Прочитај ми чланакУ репортажи објављеној у Политику, коју потписује новинар Матео Тревисан, наводи се да су град Бор и оближњи Мајданпек настали и расли захваљујући неким од најзначајнијих налазишта бакра и злата у Европи. Од четрдесетих година прошлог века, ова област привлачила је раднике из свих крајева Југославије и представљала један од темеља тешке индустрије бивше државе. Рудници су хранили градове, стварали идентитет и обезбеђивали егзистенцију генерацијама. Данас се, међутим, та историјска веза између рудника и људи налази пред озбиљним ломом.
Од 2018. године рударски комплекс у Бору и Мајданпеку преузела је кинеска државна компанија Зијин Мининг, која је до сада уложила око 2,3 милијарде евра како би драматично повећала производњу. Али како пише Политико, ширење рудника далеко превазилази економске оквире: оно мења пејзаж, брише села и дубоко задире у свакодневни живот становника источне Србије.
Села која нестају, људи који остају без избора
Како се копови шире, читаве породице гледају како им куће, имања и успомене нестају под земљом или бивају откупљене и срушене. Земља се експроприше, често уз оспорене процене вредности, док многи мештани тврде да им држава није понудила стварне алтернативе за пресељење или наставак живота. Пољопривредници остају без ораница, ловци без шума, а села која су некада имала школе, кафане и живу заједницу данас се своде на неколико преосталих домаћинстава.
У местима попут Слатине и Кривеља куће пуцају због подземних експлозија, зидови се криве, а вода продире кроз темеље. Људи страхују да ће се једног дана пробудити изнад рудника.
– Није проблем само то што узимају земљу, већ што нам узимају живот какав смо познавали – кажу мештани.
Еколошка катастрофа без системске контроле
Еколошки утицај рударског ширења је огроман. Шуме су посечене, реке затроване, а ваздух у Бору спада међу најзагађеније у Европи. Посебно се издваја Борска река, која се сматра еколошки мртвом, без рибљег и биљног света, са седиментима пуним бакра, арсена и никла. Загађење се Тимоком преноси даље ка Дунаву.
Извештаји бележе честе скокове концентрације сумпор-диоксида, као и присуство тешких метала попут олова, кадмијума и арсена у ваздуху. Упркос томе, од преузимања рудника од стране Зијина није спроведена свеобухватна и независна процена утицаја на здравље становништва. Лекари и породице преминулих говоре о повећаном броју карцинома и респираторних болести, док званични подаци остају фрагментарни.
Рудник као паралелни свет
Долазак кинеске компаније донео је и нову, готово невидљиву популацију, на хиљаде кинеских радника који живе у затвореним камповима унутар рударског комплекса. Они ретко долазе у контакт са локалним становништвом, а кретање им је ограничено. Само менаџери и виши кадар имају слободу изласка из кампова.
У граду су се појавили кинески ресторани, пропагандни екрани са промотивним видео-снимцима компаније и кинеске заставе, али права интеграција не постоји. Локални становници описују тај однос као присуство које је „свуда, а нигде“.
– Ово је колонизација – каже један од мештана чија породица генерацијама живи од пољопривреде, а који сада води судски спор против компаније због експропријације земље, пише Политико.
Србија као кинеско упориште у Европи
Бор и Мајданпек, наводи Политико, нису изолован случај већ део шире слике. Кина је 2022. године постала највећи појединачни инвеститор у Србији, са улагањима која су по први пут била једнака збиру инвестиција свих 27 чланица Европске уније. Србија се тако профилисала као кључно кинеско упориште не само на Западном Балкану, већ и у ширем региону Централне и Источне Европе.
Питања суверенитета и транспарентности додатно су појачана чињеницом да уговор између Србије и Зијин Мининга није јавно доступан. Локални активисти упозоравају да се стратешки ресурси предају без јасне контроле, док се друштвени и еколошки трошкови пребацују на грађане.
Страх, отпор и тихо нестајање
Отпор постоји, али је скуп. Активисти и чланови локалних удружења сведоче о притисцима, претњама и сукобима са приватним обезбеђењем које чува рудник. Протести против загађења и корупције повремено избијају у Мајданпеку и Бору, али без јасног исхода.
У међувремену, људи покушавају да остану. Неки одбијају да продају куће старе више од једног века. Други, исцрпљени, пристају на одлазак, надајући се барем новом месту за живот. Постоје планови о пресељењу читавих заједница, али они су нејасни и без конкретних рокова.
Како закључује Политико, источна Србија данас стоји на раскршћу између профита и нестанка. Рудник, који је некада створио градове, сада прети да их избрише. У тој борби између глобалних интереса и локалних судбина, људи кажу да живе „на злату“, али да им будућност полако клизи из руку.
