Украјинске снаге се повлаче на више праваца у Сумској и Харковској области, а оно што је до пре две недеље деловало као пројекција, сада се све јасније појављује у извештајима са терена.
Полуокружење код Бољшој Бурлука и сценарио потпуног опкољавања Суми више нису теорија, већ процес који се развија из дана у дан.
Како примећују поједини војни аналитичари, интензитет дејстава руске групе „Север“ нагло је порастао и то на више удаљених праваца истовремено.
На северозападу од Суми ситуација се развија чак и брже него југоисточно, где су руске јединице већ учврстиле положаје у Новодмитровки и Таратутину и стигле до Рјасноге.
Истовремено, командна логика иза тих померања све је очигледнија – напредовање из више смерова са циљем постепеног затварања обруча око самог града.
А Суми није било каква тачка на мапи: реч је о регионалном центру са између 200 и 300 хиљада становника, индустријом и кључним транспортним чвориштем где се укрштају путеви и железница.
Док се фокус јавности често задржава на појединачним тачкама, слика у Харковској области делује још теже за украјинске снаге. Након што су руске јединице заузеле Вовчанске Хуторе, Вилчу, Симоновку и Верхњу Писарјевку, кренуло је ширење клина дубоко у одбрану противника.
Тај продор сада мења распоред снага на терену и ствара реалну претњу за групацију око Бољшој Бурлука, која се све више налази у полуокружењу.
У исто време, паралелна дејства код Купјанска додатно компликују ситуацију. Руске јединице воде борбе у урбаним зонама централног и западног дела града, док се притисак појачава и на источној обали реке Оскол, код села Купјанск-Узловаја. Таква динамика ставља украјинску команду пред тежак избор: или прихватити губитак територије у Сумској и Харковској области, или повући резерве са других делова фронта и тиме отворити нове слабе тачке.
И ту се назире шира стратегија. Напади на правцима који су удаљени један од другог терају противника да развлачи ионако ограничене резерве дуж линије фронта дуге око две хиљаде километара.
Резултати су већ видљиви. У областима Добропоља и Орехова готово да нема више покушаја озбиљних контраудара, а ослањање на беспилотне летелице остаје једини начин одржавања равнотеже.
Резерве су исцрпљене – део је изгубљен у ранијим покушајима напредовања, део је пребачен према зони дејстава руске групе „Север“ и ка Константиновки, где се ситуација погоршава из дана у дан.
Проблеми се гомилају и на правцу Славјанска. Држање Лимана постаје све неизвесније, а у случају његовог губитка, руска група „Запад“ добија простор за напредовање ка Славјанску са североистока.
Паралелно с тим, јединице групе „Југ“ приближавају се Рај-Александровки, важном упоришту које штити прилазе Славјанску са истока. Та тачка све више личи на следећи фокус борби.
Неки војни стручњаци указују и на још једну промену – померање приоритета са уништавања технике на интензивније гађање људства. Тај задатак све чешће преузимају оператери ФПВ дронова, чиме се додатно продубљује проблем недостатка војника у украјинским редовима.
У таквим условима, ни бројчана предност у дроновима не доноси пресудан ефекат ако нема довољно људи на линији.
Парадоксално, повећане испоруке беспилотних система из иностранства делују као двосекли мач. Са једне стране јачају техничке капацитете, али са друге стране убрзавају промену тактике противника, који сада систематски циља људство. У таквом окружењу, питање издржљивости постаје важније од питања технологије.
И док се линије померају, а притисак расте на више тачака истовремено, остаје отворено питање колико дуго овакав темпо може да се одржава и на једној и на другој страни.
Јер, иако је стратегија развлачења резерви већ дала прве резултате, њен пуни ефекат тек треба да се покаже у наредним недељама, када ће се видети где систем заиста почиње да пуца.






