Прочитај ми чланак
Ово је тема (и дилема) о којој се расправљало и о којој ће се увек расправљати, јер су биле, а и данас су покретачи многих цивилизацијских промена.
Ова дилема се данас другачије посматра. Пре него што се осврнем на данашњицу, као увод у тему, сматрам да треба дати нека полазишта.
Одувек су људи, а нарочито владари и власт, под плаштом друштвене бриге за успостављање мира и искорењивање сиромаштва трагали за политичким идеалима, процесима и акцијама, које треба да спрече рат и доведу до мира и спрече сиромаштво и обезбеде благостање.
Ратови, сукоби и насиље доводе до убистава и разарања, те представљају директну и индиректну опасност за живот као највећу људску вредност, а разарање и деструкција која неминовно следи уништавају материјалне и духвне претпоставке за живот.
Сиромаштво је увек последица експлоатације и неравномерне расподеле друштвеног богатства. Сиромаштво и беда су често били покретачи процеса који су имали за циљ и правичнију расподелу. Очување живота и борба за живот су такође били покретачи цивилизацијских процеса. Мада делује парадоксално право на живот се бранило између осталог и одузимањем живота, односно убиством непријатеља који је атаковао на туђи живот. Слично је било и у борби против сиромаштва. Сиромашни када победе отимају богатим све и доводе богате, ако их не убију, у стање ипак неког сиромаштва.
Историја цивилизације нас је научила да борба за право на живот има и своју црну, потпуно другу страну. Идентично је и са борбом против сиромаштва.
Тако долазимо до закључка да племените борбе за право на живот и против сиромаштва имају и своје наличје, односно другу страну која није баш претерано племенита. У зависности од већине и успеха борбе пише се и политичка историја.
Да све ово није пуко политичко и по мало филозофско социолошко фразирање, побринуле се у се неке друге научне дисциплине. На њиховим истраживањима и резултатима заснива се дејство медијске силе. Психологија и социологија утврдиле су редослед мотивационих фактора који покрећу људску активност. Дакле, неки мотив који је карактеристичан за све људе.
У тој наоменклатури на првом месту се налазе егоегзистенцијалне потребе човека: да је сит, да није гладан, да није жедан, да му није хладно, да није болестан. У четвртој групи као мотив налази се потреба за слободним бићем – слобода. Значи између осећаја слободе и осећаја егоегзистенцијалне сигурности готово увек предност има стомак, потреба да се једе и пије.
Да не би деловало да сам банализовао ову тему и дилему или да се неко позива на нешто што је наводно верификована, неспорна историја, истичем да овим текстом и не желим комплетно да обухватим ова два политичка феномена, већ само да скренем пажњу евентуалном читаоцу да се не може једнострано и искључиво гледати на ове појаве, јер се оне никако не смеју идеалиозовати као политички идеали.
Слобода и сигурност јесу политички идеали, као стремљење и нешто што по претежном деловању или постојању у једном друштву дефинишу периоде. Међутим у пракси, а на то нас учи историја, није све деловало баш тако.
Препуна је историја ослободилачких или слободарских покрета и слободе као политичког идеала, барем је тако записано, а да то у пракси није ни било слободарско, нити ослободилачко. Узеће најновије примере.
Терају нас да прихватимо да су се Хрвати јуна 1991. године дигли на оружани устанак да би извојевали слободу, па пошто су се наводно борили за слободу, онда је било нормално и дозвољено да раде све, јер им политички идеал коме теже – слобода, омогућава да чине све и свашта. Славе слободу, а истовремено има прилично грађана у тој и таквој Хрватској који ћуте зато што нису слободни.
Слична је ситуација и са територијом Косова и Метохије. Као што је било прихватљиво да се преко усташке идеологије оствари независна Хрватска, тако је и преко тероризма и НАТО бомбардовања дозвољено да се наводно оствари слобода за Шиптаре.
