РАДАВАЦ (ПЕЋ) Село Радавац је смештено у Пећком подгору, на левој обали Белог Дрима. Први сачувани писани помен о Радавцу је из 1381. године, у повељи српског кнеза и цара Лазара којом је село приложено руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори. У турском попису из 1458. године у Радавцу су уписана 24 српска домаћинства и манастир Св. Спаса са десет калуђера. Изнад данашње хидроцентрале налазе се остаци темеља цркве, а у њиховој близини темељи помоћних економских зграда и оградног зида дугог неколико десетина метара којим је манастир био утврђен. Очувани су остаци и друге, мање сеоске цркве, као и великог гробља ранијег српског становништва.

РАДЕША (ДРАГАШ) Радеша је муслиманско село српског говорног језика у шарпланинској жупи Гори. Први писани помен о селу је из 1348. године, у Светоарханђелској повељи српског цара Стефана Душана. Из ове повеље се види да су у околини села постојале црква Св. Николе и црква Св. Илије. У селу су очувани темељи старе српске цркве која се, по предању, налазила у склопу неког манастира.

РАКИТНИЦА (ПОДУЈЕВО) Село Ракитница се налази у Лабу, југоисточно од Подујева. Ракитница је некада била српско село, али су се последње српске породице иселиле после српско-турског рата 1878. године. У селу је очувана стара црква посвећена Св. Арханђелу Михаилу летњем. Албанци из села је зову \“Киша Лазарит\“ – Лазарева црква јер је, по предању, након Косовског боја у њој заноћило тело српског кнеза Лазара када је преношено из Приштине у манастир Раваницу. Према архитектонским и стилским одликама, црква је грађена у 14. или 15. веку, први пут је обнављана у 16. веку, други пут 1936. године. У селу се налазе и остаци старог српског гробља.

РАКОЧ (ЂАКОВИЦА) Село Ракоц се налази десетак километара северно од Ђаковице. Под нешто другачијим именом село се први пут помиње у Дечанској хрисовуљи 1330. године. Према турском попису из 1485. године, у селу је било 38 српских домова. Године 1868. руски историчар и конзул у Призрену – И. С. Јастребов, затекао је у Ракоцу развалине српске цркве и невелико српско гробље. Данас у селу нема Срба.

РАТИШ (ДЕЧАНЕ) Село Ратиш се налази у долини Лоћанске и Дечанске Бистрице. Ратиш се први пут помиње 1330. године, у повељи коју је српски краљ Стефан Дечански издао својој задужбини – манастиру Дечанима. Тада је село имало 17 српских кућа. Године 1935. сељаци су на темељима старије српске цркве подигли нову цркву посвећену Св. Тројици. Она је демолирана и оскрнављена априла 1941. године када су Албанци попалили и раселили сва српска и црногорска села у Метохији, али је ипак стајала као рушевина и после Другог светског рата. Осамдесетих година 20. века је потпуно срушена. Око цркве Св. Тројице постојало је старо српско гробље од којег сада нема ниједан надгробни споменик ни камен.

РАЧА (ЂАКОВИЦА) Село Рача се налази недалеко од Ђаковице. На рачанском брегу су до почетка 20. века постојали остаци старе српске цркве. По предању, када су Турци освојили ове крајеве и ушли у Рачу, у цркви су затекли попа са ђацима. Покушали су да са врећама вуне спале ђаке, свештеника и цркву, али се вуна претворила у земљу и тако је настао садашњи брежуљак.

РАЧАК (УРОСЕВАЦ) Село Рачак се налази на излазу из клисуре Црнољеве, у близини Урошевца. У писаним документима село се помиње 1343. и 1345. године, у повељама српског краља и цара Стефана Душана. По турском дефтеру из 1487. године, у селу је постојао манастир Св. Врачи. Изнад села су остаци темеља цркве из 14. века, за коју тамошњи житељи мисле да је била посвећена Св. Врачима. Црквиште је заштићено законом као значајан споменик српске културе.

РЕСТЕЛИЦА (ДРАГАШ) Рестелица код Драгаша је по величини друго муслиманско село српског говорног језика у шарпланинској жупи Гори. Сви топоними у селу су сачували свој првобитни словенски назив. У Рестелици је постојала српска црква посвећена Св. Варвари, за коју предање каже да је била манастир. Очувано је старо српско гробље.

