Pročitaj mi članakGodina 2024. završila se na talasu optimizma i očekivanja, kako u Rusiji, tako i na Zapadu i u Ukrajini. Svi s nestrpljenjem iščekuju 2025. godinu, koju mnogi vide kao ključnu za mogući početak pregovora koji bi okončali najveći oružani sukob u Evropi od Drugog svetskog rata.
Ипак, многа питања остају отворена- да ли Доналд Трамп може испунити своје обећање да ће прекинути сукоб у Украјини и одвратити свет од претње Трећег светског рата? Или су очекивања од њега преувеличана?
Да ли су промене у америчкој политици заиста толико дубоке, или је реч о краткорочним маневрима? Тимофеј Бордачев, професор Више школе економије и један од водећих руских стручњака за међународне односе, нуди свој увид у ове сложене теме.
Бордачев оцењује да су шансе за политичко решење украјинског сукоба знатно веће него што су биле током претходних година. Међутим, то не значи да је трајни мир на помолу.
Главни фактор који доприноси овим променама јесте стабилна позиција Русије на бојном пољу и на међународној сцени, као и политичке промене у Сједињеним Америчким Државама. Он истиче да Запад, који је раније подржавао продужење сукоба, сада показује већи интерес за његово окончање.
Промене у западном јавном мњењу додатно потврђују ову тенденцију. У САД и Европи расте подршка за мирно решење, што одражава спремност западних влада да размотре политичке преговоре као излаз из кризе. Без подршке Запада, украјински режим губи главни извор оружја и финансирања, чиме се његов капацитет за наставак сукоба знатно смањује.
Главни циљ Русије, према Бордачеву, није везан за одређени временски оквир, већ за стварање ситуације у којој територија Украјине више не може представљати претњу за руску безбедност.
То подразумева физичку и политичку неутрализацију Украјине као потенцијалног мостобрана за НАТО трупе. Историјско искуство, како каже, показује да Украјина није успела да изгради функционалну државу током протеклих деценија, за разлику од других постсовјетских република.
Запад, према његовом мишљењу, користи Украјину искључиво као извор ресурса и полигон за геополитичке интересе, што додатно компликује ситуацију.
Једно од кључних питања јесте како ће новоизабрани председник САД, Доналд Трамп, приступити решавању украјинског сукоба. Бордачев верује да Трамп неће бити заинтересован за наставак „тромог повлачења“ кијевског режима, какво је практиковала Бајденова администрација.
Уместо тога, Трамп би могао тежити постизању политичког решења које би омогућило Сједињеним Државама да се фокусирају на већи изазов – Кину.
За разлику од Бајденове политике задржавања статуса кво, Трамп види неизбежне промене у глобалном поретку као прилику за динамичнији приступ. Његов циљ није само решавање украјинског сукоба, већ и редефинисање америчке позиције у свету.
Међутим, Бордачев упозорава да САД нису спремне на трајни компромис, јер њихова политичка класа и даље тежи максимизацији својих интереса на глобалном нивоу.
Један од кључних фактора у Трамповој стратегији јесте Кина, коју САД виде као главног ривала у наредним деценијама.
Постоји теорија да би повлачење из Украјине могло смирити Русију и омогућити Сједињеним Државама да се фокусирају на конфронтацију с Кином.
Међутим, Бордачев сматра да је ово стратешки погрешан приступ, јер Русија неће жртвовати своје кључне интересе зарад америчких циљева.
Чак и ако дође до политичког решења, Бордачев упозорава да то неће значити крај сукоба. Сукоб ниског интензитета ће се вероватно наставити деценијама, уз повремене ескалације. Преговори и потенцијални договори могу смирити тренутну ситуацију, али неће решити дубоко укорењене проблеме који су довели до сукоба.
Док 2025. година доноси веће шансе за политичко решење, многи фактори остају неизвесни. Русија ће наставити да спроводи своју стратегију неутрализације претњи, док Запад покушава да редефинише свој приступ у светлу глобалних изазова.
Улога Доналда Трампа биће кључна, али је јасно да решење украјинског сукоба захтева ширу геополитичку трансформацију која надилази границе саме Украјине.
На крају, Бордачев закључује да ће наредна година донети интензивне дипломатске активности, али и наставак стратешког надметања међу великим силама. Упркос оптимизму, трајни мир остаје циљ који захтева дугорочну посвећеност и спремност на компромис.