Исто је и са идеалом сигурности. Да би сви били колико толико ситуирани и што мање сиромашни узимано је од оних који имају и то без обзира како су дошли до богатства и имовине. У том феномену сигурности долазили смо и у ситуације да смо сви равноправни у сиромаштву, што је морало да значи да смо равноправни и тако постали житељи идеалног друштва.
Желим да будем слободан не значи и да ћу бити у друштву где царује благостање. Желим да живим у друштву где царује сигурност никако не значи да ћеш бити и са осећајем слободе, нити да ћеш бити слободан. Слобода и сигурност су често у контрадикцији. Слобода је ближа либералном друштву, док је сигурност изгледа могућа само у социјалистичком друштву.
Они који желе медијски да нас малтретирају често и врло вешто иду са паралом да смо сви по мало социјалисти. Причају о друштву социјалне правде, а мисле на социјалистичку правду. У тој номенклатури социјалиста, бораца за социјалну правду, најгрлатији су они који су на функцијама са личним милионским месечним примањима.
У једној од дефиниција социјализма се наводи да појединац не зна шта је добро за њега, па му је као владар и онај ко доноси одлуке потребна социјалистичка, комунистичка или радничка партија која све то добро зна.
У социјалистичкој идеологији приватна иницијатива и осећај слободе и уколико су постојали били су не само спутавани, него и непотребни. Зашто ризиковати код гарантоване сигурности да можеш нешто да радиш, да примаш плату у износу који ти гарантује сигурност и сл. Једноставно човек је растерећен егоегзистенцијалних проблема и зато не размишља и не предузима ризичне потезе који га могу учинити занимљивим властима.
Сигурност као нека граница која штити од сиромаштва је порозна. Врло брзо ће се видети на примеру држава ЕУ. Они су наводно живели у државама благостања са гарантованом сигурношћу и политиком која је мање или више била неуспешна, али је била прихватљива због те унутрашње сигурности. То време цури и стварно ће ЕУ бити пред дилемом који ће следећи политички идеал бити доминантан.
Слична је ситуација и са локацијама где је политички идеал слободе остварен, али сиромаштво и беда просто намећу питање шта ми значи слобода када сам гладан и немам никакву сигурност.
Српски народ је кроз своју историју показивао да га је нека каква таква сигурност спречавала да оствари слободу, мада је било и покушаја и знаменитих појединаца као неуспешних покретача.
Тај осећај сигурности, макар и на најнижем нивоу, и страх увек су омогућавали безбрижно владање овим простором, али тада је и највише страдао. Овим политичким идеалима треба додати и субјективни фактор веровање и поглед на догађаје.
Верујем да живим у стабилности, подношљиво ми је и не желим да видим друге, мада знам да им је тешко. Исто као што сам слободан и не верујем другима када се жале да не осећају ту слободу.
Данас готово и да не постоји неко друштво које је остварило или је препознатљиво по једном политичком идеалу – слобода или сигурност, али их има и превише у којима је наводно остварена слобода, а у ствари је на делу модерно ропство, као што их има превише у којима је сигурност одавно само обична фраза и аутосугестија за свакодневно осиромашење.
О овим темама и дилемама написао сам овај текст као лични став са намером да се подстакне размишљање који су то политички идеали којима стреме политичке странке у Србији и да ли грађани као суверени уопште имају неки политички идеал. Да ли су присутни и да ли се могу препознати ова два политичка идеала као стремљење и идеологија и колико се медијски манипулише овим појмовима.
Само да подсетим ЕУ нема алтернативу, желимо да будемо чланови ЕУ или да и код нас важе правила ЕУ није политички идеал. Исто тако мржња никако не може да буде политички идеал политичке странке или неког појединца. Нажалост, ми се у Србији бавимо тим манирима уместо политичким идеалом по коме је српски народ препознатљив – слобода. Увек када смо освајали слободу и штитили своју слободу били смо велики народ. Никако не смемо да жртвујемо нашу слободу ради обећане сигурности.
Зоран Красић