РЕЧАНЕ (СУВА РЕКА) Источно од Суве Реке смештено је старо село Речане. Године 1348. српски цар Стефан Душан је даровао ово село свом манастиру Св. Арханђела код Призрена. Међе које су тада биле потанко обележене одржале су до данас своје неизмењене називе. Сматра се да је већ тада у међама села била и црква Св. Ђорђа – задужбина непознатог војводе који је ту сахрањен 1370. године, како сведочи надгробна плоча у поду цркве. Половином 19. века црква је била оронула, полусрушеног кубета и запустела. Иноверни мештани пастири су у њој зимовали и затварали своје козе, а лети им је служила као пландиште за стоку. Почетком 20. века је делимично обновљена. У цркви је сачувано нешто око половине првобитног живописа. Од десет композиција из циклуса посвећеног патрону цркве – Светом Ђорђу, сачувано је шест сцена, које имају велики иконографски и културни значај. Прве три сцене су рађене по српским преводима житија Светог Ђорђа, док доњу зону заузимају ликови појединачних светитеља и Поклоњење агнецу у апсиди. На јужном зиду западног травеја, у низу стојећих фигура, насликано је пет жена-мученица, а на западном зиду четири света ратника. Сви натписи су на словенском језику. Живопис је настао у седмој деценији 14. века, као дело двојице зографа из Призренске сликарске школе. Од 1956. до 1960. године на цркви и фрескама су изведени конзерваторски радови.

РЗНИЦ (ДЕЧАНЕ) Село Рзнић је смештено на десној обали Дечанске Бистрице. Село се први пут помиње у дечанским хрисовуљама 1330. године, као насеље са 38 српских кућа. Године 1485, према турском попису, тај број се смањио на 20 српских домаћинстава. До друге половине 19. века у Рзнићу су стајале развалине српске цркве Св. Срђа и Вакха. Од материјала ове цркве сазидана је садашња сеоска џамија.

РОДЕЉ (ЛЕПОСАВИЋ) Село Родељ се налази северно од Лепосавића, на десној обали Ибра. Житељи овог села су учествовали у Првом српском устанку и Карађорђевом походу на Нови Пазар 1812. године. У селу постоји мала црква и веома старо српско гробље.

РУГОВО (ПЕЋ) Име Ругово долази од старог словенског властитог имена Руг, а припадало је првом власнику и баштинику села. У турском попису из 1485. године у Ругову је било 110 мушких обвезника – Срба. У селу постоје остаци двеју цркава. Данас је Ругово етнички чисто албанско село.

САМОДРЕЖА (ВУЧИТРН) На крајњим јужним падинама Копаоника, у долини Лаба, смештено је село Самодрежа. По предању и српској народној песми \“Урош и Мрњавчевићи\“, уочи Косовске битке 1389. године српска војска, на челу са кнезом Лазаром, причестила се у цркви Самодрежи. Исто предање каже да је у тој цркви сахрањен Милош Обилић, српски витез који је за време Косовске битке прерушен ушао у турски табор и убио султана Мурата како би са себе спрао лажну оптужбу другог витеза, Вука Бранковића, да је издајица. На брду изнад цркве је био стари град са дворцем Вука Бранковића. У том дворцу је уочи Косовске битке кнез Лазар одржао вечеру са својим војсковођама и том приликом је изговорио познату косовску клетву, која и данас живи као најсветији завет свих Срба: \“Ко је Србин и српскога рода и од српске крви и колена, а не дош\’о у бој на Косово од руке му ништа не родило рујно вино и \’шеница бела, не имао рода ни порода ни мушкога ни девојачкога рђом капс\’о док му је кољена\“. (по рђи се спомињао док му је колена) Црква у Самодрежи била је посвећена Св. Јовану Претечи. Почетком 20. века, пре ослободјења Србије од Турака, један Албанац из села је од камена са цркве направио себи воденицу, док је, по наредби приштинског паше, олово са цркве скинуто како би се њиме покрила џамија у суседном селу. Године 1932. на темељима старе цркве подигнута је нова Самодрежа од белих мермерних тесаника. Исте године је и живописана. Међутим, албански националисти су је 1981. године оскрнавили и оштетили њене фреске. Идуће, 1982. године, свирепо су убили једног младића – Србина пред његовом мајком зато што је бранио своју имовину и земљу од похаре.

