивање дозвола, лиценци, начина рада и одговорности руководилаца.

„Осим РТС-а, ја мислим да треба одмах одузети свима националне фреквенције“, поручује. Предлаже нове конкурсе и постепено додељивање фреквенција телевизијама које понуде квалитетан програм, без потребе да се све одмах расподеле. Посебно захтева испитивање пословања и одговорности Жељка Митровића, а одбацује могућност да Пинк постане ослонац нове власти по узору на раније политичке промене.

Сматра да су мање казне недовољне да зауставе оно што описује као медијско дивљање и таргетирање. Оштро одбацује наступе у којима се доскорашњи учесници таквих кампања представљају као професионалци угрожени цензуром. Све ове мере износи као сопствене политичке предлоге за реформу медијске сцене.

„Није проблем држава“: из медија мора да изађе партија

Говорећи о приватизацији локалних медија, Шкоро каже да је и раније био против поједностављене формуле о повлачењу државе из медија. „Није проблем држава“, наглашава, објашњавајући да је проблем партија која присваја институције и одређује правила. Зато сматра да се локална гласила морају обновити као извор важних информација за грађане, без контроле партијских посредника и повлашћених власника.

Тражи испитивање стварног власништва и начина финансирања медијских куповина. У том контексту говори о Танјугу, Н1 и Новој, као и о „Политици“ и „Вечерњим новостима“, укључујући питања некретнина које медијске куће користе. Износи сумњу да се иза формалних купаца појединих медија налазе други интереси и новац из Србије. Помиње и могућност враћања имовине и накнадних конкурса, али не представља разрађен правни модел за тај поступак.

Вучићево „нисам потписивао“ као позив сарадницима да проговоре

Тему формалног и стварног власништва Шкоро шири и на финансијски сектор. Помињући Алта банку, износи сумње у стварну контролу, токове новца и улогу државних предузећа, као и тврдње о положају појединих клијената. Захтева да надлежни утврде ко је доносио одлуке и ко је био њихов стварни корисник. Те наводе износи као оптужбе и сумње; у самом интервјуу не прилаже банкарску документацију којом би се утврдило стање рачуна или депозита.

Управо ту издваја Вучићеву поруку да ништа није потписивао. Према Шкоровој процени, таква одбрана може да подстакне сараднике да се заштите и објасне по чијим налозима су поступали. „То што ниси потписивао не значи да ниси наређивао“, каже, предвиђајући да би људи из најужег круга могли да почну да сведоче једни против других. Одговорност, сматра, мора да обухвати и налогодавце.

Савамала и питање зашто поједини медији ћуте

Златановић у разговор уводи сведочење Николе Ристића о рушењу у Савамали, које је раније објављено у истој продукцији. Водитељ износи тврдње о улогама Синише Малог, тадашњих кабинетских структура и полиције и пита зашто то није једна од главних медијских тема. То су наводи које у овом делу разговора формулише Златановић, а не ново сведочење самог Шкора.

Шкоро одговара да медијско прећуткивање важних тема захтева озбиљнију анализу и да многа питања о власништву и руководству тек треба отворити. Садашњи период описује као правни и политички међупростор у којем се људи из досадашњих структура међусобно оптужују и покушавају да избегну одговорност. Очекује да ће више тога бити разјашњено када нове институције почну да раде.

Случај РХМЗ-а: колико има оних за које јавност није ни чула

Као пример обима посла који предстоји Шкоро издваја хапшење директора Републичког хидрометеоролошког завода. Каже да је реч о човеку којег велики део јавности није повезивао са политичким аферама, па пита колико је сличних случајева у мање видљивим установама, локалним самоуправама и мрежама финансирања. Посебно говори о новцу за портале, медијске пројекте и продукције за које сматра да су служили извлачењу средстава.

Према саопштењу Вишег јавног тужилаштва у Београду од 4. новембра, директор РХМЗ-а Југослав Н. и још две особе саслушани су због основа сумње у прање најмање 650.000 евра. Реч је о сумњама које су предмет поступка. Шкоро тај случај користи да нагласи да испитивање злоупотреба мора да обухвати и мање познате функционере, а не само најистакнутија политичка имена. ВЈТ Београд, 4. новембар 2026.

