Pročitaj mi članakSa pregovaračkom pozicijom kakvu trenutno ima Vučić, koga Tramp otvoreno izbacuje sa svečane večere u UN, a Putin ga tretira kao suvišnu pepeljaru na stolu, priča sa sankcijama NIS-u se sigurno neće dobro završiti za Srbiju.
Када је Русија започела рат у Украјини, постало је јасно да ће Америка преузети улогу главног арбитра. Тако су САД увеле санкције целокупном руском енергетском сектору, чиме је погођена и Нафтна индустрија Србије због већинског власништва Гаспромњефта (50 одсто) и њене матичне компаније Гаспром (6,1 одсто).
А шта је Србија учинила у тој ситуацији? Одмах по увођењу америчких санкција, Гаспромњефт смањује свој удео са 50 на 45 одсто, док се за исти проценат повећава удео Гаспрома. Дакле, право ћаци-лукавство: као да се нико не би сетио да је заправо реч о истој руској компанији, само под различитим именима.
Када ни то није упалило, а Американци су по седми пут запретили активирањем санкција, Ћациленд излази са новом комбинацијом: Гаспром преноси власништво на компанију ЈСЦ Интеллигенце из Санкт Петербурга, која је, гле чуда, део Гаспром групације, али није на листи фирми којима САД уводе санкције.
Оваквом акробатиком је у шест наврата одложена пуна примена санкција НИС-у, а САД су објавиле да ће их, ипак, активирати првог октобра. Хоће ли?
Неће, наравно! Ту је поглавица Ћациленда, да објасни како су САД одложиле примену санкција за још седам дана, „јер су тако Американци желели да нам укажу поштовање, покажу да нас слушају и да разумеју позицију Србије“. Али ни то не помаже, открива Вучић и додаје: „Хвала им на томе, али за седам-осам дана имаћемо исто питање, а ја и даље нећу имати одговор.“
Ту смо, дакле. Руси не дају своје власништво, Американци их не желе у светском енергетском систему, а Вучића поштују толико да га Трамп не позива ни на традиционалну вечеру у Уједињеним нацијама, где је изоставио само Путина, Лукашенка и његову маленкост.
И сада, хајде, шта је Србији чинити? Са многих страна чује се предлог – да национализујемо НИС, макар само „на папиру“, док не прођу претње санкцијама. Одлична идеја, али Руси је не прихватају. Да су то хтели, не би препакивали власништво унутар сопствене фирме.
Све друго, без руске, али и америчке сагласности, не долази у обзир. У исто време, из Хрватске стижу вести да најновије одлагање америчких санкција није испословао ни Вучић, ни српска влада, већ амерички адвокати које је ангажовао Јадрански нафтовод (ЈАНАФ), како би се несметано наставио редовни транспорт сирове нафте за Србију.
Наравно, то није био једини разлог – била би то скупља дара него мера. Очито постоји намера Јанафа да купи део акција НИС-а, а то потврђују и речи хрватског министра привреде, Анте Шушњара, о томе да ће НИС морати да се ослободи руског удела, а Јанаф има капацитете и могао би да буде заинтересован за тај удео „ако буде разумевања и памети на обе стране“.
Али један проблем и тада остаје: санкције се уводе једним потезом пера, а потом трају годинама или деценијама. А Американци не попуштају. У овој причи, као да једино попушта здрав разум.
Са овом преговарачком позицијом, где Трамп отворено избацује Вучића са свечане вечере, а Путин га третира као сувишну пепељару на столу, Србија сигурно неће славно проћи. Мада ће, ако је за утеху, и будући власници наследити претње америчким санкцијама.
Да не буду санкције само за ћације.
