Прочитај ми чланакПоверење у Сједињене Државе се распало брже него што су многи очекивали. Савезници Вашингтона, и у Европи и у Азији, све отвореније размишљају о резервним опцијама, о фамозном плану „Б“, иако га, реално, још немају.
Други мандат Доналда Трампа распршио је преостале илузије да ће Америка увек стати у одбрану постојећег поретка, пише Foreign Affairs. У кругу председника више нема људи који би ублажавали његов изолационистички импулс. Покушаји европских и азијских лидера да купе наклоност Беле куће све више личе на куповину времена, а не на дугорочно решење.
Прва година Трампове друге администрације јасно је показала оно што је већ неко време тињало испод површине: завршена је ера у којој су савезници могли аутоматски да рачунају на САД као чувара глобалног поретка.
Осам деценија након Другог светског рата, готово сви амерички председници – уз делимичан изузетак Трампа у првом мандату – макар су формално бранили идеју заштите блиских савезника, слободе пловидбе, трговине и међународних институција.
Било је ту недоследности, грешака и контрадикција, али основна претпоставка била је јасна: свет је стабилнији и сигурнији ако Америка улаже ресурсе у ту улогу. У другом Трамповом мандату, та логика више не важи.
Напротив, одустајање од традиционалне америчке спољне политике носи последице које су већ видљиве. Земље које су деценијама ослањале безбедност на Вашингтон сада схватају да немају спреман резервни план. Многе од њих нису спремне ни психолошки ни политички да живе у свету без америчке заштите, а камоли у сценарију у којем би САД могле да постану отворено непријатељски фактор.
Године зависности, унутрашње поделе, регионалне разлике и склоност да се новац троши на социјална питања уместо на одбрану оставиле су их са мало опција у кратком року.
За сада, већина савезника само купује време. Ласкају Трампу, нуде му похвале, поклоне, луксузне посете, обећавају веће буџете за одбрану, прихватају неповољне трговинске аранжмане, најављују инвестиције у САД – које се не увек и остваре – и инсистирају да су савези и даље чврсти. Рачуница је једноставна: издржати још мало, у нади да ће, као после првог Трамповог мандата, доћи председник који ће обновити стару глобалну улогу Америке.
Проблем је што то делује као самозаваравање. Трамп има још три године у Белој кући, сасвим довољно да се мрежа савеза додатно истањи и да ривали искористе вакуум. Они који се надају да је реч о краткотрајном поремећају можда греше у процени.
Трамп није само изузетак – он је и производ ширег расположења у САД. Деценије неуспешних интервенција, раст дефицита и дугова, као и фокус на унутрашње проблеме, учинили су да Американци, без обзира на политички табор, све мање желе да носе терет глобалног лидерства.
У првом мандату Трамп се често колебао. Иако је доводио у питање савезе, окруживали су га људи из традиционалног безбедносног естаблишмента који су веровали да САД профитирају од система изграђеног после 1940-их. Због тога идеје о повлачењу трупа из Немачке, Ирака, Јапана, Јужне Кореје или Сирије углавном нису спроведене.
Други мандат изгледа другачије. „Глобалиста“ више нема, а кључни људи – потпредседник Џеј Ди Венс, министар одбране Пит Хегсет и шефица националне обавештајне заједнице Тулси Габард – имају искуство из Ирака и дубоко неповерење према досадашњој спољној политици.
Марко Рубио, сада саветник за националну безбедност и државни секретар, некада је био заговорник оштријег става према Русији и заштите људских права. Данас делује као да је те ставове потиснуо како би остао у Трамповом кругу.
Доминантно размишљање администрације је познато: савези су терет, са аутократијама је лакше пословати него са демократијама, слободна трговина је неправедна, а велике силе имају право да намећу вољу слабијима, па чак и да шире територију када им то одговара.
Такав поглед посебно се види у односу према Европи и НАТО-у. Док су претходни председници без резерве подржавали члан 5, Трамп инсистира да гаранције важе само ако савезници „плаћају своје рачуне“.
У раним месецима другог мандата говорио је о преузимању Гренланда, територије чланице НАТО-а Данске, чак и уз употребу силе, што је отворило незамисливу могућност да САД користе војску не за одбрану, већ против савезника.
Венс иде и даље. Још 2022. рекао је да га „не занима шта ће бити са Украјином“. На Минхенској безбедносној конференцији у фебруару 2025. тврдио је да су претње „изнутра“ Европе озбиљније од оних из Кине или Русије. Исте године Данску је назвао лошим савезником, а у марту се жалио да Америка „поново мора да спасава Европу“.
Политика на терену прати те поруке. Трамп је прихватио руске аргументе о узроцима сукоба у Украјини, није дао нову директну војну помоћ Кијеву и одбио је озбиљне безбедносне гаранције. Инциденте са дроновима и нарушавањем ваздушног простора Пољске, Румуније и Естоније умањивао је или игнорисао. Администрација је најавила прекид војне помоћи државама на граници са Русијом и почела повлачење дела америчких снага из Европе.
