Квислингизација је много сложенија форма потчињавања окупатору, која укључује рајинизам као одлику поданичког менталитета, али има и друге карактеристике што за последицу има већу штету по национални идентитет. Квислингизација подразумева, осим рајинског менталитета, и отворену спремност да се служи окупатору, као непосредни управљач за његове интересе. Осим тога, квислингизација подразумева, да се у служењу окупатору оде толико далеко да се буде сурови непријатељ сопственом народу и држави ради свог устоличења или опстанка на власти. Посебно је погубно по народ и државу што се квислингизација развија у условима отворене или прикривене окупације и своју снагу црпе из моћи окупатора, те своје постојање заснива на његовој подршци.
У условима „демократске“ окупације Србије од стране тзв. колективног запада, која траје већ 25 година, али која није отворена, него прикривена у форми „сарадње“, у којој Србија мора да сарађује, али на своју штету, а окупатори не морају да поштују чак ни обавезе из потписаних споразума, у Србији се код једног мањег дела народа развио рајински менталитет према колективном западу, са свим особеностима моралне мимикрије и подаништва до нивоа гађења.
Бити свестан да ти је прикривени, одн. „демократски“ окупатор сатро државу, тако што је најпре економски уништио санкцијама, а онда је бесомучно бомбардовао користећи и муницију са осиромашеним уранијумом, како би од те државе одвојио око 15% територије, и трчати у загрљај таквом окупатору је тежак облик менталне конфузије, идентитетског конвертитства и недостатка елементарног поштовања према самом себи и свом роду.
Окупатор у сваком покореном народу рачуна на овакве отпаднике од свог рода и усмерава свој наступ према њима како би пронашао савезнике и непосредне извршиоце у управљању покореном државом.
Тек онда се јавља и квислингизација, као продужетак рајинског менталитета, зато што у редовима покореног народа увек има оних који радо желе да се ставе на услугу окупатору и да спроводе његове налоге, како би за себе обезбедили одређене привилегије и себе извукли испод палице окупатора.
Бројни су били примери квислингизације у свету, посебно у колонијалном систему, а било их је и у Европи.
Како се данас може објаснити „дипломатска“ предаја Косова и Метохије у процесу који се може назвати тзв. пузајућа независност КиМ, економско уништавање државе у форми неолибералног капитализма, уништавање преосталих остатака банкарског сектора, а посебно намере за отварање десетине нових рудника и копање литијума, планови за масовно насељавање државе мигранатима кроз њихово запошљавање под привилегованијим условима у односу на домаће становништво, планови за деградирање високог образовања и његово потпуно стављање под контролу тренутних управљача државом, наставак деградације институција државе запошљавањем службеника са купљеним дипломама и именовањем министара и државних секретара за које се јавно зна да су такође купили дипломе, уништавање и провлачење кроз медијско плато политичких неистомишљеника, и све то да би се очувала криминална структура власти до највиших нивоа институција државе, како би се заштитили криминални послови и капитал стечен пљачком државе, њених природних ресурса, економских потенцијала, и у крајњој линији пљачка и понижавање грађана, који су принуђени да живе у оваквој држави у којој постоји формална равноправност свих, али у којој су неки много више равноправнији од остатка народа и аболирани од сваке кривичне, а о моралној одговорности немају ни праву представу шта то заправо значи?
Колики ниво подаништва треба развити у себи да би се све ово странцима испоручило на тацни? Колики пак ниво улизиштва треба имати у себи да би се свесно, добровољно и активно служило уништитељима Србије, како страним, тако и домаћим?
Може ли се замислити како би се понашали данашњи управитељи Србије и до ког нивоа би још сатирали своју државу и свој народ да живе у околностима под којима је Видкун Квислинг владао Норвешком у Другом светском рату?
Како би се данашњи управитељи Србијом понашали да имају одрешене руке од својих страних ментора и налогодаваца и да ли би посегли за методама додатног сатирања свог народа које је користио Квислинг?
Само је у томе разлика између Квислинга у Норвешкој и данашњих управитеља Србије који под маском „демократије и владавине права“ бесомучно сатиру своју државу и народ. Разлика је и у томе што је то прикривена окупација, маскирана у „демократију“ и естрадни квазинационализам, па је многи грађани Србије нису свесни или су свесни, али су упали у замку рајинског менталитета и сами себе убеђују да је „и овако добро, зато што може бити још горе“. Многи грађани Србије нису подлегли рајинском менталитету и нису га свесни као појаве у свом народу, али су заведени квазинационалном реториком и надају се да ће управљачи Србије успети да „превеслају“ своје стране менторе.
Заведени и наивни грађани Србије нису свесни да је квислингизација само спољна манифестација однарођености управитеља Србије и њихове менталне патологије, због којих су спремни да служе свима, а не само колективном западу, како би се задржали на врху друштвене пирамиде који су нелегално запосели. Њима је апсолутно свеједно коме служе, битно им је само да остану у позицији формалних управљача Србијом, како би задржали статус qуо у држави.
Овај вид квислингизације има и специфичну димензију. Није руковођен идеологијом или жељом за преобликовањем друштва, него посебним видом менталне патологије која се огледа у незајажљивој похлепи, без обзира на цену коју плаћају народ и држава.
Тиме је овај вид квислингизације који се у „демократској“ форми појављује у Србији јединствен и посебан случај у свету, да управитељи и њихови помагачи на тако бестидан начин систематски уништавају своју државу и будућност свих нас. Нису свесни да уништавају и будућност своје деце.
То одавно није само похлепа него ментална перверзија и одсуство самосвести о себи и свету у коме живимо, која је немогућа у животињском свету, али је присутна у отпаду од свог рода.
После 14 година саучешћа у свему овоме ових отпадника српског рода, ништа их више не може оправдати код оних који нису подлегли рајинском менталитету и не желе да учествују у квислингизацији која је у Србији попримила овако перверзну форму.
Ове разлике су видљиве само онима којима нису својствени рајинизам и квислингизација.
