Бивши амерички обавештајац и некадашњи маринац Скот Ритер изнео је став који директно доводи у питање безбедносне калкулације Европе.
Његова порука је јасна: ако Европа настави да подиже ниво конфронтације са Русијом, период релативне сигурности могао би брзо да се заврши.
Према његовим речима, дуго је постојало неписано правило између Русије и европских држава. Иако је војна помоћ Украјини ишла преко територије Европске уније, руске снаге нису гађале циљеве у тим државама.
Та линија је, како каже, постојала упркос чињеници да су се у Европи поправљала војна средства украјинске војске. То је био својеврстан компромис, тихи договор који је одржавао ситуацију под контролом.
Али ствари су почеле да се мењају. Све чешће се у европским престоницама разматра идеја да се на сопственој територији покрене производња далекометних система који би затим били прослеђени Украјини.
Ритер сматра да је управо то тачка прелома. По његовој процени, такав потез би могао да означи крај досадашње уздржаности Русије.
Он подсећа да је Русија већ демонстрирала способност да уништи производне капацитете беспилотних система на украјинској територији. Ако би се таква производња преселила у Европу, ситуација би постала далеко сложенија, али не и немогућа за решавање из руске перспективе.
Како каже, у том случају би Москва могла бити приморана да иде „до самог краја“, што је формулација која у дипломатском језику носи прилично озбиљну тежину.
У том контексту, Ритер види и низ упозорења која су већ упућена европским државама. Балтичке земље, на пример, добиле су сигнале о последицама евентуалног коришћења њиховог ваздушног простора за операције украјинских дронова.
Такве поруке, иако не увек јавно потврђене, уклапају се у шири образац сигнализирања граница које Русија не жели да буду пређене.
Посебно оштар део његове анализе односи се на ослањање Европе на НАТО и Сједињене Државе. Ритер тврди да европске владе и даље верују да ће члан 5 НАТО аутоматски гарантовати америчку подршку у случају ескалације.
Међутим, он сматра да реалност више није иста као раније. У његовој интерпретацији, та гаранција данас нема исту тежину, а Европа игра игру чија правила можда више не важе.
Ту долази и политички фактор из САД. Са Доналдом Трампом поново у фокусу америчке политике, отворено се поставља питање улоге Вашингтона у НАТО-у.
Ритер подсећа да је Трамп већ проблематизовао однос савезника према обавезама унутар Алијансе, указујући на неравномеран допринос.
Ако би САД заиста смањиле ангажман или се повукле из кључних безбедносних обавеза, Европа би се нашла у ситуацији за коју, према његовим речима, није спремна.
Његова оцена европских капацитета је директна: континент нема довољно снажну војску нити развијену одбрамбену индустрију да би могао самостално да води озбиљан сукоб са Русијом.
Деценијама се безбедност ослањала на амерички кишобран, што је омогућило европским државама да смање улагања у војску. Сада, у промењеним околностима, тај модел долази под знак питања.
Ритер закључује да Русија пажљиво прати развој ситуације и чека тренутак када ће проценити да је граница пређена.
У његовом виђењу, комбинација европског претераног самопоуздања и могуће америчке уздржаности може довести до сценарија у којем Европа остаје без подршке на коју рачуна.
У таквој поставци ствари, остаје отворено питање колико су европске стратегије засноване на реалним проценама, а колико на претпоставкама које можда више не важе.
Јер ако се основна безбедносна логика променила, онда би и последице могле бити далеко озбиљније него што се данас јавно признаје.