Ни Азија није мирна. Годинама се говорило о „заокрету ка Азији“, али сада је јасно да су приоритет границе САД и Западна хемисфера. Иако Трамп формално подржава партнерства у Индо-Пацифику, савезници страхују да би њихова безбедност могла бити жртвована због бољих односа или великог трговинског договора са Кином.
У првом мандату безбедносне обавезе према Јапану и Јужној Кореји биле су условљене већим плаћањима, испоруке оружја Тајвану су обустављене, а контакти ограничени.
За разлику од Џоа Бајдена, који је говорио да ће САД помоћи Тајвану у случају кинеског напада, Трамп остаје неодређен. Министар трговине Хауард Лутник чак је сугерисао да би заштита важила само ако Тајван пресели половину производње напредних чипова у САД. У таквој логици није тешко замислити сценарио у којем Вашингтон остаје по страни.
На Блиском истоку, Трамп се клони дубљег ангажмана. Подржао је Израел и дао формалне гаранције Катару, али је очигледно опрезнији него раније када је реч о ризику ширег сукоба. Искуство из 2019, када САД нису реаговале на удар Ирана на саудијска постројења и танкере у региону, и даље виси у ваздуху.
Иако се о повлачењу САД говори годинама, савезници су затечени. Европска војна потрошња порасла је после 2014, али „европски стуб“ НАТО-а и даље је слаб. Идеја стратешке аутономије, коју гура Француска, често се одбацује као прескупа. У Азији и на Блиском истоку фокус је такође био на очувању савеза са САД, а не на њиховој замени.
Зато данас гледамо парадокс: НАТО државе обећавају да ће до 2035. издвајати пет одсто БДП-а за одбрану, уз креативно рачуноводство. Лидери се утркују у комплиментима. Марк Руте је Трампу писао да ће „Европа платити много“ и да је то његова победа. Јапанска премијерка Санае Такаичи помињала је Нобелову награду, а јужнокорејски председник Ли Џе Мјонг говорио о Трампу као једином човеку који може да донесе мир на Корејском полуострву.
Трговински уступци прате политичке. ЕУ, Јапан и Јужна Кореја прихватају неповољне споразуме, веће царине, обећавају инвестиције и куповину америчке енергије и оружја, из страха да би трговински рат могао да угрози безбедносну сарадњу. Антонио Кошта је отворено рекао да би сукоб са Вашингтоном у тренутку напетости на источној граници био неодговоран.
На Блиском истоку слика је слична. Државе Залива нуде стотине милијарди долара инвестиција. Катар је поклонио Трампу авион, договорио „економски аранжман“ од 1,2 билиона долара и помогао у примирју у Гази, да би заузврат добио америчке безбедносне гаранције.
Саудијска Арабија и УАЕ улазили су у послове са некретнинама и криптовалутама са Трамповом породицом, очигледно рачунајући да личне везе значе политичку заштиту.
Ипак, илузије су опасне. Трамп је трансакциони лидер, лојалан пре свега себи. Ласкање и инвестиције могу помоћи за наслов у медијима, али тешко да обезбеђују трајну подршку. Истраживање Пју центра из јуна, спроведено у 24 земље, показало је да већина испитаника не верује Трампу у међународним питањима. Немачки канцелар Фридрих Мерц је већ на почетку мандата рекао да је Вашингтону „углавном свеједно шта ће бити са Европом“.
Иако је мало вероватно да ће се савезници масовно окренути Кини или Русији, или ући у блокове попут БРИКС-а, дистанцирање од САД постаје реална опција. ЕУ планира већа улагања у одбрану до 2030, Јапан циља два одсто БДП-а до 2026. године.
Неки размишљају и о сопственом нуклеарном оружју: више од 70 одсто грађана Јужне Кореје то подржава, у Јапану расте дебата, у Европи се помиње јача улога Француске и Британије, а Пољска отворено говори о најнапреднијим способностима.
Заменити амерички нуклеарни кишобран биће скупо и политички тешко. Али сама чињеница да се о томе озбиљно говори говори довољно. Како америчко вођство слаби, последице се прелијевају и на глобалну економију. Што мање партнери зависе од САД у безбедности, лакше ће се повезивати међусобно или са другим силама.
Историја упозорава. Сличан амерички заокрет ка „Америка пре свега“ постојао је и почетком 20. века, са високим царинама, одбијањем савеза и попуштањем ауторитарним режимима. Исход је био глобални хаос тридесетих година. Данашњи свет није исти, али логика повлачења носи сличне ризике.
Систем савеза под вођством САД имао је озбиљне мане, али је деценијама обезбеђивао стабилност. Нико не би требало да жели његов распад, али би било једнако неодговорно претпоставити да ће опстати сам од себе.
Америка ће остати важан партнер, али знатно прагматичнији и непредвидљивији. За савезнике, план А је да одрже сарадњу колико год могу. Али без озбиљног плана Б, улазе у период у којем се стари ослонци полако, али упорно, повлаче испод ногу.