СВЕТЉЕ (ПОДУЈЕВО) Село Светље се налази на десној страни Лаба, на неколико километара од Подујева. По турском попису из 1455. године у селу је било 55 српских домаћинстава, а записана је и оближња црква Св. Мине са попом и три калуђера. Године 1689. Ђакомо Кантели ди Вињола је на карти \“Краљевства Србије\“ (Ил регно де ла Сервиа) уписао ово село као \“Сфителе\“. Карта се данас чува у Националној библиотеци у Паризу. Средином 18. века у село су почели да се досељавају Албанци. Године 1986. у Светљу је остало још само једно српско домаћинство.

СВИЊАРЕ На северним обронцима Чичавице смештено је село Свињаре. Село се први пут помиње у турском попису 1455. године, када је имало 14 српских кућа. У селу постоји црква и остаци два црквишта.

СИГА ( ПЕЋ) Српско село Сига налази се у Метохијском подгору, у подножју планине Русолије. Под самом планином постојала је врло стара црква, са зидовима који су местимично били високи и до четири метра. По предању, црква је била старија од манастира Дечана. На њеним темељима је 1937. године почела градња нове цркве Св. Димитрија, која је прекинута 1941. године. У току Другог светског рата Албанци су делом демолирали цркву. Завршетак радова и освећење храма је обављено 1977. године. Покрај храма је извор са, како се верује, лековитом водом. Очувано је старо српско гробље, са неколико примерака старих надгробних камених плоча и већих крстача.

СЛОВИЊЕ (ЛИПЉАН) Село Словиње се налази у подножју Жеговца, недалеко од Липљана. Први сачувани писани помени о Словињу су у двема повељама српског краља и цара Стефана Душана из 1331. и 1348. године. Првом повељом село је даровано хиландарском пиргу Хрусија на Светој Гори, а другом је потврдјено српском манастиру Хиландару. Сеоску цркву Св. Јована из 14. и 16. века срушили су Албанци да би подигли сеоску џамију. Са друге цркве, посвећене Св. Николи, из 14. века, Албанци су скидали камење и продавали га компанији за зидање железничких мостова која је између 1871. и 1873. године градила косовску железничку пругу. У планини изнад Словиња постојао је манстир Св. Ђорђа из 14. века. Манастир је почетком 19. века срушио самозвани господар Косова Јашар-паша џинић, пореклом Албанац, да би од његовог материјала зидао мостове на реци Ситници.

СМИРА (ВИТИНА) У подножју Скопске Црне Горе, недалеко од Витине, налази се село Смира. Село се први пут помиње 1308. године, у повељи српског краља Стефана Милутина, којом је Смира приложена хиландарском пиргу Хрусија на Светој Гори. \“Храм Вазнесења\“ или цркву Спасову подигао је грачанички и новобрдски митрополит Никанор средином 16. века. Ктитор је својој задужбини даровао неколико рукописних књига и типик, као и сребром оковани дуборезни крст са натписом. Друга црква у Смири била је посвећена Св. Симеону Мироточивом. У селу је постојала још једна црква, која је сасвим порушена. Данас се на џамији у Смири налази узидана камена плоча са ћирилским текстом, која је свакако донета са једне од ових цркава.

СОКОЛИКА (КОСОВСКА МИТРОВИЦА) Соколица је назив за брдо и цркву Покрова Св. Богородице у селу Бољетину. По турском попису из 1455. године, село је имало 21 српски дом. Манастир са црквом је подигнут у 14. или 15. веку, као задужбина непознатог ктитора. Црква је правоугаоне основе, а зидана је од лепо тесаног камена и засведена полуобличастим сводом. Припрата је касније дограђена. Првобитни живопис је јако оштећен. Године 1936. подигнут је леп и складан звоник са по две бифоре и две розете на горњем спрату. У соколичкој цркви се чува изузетно ретка и вредна мермерна статуа Богородице, која седи на престолу са малим Христом у крилу. Статуа потиче из 14. века и представља дело приморских мајстора који су настојали да се што више приближе византијском духу. Статуа се најпре налазила у манастиру Бањској. Када су Турци разорили овај манастир и претворили га у џамију, статуа је пренета у соколичку цркву. По народном предању, соколичка Богородица је \“долетела пре 500 година преко брда и стала на дрво под стеном и позвала народ да ту подигне цркву\“. Народ јој је подигао храм који је касније запустео, па је половином 19. века опет обновљен. Од 1967. године у селу више нема ниједне српске куће. Те године Албанци су ископали и оскрнавили и последњи српски гроб на гробљу више цркве.

