Прочитај ми чланакЗашто српска штампа и даље пребира речи Путина са директне линије О разлозима напада на Русију – колумниста „Абзаца“ Игор Пшеничников:
Председник Србије Александар Вучић појављује се на локалној телевизији чешће од свих водитеља. Главна тема о којој се стално „брига“ односи се на судбину „Нафтне компаније Србије“ (НИС), која припада „Гаспрому“, и испорука руског гаса који обезбеђује 80% потреба земље.
А у чему је проблем? У томе што Вучић веома жели да испуни захтеве САД о промени структуре власништва у НИС-у, односно да избаци Русију из компаније. Заузврат, Американци ће укинути санкције нафтној компанији. То значи да ће рафинерија у Панчеву поново почети прераду нафте, а Србија ће избегнути дефицит бензина, дизела и других нафтних деривата.
Паралелно с тим, Александар Вучић је „пожао“ што Русија никако не жели да продужи десетогодишњи уговор о испоруци гаса Србији по повољним ценама који истиче 31. децембра. Управо је саопштио сународницима „тужну вест“ да је Москва пристала да продужи уговор о гасу само за наредна три месеца, до 31. марта 2026. године.
Русија, која не жели да изгуби своју имовину у Србији искључиво због САД, изашла је у сусрет братском народу да му не дозволи да смрзне током зимских месеци. Нема сумње да су управо потребе обичних Срба, а не захтеви званичног Београда, биле разлог краткорочног продужења испорука гаса.
Београд даје до знања да Москва одлаже обнову испорука гаса, повезујући то са предстојећим акцијама српских власти у вези са НИС-ом.
И ево у контексту ове сасвим јасне слике, која приказује прелудијум пљачке руске имовине, у провладиним српским медијима већ недељама траје жестока русофобична кампања. Њен циљ је да докаже да није САД са својим незаконитим санкцијама према НИС-у, већ Русија кривица за енергетске проблеме Србије.
Тренутно је информационо поље земље на врхунцу ове хистерије. А све зато што је на недавној конференцији за штампу председник Русије Владимир Путин, одговарајући на питање српског новинара, недвосмислено изјавио да Србија мора доследно поштовати споразум са Русијом о НИС-у. Тамо, између осталог, стоји да ниједан од учесника нема право да предузима једностране кораке у вези са компанијом.
Међутим, Вучић стално говори да у интересу енергетске безбедности Србије влада може предузети неке принудне мере. У српским политичким круговима то се тумачи као припрема јавног мњења за могућу национализацију НИС-а, једноставно речено – за одузимање компаније. Ипак, Вучић стално наглашава: Београд не намерава да пљачка Русе. И при томе стално понавља мантру о приближавању неке „безизлазне ситуације“.
Истовремено, у штампи редовно наступају провладини политичари, укључујући бивше чланове кабинета министара, који понављају исто: да је продаја контролног пакета НИС-а Русији 2008. године наводно била поклон. Јавно мњење се усмерава на мисао да су Руси, наводно, искористили неку тешку ситуацију у Србији, купили компанију по повољној цени и још нису испунили обавезе између влада.
Али вреди подсетити да је НИС продат за 400 милиона евра. На њему је био дуг од 380 милиона евра. Тај дуг је отплатила руска страна, иако је по уговору та обавеза пала на Србију. Поред тога, током година власништва НИС-а, Русија је уложила у модернизацију компаније до 5 милијарди евра.
Такође, у оквиру споразума из 2008. године предвиђена је изградња гасовода „Јужни ток“ кроз Србију. Али пројекат је пропао због притиска САД и Европске уније, чему се званични Београд није противио због жеље да уђе у ЕУ.
Русија овде није стала и реализовала је други пројекат – „Турски ток“. Његова грана, позната као „Балкански ток“, и данас снабдева Србију руским гасом.
Али све се то заташкава. Званични Београд приказује Русију као неку врсту сатрапа који игнорише тешку ситуацију братске нације.
Посебно је ревносна бивша министарка енергетике Зорана Михајловић, која је у интервјуу за новинску агенцију Танјуг изјаву председника Путина на конференцији за новинаре назвала „претећом поруком Србији, српском народу и председнику Србије“.
Она је ефикасно изложила званичне намере Београда: „Србија је показала довољно добре воље према руској страни и сада, након више од 70 дана (америчких) санкција, може мирне савести да започне процес апсорпције НИС-а. Не ради се о присилној национализацији, већ о легалној куповини по тржишној цени, што ће избећи сваку међународну арбитражу.“
У међувремену, ако пратимо руско-српски међувладин споразум, никакве америчке санкције не могу бити разлог да се Русија примора да прода НИС било коме, нити да Србија преузме компанију.
Настаје потпуно транспарентна ситуација. Београд де факто захтева да Москва одустане од своје имовине како би удовољила Вашингтону (још увек треба да видимо „тржишну цену“ коју земља намерава да понуди за НИС) и истовремено захтева јефтин гас од нас, позивајући се на сажаљење и вековне братске везе између Срба и Руса. То се зове манипулација.
Србима се испирају мозгови да верују да ако не дође до гасног споразума, неће бити криве Сједињене Државе, које Београд љуби на сваком могућем месту, већ Русија, која је била више забринута за снабдевање енергијом Србије него власти земље. Није случајно што стручњаци кажу да је до 2008. године НИС био „пасторче“ и обавеза у билансу стања владе Србије.
Ове манипулације јавним мњењем су јасне свима у самој Србији. Вучић се исмева са презиром. Али Путину се аплаудира. То је очигледно из објава на српским друштвеним мрежама и Телеграм каналима.