Одговорност пред јавношћу и упозорење да се не понови 5. октобар

Шкоро инсистира на ефикасним поступцима чији ће ток грађани моћи да прате. Залаже се за широко извештавање РТС-а о хапшењима, оптужбама, одбрани и суђењима, како би било јасно шта је ко радио и за шта одговара. Уверен је да одуговлачење, закулисни договори и чување људи старе власти могу да угрозе читаву промену.

У оштром, делом ироничном тону говори и о потреби проширивања затворских капацитета, па помиње пренамену објеката повезаних са великим државним пројектима. За њега је суштина да одговорност највиших функционера постане видљива и да обесхрабри злоупотребе и у будућој власти. Подсећа да су после 5. октобра поједини људи сачувани за касније политичке потребе и сматра да то искуство не сме да се понови.

Председнички и београдски избори као следећи посао

Шкоро упозорава да преузимање републичке владе не решава аутоматски питање других центара власти. Предлаже да се, уз успостављање нових институција, пажња усмери и на председничке изборе и на изазивање београдских избора. Подсећа да су бројна важна предузећа у надлежности града, па промена на републичком нивоу сама по себи не мења њихово управљање.

Очекује и осипање посланичког блока око СНС-а. Сматра да ће се појављивати групе и појединци који ће тражити дистанцу од Вучића, нарочито уколико почну поступци против врха досадашње власти. Њихову снагу види као зависну од располагања јавним новцем и предвиђа да многи неће желети да сопствени новац улажу у очување страначке структуре. У томе види и разлог због којег би СНС могао да избегне председничку трку: сматра да немају одговарајућег кандидата ни досадашњи приступ државном новцу. Предвиђа и да би неки од људи из врха могли да траже статус заштићених сведока.

Победу не треба приписивати тајном позиву са стране

На питање да ли је неко споља пресудно утицао на признавање пораза, Шкоро каже да не зна детаље, али одбацује тумачења која умањују оно што су грађани и студенти урадили. Његов аргумент је величина разлике и процена да би покушај поништавања воље бирача изазвао масован одговор. Такве оцене износи као своје виђење политичког односа снага, а не као сазнање о разговорима иза затворених врата.

Као ранији показатељ односа расположења наводи завршне скупове власти и студената, укључујући окупљање на Славији. Бројеви које помиње представљају његове процене. Сматра да је студентска организација успела без полуга којима је располагала власт и упркос политичким, медијским и другим притисцима.

Три начина оспоравања студената и критика истраживачких агенција

Шкоро препознаје више покушаја да се студентски успех накнадно обезвреди: присвајање покрета као туђег пројекта, представљање његових носилаца као неспособних аматера и одбројавање дана у којима наводно ништа није урађено. На последње одговара питањем шта су критичари постигли током претходних четрнаест година. Сматра да се победницима не може приписивати одговорност за све стање у држави пре него што су уопште преузели институције.

Критикује и раније политичке прогнозе и агенције које су, по његовој оцени, погрешно представљале снагу студентске опције. Иде дотле да тражи њихово затварање и одузимање лиценци онима који их имају. Тај став износи као захтев за одговорност због онога што сматра обмањивањем јавности, без разраде конкретног поступка или надлежности за такве мере.

Посебно оштро оцењује и улогу патријарха, сматрајући да је деловао против студената и наставио да се односи према Вучићу као да се политички односи нису променили. У ширу слику препрека убраја и понашање дела опозиције и међународних актера. Управо због свих тих препрека резултат види као велики политички капитал који тек треба оправдати.

Нови Пазар и мањине: заједнички интерес изван партијских торова

Шкоро посебан значај придаје повезивању људи различите националне и верске припадности. Подсећа на симболичке призоре заједничког учешћа младих из Новог Пазара и других средина, које види као показатељ да је студентски покрет отворио простор изван уобичајених етничких партијских подела. Сматра да је то важан основ за другачију политику према свим грађанима Србије.

Његова сликовита оцена о политичком „повратку“ Новог Пазара односи се на обнављање поверења и осећаја заједништва; у разговору је изричито речено да је тај крај увек био део Србије. Истовремено одбацује најаве да би студентски успех морао да води ка отцепљењима или распаду земље. У делу о мањинским листама помиње и сумње у изборне манипулације око резултата листе Усамеа Зукорлића у Алексинцу.