СОЧАНИЦА (ЛЕПОСАВИЋ) На десној страни реке Ибра, недалеко од Лепосавића, смештено је веома старо село разбијеног типа – Сочаница. У писаним изворима село се први пут помиње 1315. године, у повељи српског краља Стефана Милутина манастиру Бањској. У засеоку Сочанице налази се црква Усековања Св. Јована Претече. Црква је подигнута 1863. године настојањем ондашњег сочанског кнеза, кога су следеће године убили Арбанаси. Црква је подигнута на старим средњовековним темељима. Законом је заштићена као споменик културе. У селу и његовој околини стоје остаци цркве Св. Петке и цркве Св. Пречисте. Изнад села је стари град Галич којег помиње византијски историчар Јован Кинам, летописац византијског цара Манојла Комнена (1143-1180). У Сочаници се налазе и остаци римског провинцијског центра Муниципијума ДД из 2. до 4. в.н.е.

СРБИЦА Варош Србица је општинско средиште у Метохијском подгору. Варош је основана 1924. године са око 30 кућа Срба и Црногораца. У насељу постоји српско гробље и споменик палим и мучки поубијаним борцима против албанских фашиста у Другом светском рату.

СРЕДСКА Село Средска се налази у Средачкој жупи испод шарпланине. Године 1348. српски цар Стефан Душан је село и жупу приложио својој задужбини – манастиру Св. Арханђела код Призрена. У селу постоје остаци цркве Св. Петке која се помиње у Арханђеловској повељи, остаци цркве Св. Ђорђа са фрескама из прве половине 16. века и цркве Св. Богородице из истог времена, као и цркве Св. Николе која је саграђена 1875. године.

СТАГОВА (КАЧАНИК) У долини реке Неродимке, на неколико километара од Качаника, смештено је село Стагово. Стагово се помиње у турским пописима из 1452. и 1463. године као српско село. Албанци су овде почели да се досељавају око 1700. године. До осамдесетих година 19. века у Стагову су стајали остаци напуштене српске цркве са старим гробљем. Данас у селу нема Срба.

СТРАЖА (КАЧАНИК) У подножју највишег шарпланинског врха смештено је село Стража. У селу је постојала српска црква са гробљем, али по насилном исељењу српског и македонског живља црква је порушена, а гробље око ње уништено. Данас је Стража етнички чисто албанско село.

СУВА РИКА Сува Река је општинско средиште у Призренском подгору. Први сачувани писани помен о Сувој Реци је из 1465. године. Млечанин Ђакомо Кантели ди Вињола је 1689. године уписао ово место на свој бакрорез-карту, која се данас чува у Националној библиотеци у Паризу. Осамдесетих година 19. века руски конзул у Призрену затекао је у Сувој Реци девет домова српских Рома. У месту је постојала стара српска црква која је срушена, и српско гробље. На брегу испод села налазила се испосница, у којој су, по једном запису из 1880. године, чуване нечије свете мошти, док су око испоснице биле монашке ћелије. Турци су ову испосницу претворили у текију. Године 1938. подигнута је нова српска црква са кубетом и звоником. Крај ње је данашње гробље.

