Pročitaj mi članakU Prijepolju se ovih dana odigrao događaj koji je izazvao veliko negodovanje u javnosti – umirovljeni vladika Filaret pojavio se na čelu kolone Ćacija, manifestacije koja nosi snažan politički i ideološki naboj. Prisustvo čoveka koji je, iako u penziji, i dalje nosilac episkopskog čina, mnogi su doživeli kao grubo mešanje u dnevno-političke teme.
Док народ недељама протестује, трпи репресију, док студенти и грађани бивају хапшени и претучени, врх Српске православне цркве упорно бира да се не оглашава. Уместо да стане уз свој народ, као што је то некада чинио патријарх Павле, данашње црквено руководство скрива се иза мантре о „неутралности“. Али истовремено, та иста „неутрална“ Црква редовно одлази на састанке са Александром Вучићем и држи затворене седнице са људима на власти.
И онда, уместо јасног и храброг гласа, јавља се један од умировљених владика – Филарет – и то баш на месту где је најмање прикладно: на челу колоне Ћација у Пријепољу. Симболично, тај чин шаље поруку да Црква није ни близу „неутрална“. Напротив, изгледа као да се активно позиционира у дневнополитичке поделе.
Овде није у питању приватни гест пензионисаног архијереја. Када неко ко је цео живот носио титулу владике стане на чело идеолошки обојене колоне, то више није „лична ствар“. То постаје политичка порука која баца сенку на целу Цркву. А што је најгоре – врх СПЦ ће, по свему судећи, и ово прећутати.
Лицемерје је очигледно. За народ и студенте – тишина. За режим – сусрети и договори. За колоне и маршеве који имају јасан дневнополитички карактер – присуство и благослов. Овакво понашање неодољиво подсећа на стављање Цркве у службу режима, уместо у службу народа и истине.
Јер ако је неутралност стварна, онда она мора бити једнака према свима. Али када је једини који се чује глас – управо онај који изазива највеће поделе и саблазни, онда то више није неутралност, него лицемерје. А управо то је оно што је народ најбоље осетио и што му највише смета.