Говорећи о могућим променама свакодневног живота, позитивно разматра и идеју четвородневне радне недеље. Представља је као могућност чије би остварење имало снажан одјек, а не као већ донету одлуку. Сматра да нова политичка енергија може да отвори простор и за другачији разговор са европским представницима.

Странка није предузеће, а локални кандидат није послушник централе

Досадашњи страначки модел Шкоро описује речима: „Ја сам газда, ја сам директор.“ Сматра да су многе организације функционисале као приватна предузећа чији вођа одлучује о новцу, кандидатима и сваком неслагању. Њихов слаб резултат повезује и са неспособношћу да, упркос примљеним средствима, направе озбиљну мрежу контролора.

Очекује да ће се временом појавити нове политичке организације, укључујући оне које ће настати из искуства студентског покрета. Али у њима, наглашава, мора постојати стварни унутрашњи демократски живот. Неслагање не сме аутоматски да завршава изласком из странке и стварањем нове организације само зато што неко жели да буде њен неприкосновени власник.

На локалном нивоу предност даје гласању за конкретног човека којег заједница познаје. „Битно је да то буде честит човек“, каже, а не неко кога централа из Београда, Ниша или Новог Сада поставља због послушности. Упозорава да ће проналажење таквих људи бити тешко, јер су у малим срединама грађани трпели притиске, а многи утицајни професионалци постали део страначких мрежа.

Ревизија уговора са свима: корист за Србију као мерило

На питања о економским притисцима и могућем приближавању крупног капитала будућим посланицима, Шкоро одговара захтевом за ревизију уговора. Наводи договоре са кинеским, руским, америчким и немачким партнерима и тражи да се утврди шта је држава преузела, шта добија и ко од тих послова има корист. Према њему, страно порекло партнера не може бити оправдање за прикривање штетног посла.

„Грађани Србије и ова држава морају да имају користи“, поручује. Описује модел у којем се домаћи посредник и инвеститор договарају о подели добити на терет државног новца и сматра да са таквом праксом мора да се прекине. Очекује отпоре оних којима је претходни систем одговарао, али не сматра да су ти отпори несавладиви.

Питање	Шкоров предлог или оцена	Конкретан фокус
Јавни сервис	Професионална и кадровска обнова	Информације, одговорност и поверење
Приватне телевизије	Преиспитивање дозвола и нови конкурси	Националне фреквенције и рад редакција
Привредни уговори	Ревизија без изузимања страних партнера	Корист за државу и грађане
Локална власт	Избор честитих људи које заједница познаје	Одговорност грађанима, а не централи
Дијаспора	Подршка повратку и улагањима	Знање, искуство и домаће предузетништво
Спорт и велики пројекти	Провера кадрова, веза и уговора	Прекид политичког и приватног извлачења користи

Спољна политика: прво уредити сопствену државу

Шкоро не прихвата да се разговор о новој власти одмах сведе на испуњавање спољних захтева. На питања о санкцијама Русији и притисцима из иностранства одговара да Србија има огромне унутрашње проблеме које мора да решава. Оцењује да би српске санкције имале занемарљив утицај на Русију и противи се томе да та тема потисне успостављање одговорности и институционалну обнову.

Његов редослед је да Србија најпре ојача изнутра, а затим јасно преговара са Русијом, западним државама и другим партнерима. „Оно што нама не одговара не прихватимо“, каже. Сматра да међународне околности могу отворити повољнији простор за нову власт, али да се ниједан спољни однос не може успешно градити на неуређеном домаћем систему.

Косово и Метохија: помоћ народу и ново политичко представљање

О Косову и Метохији, саставном делу Србије под окупацијом албанских сепаратистичких структура, Шкоро говори пре свега кроз положај српског народа и потребу да му држава обезбеди стварну помоћ. Залаже се за прекид контроле коју, према његовој оцени, Српска листа врши над тамошњим Србима. Износи веома оштре оптужбе на рачун њених представника, тражи испитивање њихове одговорности и формирање новог покрета који би заступао интересе народа.