СУВА РЕКА Село Суво Грло се налази у Метохијском подгору, петнаест километара од Истока. Према предању, село се некада звало Срма Грло по оближњем руднику \“срме\“ – сребра. У писаним изворима се први пут помиње у повељи српског краља Стефана Милутина, крајем 13. века. Тада је село било средиште мање жупе, а у њему се налазила црква Св. Богородице. У време краља и цара Стефана Душана, село и црква су приложени хиландарском пиргу Хрусија на Светој Гори. По турском попису из 1485. године, Сухо Грло је било средиште нахије са преко петнаест села. Укупно је имало 126 српских кућа, три дома свештеника и један дом калуђера. У селу је постојало неколико сакралних објеката. Најстарија сувогрлска црква је саграђена у време краља Стефана Милутина, а била је посвећена Светој Богородици. Вероватно из истог времена је и црква Ваведења Богородице. У Сувом Грлу се још налазе остаци цркве Св. Николе, цркве Св. Арханђела и цркве Св. Јована, као и више црквишта непознатог имена. На једном вису стоје остаци \“Калуђерског града\“, а у шуми су рушевине другог старог града.

ТОПОНИЦА, ТОПОЛНИЦА (НОВОБРДСКА КРИВА РЕКА) У равници доњег тока Криве Реке смештено је село Топоница. У повељи манастира Грачанице из 1321/22. године Тополница је био назив за читаву област данашње Новобрдске Криве Реке. У 16. и 17. веку ова област се називала Анђелова Тополница по тесалијском кнезу Михаилу Анђелу који се, по паду Тесалије, склонио у Ново Брдо, оженио Српкињом и вероватно постао господар жупе Тополнице. Његови синови Михаило и Махмуд Анђеловићи су дошли до високих војних достојанстава, служећи, први у српској, други у турској војсци. Албанци су у Тополницу почели да се досељавају после 1700-те године, да би до 1880. године сасвим потиснули Србе староседеоце. На српском сеоском гробљу Албанци су 1985. године у парампарчад поразбијали све надгробне споменике.

УБОЖАЦ (НОВОБРДСКА КРИВА РЕКА) Убожац или Рђавац је назив средњовековног манастира у Новобрдској Кривој Реци. Манастир је саграђен у првој поливини 14. века у време српског краља Стефана Милутина, највероватније као задужбина светогорског игумана Старца Исаије. Овај свети човек је био пријатељ и саветник српског цара Стефана Душана, а потом и кнеза Лазара. Познат је као преводилац на српски језик дела Дионисија Ареопагита и као аутор извештаја о српском поразу у Маричкој бици 1371. године. Сматра се да је он са својим родитељима, иначе властелинима краља Милутина који су се касније замонашили у Убошцу, подигао овај манастир и цркву која је посвећена Ваведењу Св. Богородице. Исаија је пренео у српске крајеве светогорске елементе не само у црквеном животу и литургијским обредима него и у архитектури цркава и манастира, што је имало велики значај за формирање моравског архитектонског стила у 14. и 15. веку у Србији. Данас се у манастиру Пећкој патријаршији чувају две рукописне књиге манастира Рђавца из прве половине 15. века. Осим моштију Старца Исаије и његових родитеља, у манастиру су вероватно похрањене и мошти пећког патријарха Саватија, оснивача манастира Пиве у Црној Гори. Године 1690, у време аустријске најезде која је изазвала велику сеобу Срба под Арсенијем ИИИ Чарнојевићем, манастир је страдао од Аустоугара.

УЉАРИЦЕ Уљарице је име за две пећине-испоснице на десној обали изнад великог слапа реке Мируше. Велика пећина или Велика црква вероватно потиче из 14. века, а била је обновљена у 16. веку. Испосница је настала зазиђивањем улазне стране природне пећине. Приликом археолошких испитивања у Великој испосници су нађени фрагменти фресака. Двадесетак метара од ње налази се Мала пећина-испосница, до које се стиже узаном стазицом уклесаном у стени. Основа Мале испоснице није била већа од 1X1,5 м. У испосници је била делимично сачувана представа Силаска Св. Духа на апостоле, али су у новије време пастири из оближњих села готово потпуно уништили овај остатак живописа.

