Када о кардиналу Алојзију Степинцу, загребачком надбискупу у време Другог светског рата у Независној Држави Хрватској (НДХ), проговоре српска и хрватска стручна и црквена јавност, као да описују два потпуно различита човека. „Надбискуп Степинац је био добро обавештен о масовним злочинима над Србима и Јеврејима, али његова подршка држави која је те злочине чинила до краја рата није била озбиљније доведена у питање”, каже српски историчар др Милан Кољанин, научни сарадник Института за савремену историју. „Тешко ћете наћи црквеног прелата у целој Европи, који се јасније и отвореније успротивио фашизму и помагао прогоњенима током рата”, каже хрватски историчар Мирослав Акмаџа, ванредни професор на Хрватским студијама Универзитета у Загребу.

Подједнако су супротстављени и ставови Римокатоличке цркве у Хрватској и Српске православне цркве, па ипак, њихови представници требало би да седну за исти сто и разговарају о Степинцу, који је, како је то рекао загребачки надбискуп Јосип Бозанић, на корак до проглашења за свеца. Формирање комисије и дијалог о Степинцу предложио је папа Фрањо. Кољанин и Акмаџа сматрају да је тај његов гест добар, али дају различита образложења зашто тако мисле. Кољанин је мишљења да то показује да Ватикан, ипак, има опрезнији став од Католичке цркве у Хрватској, која нема никакву дилему када је реч о Степинчевој светости. Акмаџа верује да је комисија за разговоре између католичке и православне цркве основана са добром намером – да се смире тензије које би могле да уследе након Степинчеве канонизације.

– Ту нису у питању само српско-хрватски односи, ја то разумем и у контексту жеље Ватикана да се у тај период Другог светског рата и понтификата Пија Дванаестог, по много чему контроверзног, унесе више светла, па у том контексту и у улогу надбискупа Степинца, али и представника Ватикана у НДХ. Надам се да је то најава Ватикана да ће документи из њихових архива који се тичу тог периода бити доступнији истраживачима. Веома нас, на пример, занимају извештаји које је из Загреба за време НДХ у Ватикан слао папин представник опат Ђузепе Марконе – каже Кољанин.

Професор Акмаџа сматра да је одгађање канонизације увек могуће, али је уверен да Католичка црква неће подлећи притисцима споља.

– Ако је циљ комисије смиривање напетости, сценарио који би резултирао тиме да Степинац не буде канонизован због приговора Српске православне цркве, а СПЦ је већ навикла да католици поштују Степинца, изазвао би далеко теже последице. Односи Католичке цркве и СПЦ били би трајно нарушени и непоправљиви – истиче Акмаџа.

Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја жртава геноцида у Београду, каже да разговори две стране могу да дају нова сазнања о ратним приликама у Независној Држави Хрватској и месту надбискупа Степинца, ако то Ватикан дозволи и пружи на увид неколико битних докумената.

– Сматрам, међутим, да нас који проучавамо новију историју Српске православне цркве то неће изненадити, из простог разлога што је немогуће дати јавности нешто што може променити гледање на прошлост о којој довољно знамо и имамо своје судове. Римокатоличка црква је веома озбиљна институција која има програме и планове на деценије и векове. То значи да ће се процес посвећења надбискупа загребачког Алојзија Степинца завршити кад-тад и да на његово окончање неће моћи да утиче ни одлагање које форсира папа Фрањо, нити могуће одређене примедбе Српске православне цркве – истиче Ђурић Мишина.

Није, међутим, само за српску страну Алојзије Степинац контроверзна личност. Католичка црква у Хрватској именовала га је и као спасиоца Јевреја, а то је, по оцени Алена Будаја, директора Маргеловог института из Загреба и сарадника Центра „Симон Визентал” из Јерусалима, неприхватљиво.

– То су већином били случајеви спасавања Јевреја који су били махом покрштени и који су се декларисали као Хрвати. Међутим, ни покрштене Јевреје, ни Србе, који су на неким фотографијама чак и плакали приликом тог чина, прелазак на католичанство није спасавао од концентрационих логора. На снази су били расни закони, а по њима је важило, „једном Србин, увек Србин”, како је то један полицајац рекао покрштеном Србину из Пожеге – каже Будај.

Он наводи да се, читајући Степинчеве дневнике, јасно види да је он био изразито негативно настројен према Србима и православцима, а с обзиром на покрштавања, прогоне и убиства православног свештенства, Будај сматра да СПЦ не би требало да учествује у раду комисије.

– Католичка црква је унапред одредила да ће он бити светац и православна црква не би требало да се упушта у ту њихову игру јер ће на крају испасти да пристаје уз одлуку Католичке цркве. Како год било, историја је о Степинцу рекла своје и не можемо да зажмуримо на једно око зато што је неколико десетина Срба или Јевреја било спасено његовом интервенцијом. Он може постати светац за Католичку цркву, али ће бити светац само за њих, за нас остале, он никада неће бити свет – каже Будај.

Позивом Ватикана, српској цркви је понуђен дијалог на једну од за њу најболнијих тема, али и тема о којима српски црквени великодостојници у последње време најређе причају. Својевремено, баш због позивања на догађаје из периода Другог светског рата, говорења о страдању српског народа у том периоду, српском епископату жестоко је замерано да користи историју као ратну пропаганду. Било је то у време грађанских ратова деведесетих година прошлог века. Поједине светске агенције, јављајући о смрти патријарха Павла, нису пропустиле да подсете да поглавар СПЦ није довољно учинио да осуди ратне злочине из тог периода, да се дистанцира од свештеника који су благосиљали паравојне формације. Сада се воде озбиљне расправе о томе је ли надбискуп Степинац заслужио да буде светац, али питање његовог нечињења кад је реч о осуди и спречавању злочина није постало тема, иако је на његовој канонској територији био један од највећих логора смрти на овим просторима – Јасеновац. Ђурић Мишина наводи да нас политички систем и недовољно осећање врха Српске патријаршије за значај информација и медија у обликовању јавног мњења доводе у неприлике, па непрестано морамо да се бранимо и упоређујемо са знатно слабијима од себе. За Кољанина, такав третман је класична подела на добре и лоше момке.

– То говори о једној великој некритичности водећих медија према дешавањима у Југославији. Замерке упућиване патријарху Павлу су депласиране и део су веома јаке пропагандне кампање која је вођена против Срба. Створени су нови стереотипи, а неки стари су активирани. Парадоксално, један од њих је и да су Срби изазивачи Првог и Другог светског рата – каже Кољанин.

Извор: Политика

Ознаке: православље, СПЦ, Степинац