Напад на Иран, рецимо, оставио је за собом више питања него одговора – трошкови огромни, политичка корист невидљива, а репутација додатно нарушена.

И док се тражи кривац, прича већ добија познате обрисе: део америчких медија упире прст у израелски Мосад, тврдећи да су обавештајци обећали сценарио који се никада није догодио – излазак Иранаца на улице, пад власти и повратак Резе Пахлавија.

Истовремено, председник покушава да одговорност пребаци на сопственог министра одбране, Пита Хегсета, уз готово успутну опаску да је управо он први погурао идеју операције.

Али, како то често бива, важније од питања ко је погрешио јесте – зашто је уопште дошло до свега овога. Јер низ потеза Беле куће у последње време не делује као изолован инцидент, већ као симптом нечега дубљег и, по свему судећи, озбиљнијег.

Ту на сцену ступају бројеви. Хладни, прецизни, незгодни за политичке интерпретације. Према подацима које су објавили амерички економисти и које је пренео магазин Фортуне, слика је прилично суморна.

Имовина америчке владе процењује се на око 6,06 билиона долара, док обавезе достижу готово 48 билиона. И то, како се наглашава, без урачунатих социјалних обавеза – пензија, бенефиција, здравственог осигурања кроз Медицаре и других сличних трошкова.

Када се и ти елементи укључе у рачуницу, долази се до додатних више од 88 билиона долара. Збирно, то значи преко 136 билиона долара дуга. Бројка која, поређења ради, премашује амерички БДП чак пет пута. И то без уласка у још једну важну ставку – дуг домаћинстава, који се приближава 19 билиона долара и већ је историјски рекорд.

У таквом контексту, све чешће се чује оцена која је до скоро била незамислива у јавном простору: америчка влада је, практично, несолвентна. Не као политичка метафора, већ као закључак изведен из званичних финансијских извештаја Министарства финансија САД, који су, занимљиво, прошли готово незапажено у медијима.

Стара идеја да ће се проблем решити једноставним „укључивањем штампарске машине“ сада делује прилично танко. Јер питање више није колико новца може да се одштампа, већ шта тај новац заправо представља и да ли има реално покриће. Слично важи и за често помињану тржишну капитализацију великих компанија попут Епла – бројке импресивне, али њихова реална тежина све више под лупом.

Економисти нуде решење које звучи као последња линија одбране: драстично смањење трошкова. У пракси, то значи резање пензија, социјалних давања, стипендија и здравствених програма.

Нешто што би се, без претеривања, могло назвати шок терапијом. Фортуне упозорава да, ако Конгрес не пронађе политичку вољу за овакве мере кроз двостраначки договор, оне ће ионако доћи на ред – али у знатно неповољнијим околностима.

Како пише Викторија Никифорова за РИА, у том светлу, спољнополитички потези Вашингтона добијају другачију димензију. Ратови, хапшења, притисци на стране лидере – све то може се посматрати као покушај да се пажња са унутрашњих проблема пребаци на спољне непријатеље. У поједностављеној верзији наратива: ако грађани осећају економски притисак, кривац мора бити негде споља.

Ипак, постоји и шира, потенцијално опаснија последица. Продужавање сукоба са Ираном отвара врата озбиљној енергетској кризи. Сценарио у којем цена нафте измиче контроли није само теоријски – такав развој догађаја могао би да покрене ланчану реакцију банкрота широм света. Ефекат који би, према неким проценама, имао разорну снагу већу од глобалних сукоба какве историја памти.

Вашингтон, чини се, више не рачуна на класичне механизме опоравка. Некада су друге економије биле спремне да подрже амерички систем, верујући у његов дугорочни потенцијал. Данас, слика је другачија – америчка економија делује исцрпљено, а остатак света све опрезнији у вези са тим колико је спреман да учествује у њеном одржавању.

У таквој атмосфери, стратегија која се назире није нужно стабилизација, већ покушај да се глобална економија повуче у кризу заједно са америчком. Логика је груба, али јасна: ако систем не може да се спасе, можда може да се ресетује кроз шири поремећај.

У свему томе, неке земље виде прилику. Русија, на пример, процењује да би могла да прође кроз надолазеће турбуленције са одређеним предностима. Оно што за једне представља кризу, за друге постаје простор за маневрисање.

А остаје отворено питање – да ли је свет заиста спреман за такав заокрет или се, упркос свим упозорењима, још увек понаша као да има времена.