УЊЕМИР, ДОБРА ВОДА (КЛИНА) Село Уњемир или Добра Вода налази се у Прекорупљу код Клине. Први сачувани писани помен о Уњемиру је из 1330. године, у повељи српског краља Стефана Дечанског којом је ово село даровао својој задужбини – манастиру Дечанима. По турском попису из 1455. у селу је било 12 српских кућа, укључујући и домаћинство сеоског попа. У Уњемиру је рођен Свети Петар Коришки, познати српски пустиножитељ из 13. века. О животу и пустиножићу овог светитеља говоре средњовековна дела Служба и Житије Петра Коришког, која је написао Теодосије Хиландарац. Оба дела се сврставају у ред најуспешнијих и најлепших остварења српске књижевности средњег века. На брду изнад Уњемира стоје остаци цркве Св. Апостола Петра и Павла, познатије као Петровица. Црква је подигнута у 13. веку, вероватно у склопу истоименог манастирског комплекса. Сачувани су темељи обимних зидова улазне куле и вратница градића-тврђаве у чијем се средишту налазио храм. Он је президан у 14. веку, а поново је обновљен после обнове манастира Пећке патријаршије у 16. веку. У Уњемиру постоје и остаци једног црквишта. Последња српска породица се одавде иселила 1968. године, тако да је Уњемир данас етнички чисто албанско село.

УРОШЕВАЦ Урошевац је општинско средиште на крајњем југу Косова поља. Урошевачка стара црква је подигнута 1901. године, али је напуштена 1929. године када је довршена изградња нове цркве Св. краља Уроша. У новој цркви се чува занимљива збирка икона млађег времена. У овом граду данас не зиви ниједан Србин.

ХОЧА ЗАГРАДСКА (ПРИЗРЕН) Село Хоча Заградска се налази са леве стране Призренеске Бистрице, код Призрена. У писаним изворима село се први пут помиње 1348. године, у Арханђеловској повељи српског цара Стефана Душана. До краја 18. века у селу је постојала црква Св. Николе. Јужно од села, у брдима, налази се пећина-испосница, која је преградним зидом била претворена у цркву. У Хочи Заградској данас више нема Ср

ЦРВЕНИ На левој страни Ибра, код изворишта Црвенске речице, смештено је планинско село Црвени. У селу постоје остаци цркве из средњег века.

ЦРЕПУЉА Село Црепуља се налази у Ибарском Колашину, под северним обронцима Мокре Горе. У Црепуљи постоји српска црква из 14. века која је, по предању, била првобитно посвећена Св. Лазару. По истој традицији, цркву је подигла нека властелинска кћер, девојка, из захвалности за чудотворно оздрављење од непознате болести којој је дуго тражила лека идући од манастира до манастира. Црква је сада посвећена Св. Николи. Храм је више пута обнављан. Најстарија обнова била је у другој половини 16. или почетком 17. века, о чему сведочи сачувани натпис на довратнику. Друга обнова је била почетком 18. века и тада је црква и живописана, што потврђује фреско-натпис у ниши ђаконикона. Од тог живописа је сачувано око једанаест квадратних метара. Иако скромних квалитета, ово сликарство има своју документарну вредност, јер говори о настојању да се очува традиција и у најтежим условима робовања под тудјином.

ЦРКОЛЕЗ Село Црколез се налази у Метохијском подгору. У писаним изворима село се први пут помиње 1395. године, у повељи српске кнегиње Милице којом се црква Св. Јована у Црколезу прилаже светогорском манастиру Светог Пантелејмона.У турском попису из 1485. године уписано је 47 српских кућа, међу којима је и кућа сеоског попа.Године 1943. албански фашисти су спалили цело село, а српско и црногорско становништво, укључујући жене и децу, отерали су у логор у Ракошу. Тада су покушали да запале и цркву, али их је у томе спречила једна старица која је на време угасила пожар.У цркви Св. Јовна се до 1955. године чувала збирка од једанаест изузетно вредних и старих српских рукописних књига од 13. до 14. века, писаних на пергаменту и папиру. Међу њима је посебно вредно Јеванђеље које је писано на пергаменту из 13. века. Украшено је са једанаест иницијала колорисаног цртежа, који приказују “звериње” орнаментике архаичног тератолошког стила. Ови иницијали стоје на самом почетку српске историје уметности.Од изузетне вредности су и 41 лист четврте инкунабуле, штампане 1495. године у Црнојевића штампарији на Цетињу.У порти цркве Св. Јована расте дуд стар неколико векова. По предању, дрво је калемљено када је црква зидана и то са гранчицом шам-дуда из Пећке патријаршије. Исто предање каже да је тај шам-дуд донео Свети Сава из Јерусалима и сам га засадио у порти Пећке патријаршије.