Наглашава да помоћ из Србије мора да настави да стиже људима који од ње зависе. Вучићеву политику оцењује као погубну по стварно присуство државе на Косову и Метохији, али одбацује закључак да су последице непроменљиве. Поручује да треба користити будуће околности и радити на томе да Србија обнови остваривање својих права, уз конкретну заштиту људи који тамо живе.

Република Српска и Црна Гора: односи не смеју зависити од једног вође

Шкоро сматра да је Вучићева политика кварила односе и међу Србима у региону, али верује да је тај процес могуће преокренути. Критикује Милорада Додика због односа према студентима и Милана Кнежевића због политичког везивања за Вучића. Истовремено одбацује уверење да су садашњи политички односи у Републици Српској и Црној Гори трајно задати.

Поређење прави са повезивањем унутар Србије: ако је студентски покрет успео да успостави поверење са људима у Новом Пазару, сматра да постоји простор за квалитетан однос и са Подгорицом. На питање о покушајима успостављања контакта преко посредника одговара опрезно и саветује дистанцу док се не среди стање у самој земљи.

Дијаспора: знање и улагања после великог изборног ангажовања

Шкоро учешће дијаспоре описује као посебан политички и емотивни догађај. У разговору се помињу људи који су путовали стотинама и хиљадама километара да би гласали, од Европе до Канаде и Аустралије. Сматра да ту пробуђену спремност на учешће треба сачувати кроз конкретну сарадњу са људима у расејању.

На предлог о посебном посланичком представљању не инсистира да је мандат једино решење, али наглашава да мора постојати неко ко ће се њима озбиљно бавити. Предлаже стварање услова за повратак стручњака и подршку улагањима наших људи. „Зашто би ти давао неке субвенције“ страним фирмама ако постоје људи из Србије који желе да уложе и помогну, пита Шкоро, додајући да њихова знања и радне навике могу подићи вредност целе земље.

Спорт, Национални стадион и Експо

Шкоро сматра да се спорт може ослободити криминалних и политичких утицаја ако се прекину везе које таквим структурама обезбеђују заштиту. Тражи промене у клубовима, савезима и репрезентацијама и долазак људи који нису учествовали у злоупотребама. Посебно критикује избор играча и кадрова према приватном интересу и политичкој лојалности, уместо према спортским мерилима.

На питање о Националном стадиону враћа се ироничној идеји о његовој пренамени у затвор. Износи и тврдњу о проблемима са тоњењем објекта, али у разговору не нуди технички налаз. Стадион и Експо види као пројекте чије финансирање, извођаче и уговоре треба темељно испитати, како би се утврдило ко је шта радио и колико је све коштало.

Не тврди да зна коначну судбину изложбе Експо. Помиње најаве о преиспитивању уговора уз настојање да се изложба ипак реализује, а посебно критикује послове без тендера и избор повлашћених извођача. Износи и сумње у везу несташице новца, изборних трошкова и незаконитих извора финансирања; те тврдње остају његова оцена, а не налаз финансијске истраге представљен у интервјуу.

Пионирски парк и одговорност за „Ћациленд“

У завршници разговора Шкоро повратак грађана у Пионирски парк описује као пример колико брзо људи почну да доживљавају нормалност као нешто што се подразумева. Златановић говори о породицама, деци и спонтаном дружењу у парку, а Шкоро подсећа на дуготрајност претходне блокаде тог простора. Сматра да тај контраст показује размере онога на шта су грађани били принуђени да се навикну.

Тражи процесуирање одговорних за организовање „Ћациленда“, плаћање учесника, изазивање сукоба и малтретирање грађана. Износи и тврдњу да су поједини актери припремали крвопролиће и грађански сукоб, што поставља као питање за истрагу. Део одговорности приписује и друштву које је таквим људима давало политичко поверење и одрешене руке да одлучују о туђим животима.

За Шкора је зато најважније да се изборни резултат претвори у трајну промену начина управљања. Очекује стручне и карактерне људе, видљиву одговорност, обнову институција и прекид присвајања државе. Успех студентског покрета види као снажан почетни капитал, али његово оправдање везује за оно што ће будућа власт конкретно учинити када преузме посао.

Извор: Србин.инфо / Центар
Аутор: Дејан Петар Златановић