Pročitaj mi članakJednog dana, kada sve ovo bude juče, možda ćemo postati svesni kako smo delimo prostor i vazduh sa najboljom generacijom mladih ljudi u Srbiji ikada. Da li je Srbija tu i takvu generaciju zaslužila, naravno da jeste. Posle vekova propalih politika, danas imamo mladost koja je spremna da sebe založi da bi Srbija konačno postala normalna država.
И баш против такве младости, један човек, у ствари више кукавица него човек, кренуо је у коначни обрачун. По његову несрећу, та битка има само један могући резултат, али он тога као да и даље није свестан.
Више од пола године та кукавица „побеђује“ нашу младост. Не постоји ружна реч којом је није окарактерисао. И све то само због тога што је та младост устала после трагедије под новосадском надстрешницом. У једној емисији, један од најгласнијих конвертита на овим просторима Небојша Крстић, упоредио је пад надстрешнице за трагедијом у Кочанима.
Према Крстићевим речима, односно напредњачком наративу, Македонци нису покренули демонстрације против власти, а погинуло је четири пута више људи. Као човек који од 2000. године није способан да једну једину реч критике упути актуелним властима, Крстић не жели да призна, не себи, него јавности, да је у Македонији у року од одмах уследило хапшење одговорних и подношење оставки. Код нас је требало да прође двадесетак дана да бисмо дошли до првих хапшења. Ухапшен је министар који је непосредно пре тога поднео оставку, а онда је брже-боље пуштен на слободу и то је то.
Крстић је, на срећу, битан колико и семафор у ГТА игрици, и не треба трошити време на њега, али он је један од главних пешадинаца у борби против сопствене младости. Окомили су се попут термита на нашу младост не капирајући да еликсир живота не постоји и да су у дебелом животном суфициту. То што имају ћације, и њима је застрашујуће, али сами бирају страну.
Од првог студентског протеста, кукавица је показао своје слабости. Док је годинама ломио опозиционе странке и њихове лидере, мислио је да су млади људи испод радара, јер им се додворавао на себи својствен начин окупирајући њихове институције, од студентских парламената до студената продекана. Покушао је, није да није, да их „купи“ кредитима за становање, али и тај спин је отишао у политичку прошлост испраћен, пре свега, студентским подсмехом.
Шест месеци се кукавица бори са демонима у себи, не би ли сачувао себе на власти. Човек без пријатеља из детињства, без разумевања међу навијачима, без поштовања код радикала, нема шансу да успе да се супротстави оволикој генијалности, организованости и солидарности. Упао је, не само у радикалски мод из којег никада није ни излазио, већ и у онај милошевићевски, у којем постоје само они, на једној страни, и домаћи издајници удружени са страним плаћеницима, на другој.
Најлепше од свега је што кукавица показује максималну неспособност. Све ово време он говори о томе да је у питању обојена револуција која је иницирана споља и која за циљ има да уништи Србију у свом хитању ка бољој будућности. Не капира да против себе има памет и разум, све оно што у његовој околини није пожељно. Борећи се против те и такве младости он директно уништава будућност наше земље. Срећом, успети неће.
Ужасава га чињеница да су га студенти толико понизили да га и не констатују, јер је небитан и ненадлежан. Као и ми, ни он не зна ко је ту главни, а он све зна, зар не? Покушава на силу да главом разбије тај зид, али зид се не да, нити ће. Од јачег је материјала. Направио је од професора државне непријатеље број један и покушава да разбије јединство и узајамну подршку.
Нико на свету не може да победи ову љубав и енергију. Управо те две ствари су све оно што њему недостаје у животу. У тим водама не уме да се сналази. За разлику од њега, наша младост хита ка циљу. Зло и ненормалност могу да превагну у некој борби, али на крају приче, увек буду побеђени.
Ова наша кукавица, која не сме да распише изборе, није ништа опаснија од опушака које студенти и ђаци свакодневно сакупљају са српских улица када се заврше протести. Толика му је моћ и значај. Чистећи за собом, наша младост од Србије прави државу достојну живота. Кукавица и остали облици радикалског живота, никада неће бити тога свесни. Уосталом, ако већ верују да су непобедиви, ако разбијају на изборима за месне заједнице и ако ће остварити убедљиве победе у Зајечару и Косјерићу, зашто кукавица бежи од избора?