ЦРНОБРЕГ Црнобрег се налази јужно од села Дечана.Под словенским именом Чрнобрег, село се први пут помиње 1330. године, у повељи српског краља Стефана Дечанског.По турском попису из 1485. године, село је имало 19 српских и један муслимански дом.У селу постоји црква Св. Николе и црква Св. Георгија, које се помињу у хрисовуљи Стефана Дечанског.

ЧАБИЋИ (КЛИНА) По хрисовуљама манастира Дечана из 1330. године, Чабићи су били највеће село у властелинству овог манастира. У то време имали су око 200 домаћинстава, свога златара, мачара, ковача и десет попова. Већ тада је у селу постојала црква Светог Петра.По турском попису из 1455. године у селу је било 67 српских домова, са попом на челу списка.У селу постоји новија црква Светог Николе. Њене фреске стилски припадају сликарству прве или друге половине 17. века. Деведесетих година 20. века албански терористи су више пута насилно отварали цркву и скрнавили је.У селу постоје два српска гробља.

ЧЕЧЕВО Село Чечево се налази у Ибарском Колашину.У турском попису из 1455. године село је имало 10 српских кућа.Сеоска црква је посвећена Светој Петки, а подигнута је 1938. године на темељима старије, веће и шире цркве, која је постојала још у 14. веку. У средњем веку црква Св. Петке је имала велики углед код чечевског становништва, па је у случајевима спорова са Турцима код ње сазиван народни збор видјенијих људи који је предлагао решење и споразуме.

ЧИЧАВИЦА Чичавица је назив планинског венца и висоравни која дели Косово од Метохије. Српски књижевник Бранислав Нушић, који је почетком 20. века боравио као конзул у Приштини, назвао је Чичавицу “Српском Светом Гором”.У српском и албанском народу постоји предање да Чичавица има 77 извора, 77 потока и 77 цркава. По том предању, у јужној Чичавици су били само женски манастири.У турском попису из 1544/45. године записано је да се у тој области налази “укупно манастира и цркава – 52”.Данас у Чичавици постоји 36 црквишта и других трагова цркава.

ЧПИЉЕ Чпиље је заселак села Бање у Ибарском Колашину. Своје друго име “Кулине” село је добило по остацима утврђеног манастира са црквом и звоником – кулом.Црква је вероватно саграђена у 134. или 14. веку, а састојала се од нартекса, егзонартекса, звоника и гробља.Зидови куле-звоника очувани су местимично и до висине седам-осам метара. На северном зиду југоситочне куле постоји урезан ћирилски натпис из кога се види да је 1492. године дошло до рушења цркве или звоника.На црквеном гробљу је око 150 старих монолитних надгробних споменика, због чега оно представља једну од највећих и најочуванијих средњовековних некропола не само на Косову и Метохији него и у Србији.

ШТИМЉЕ (УРОШЕВАЦ) У Штимљу се налазио дворац српског краља Стефана Дечанског. Године 1348. цар Душан је обавезао мештане овог села да дају мед и восак његовој задужбини – цркви Светих Арханђела код Призрена. По турском попису из 1455. године село је имало 109 српских кућа и два попа. Између 1920. и 1922. године на темељима неке старије цркве је подигнута црква Светог Арханђела Михаила. Посвећена је српским ратницима изгинулим у Првом светском рату. Цркву је подигло друштво \“Кнегиња Љубица\“, по пројекту Јелисавете Начић, прве жене архитекте у Србији. Данас без Срба.

ШТРПЦЕ Штрпце је велико село на десној страни Лепенца. По турском попису из 1455. године у селу је било 65 српских домаћинстава. Сеоска црква Св. Николе је саграђена и живописана 1576/77. године. Сачуван је фреско-натпис на коме је побројано девет ктитора на челу са сеоским попом. Источно од села се налази црква Св. Јована Крститеља. Подигнута је 1911. године на темељима неке старије цркве. У селу је очувано и старо српско гробље. Најјужнија Српска енклава на Косову и Метохији у којој живи око 15000 Срба.

КРАЈ

(www.kosovo-metohija.com)

Ознаке: www.kosovo-metohija.com, Косово и Метохија, Речане, српски манастири, Штрпци