Прочитај ми чланак
(Нови Стандард)
Хвала Небесима, пристао је! Хвала Делта, Капа, Епсилону и аурама његових адепата, међу којима и два Буша и једног Рузвелта, да је свој визионарски поглед скренуо са сопствене блиставе будућности, погледао нас у мраку овако убоге и никакве, ставио руку на наше незарасле красте по телу и благо рекао „да“!
Хвала духовима најбољих студената Јејла, који су толико учинили за „трећи свет“, без чега би се он данас звао бар седмим или осмим! Хвала, на крају, највише онима који нас никад нису заборавили и који су на време учинили да се Он, Yale World Fellow, много дуже спремао за нас него ми за њега!
Тако је и ред, јер Он је дошао нас да оправи, а ми, да смо за Њега били спремнији, ми би њега покварили већ на аеродрому. Уосталом, сетите се, долазила су већ његова сабраћа из Мекинсија међу нас, и шта се догодило – ми смо и од таквих „тесла“, какав је био Радован Јелашић, правили мекушце и незналице; од онаквих „Пупина“, као што је Божа Ђелић, лопове и мрсомуде. Међу нас и Исус Христ кад би сишао, не би урадио ништа, не би стигао ни да прочита Философију паланке, да не говорим да се ни на геј-паради не би појавио, само кад би прошао кроз наше масне руке и преко прљавих језика. Зато је његов силазак, са његовом визијом о Србији за пет година, чист мартириј, жртва најбољег за најгоре, најдостојнијег за најнедостојније, која се не да ничим објаснити.
Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.
А ортодоксна закерала – ево, на пример, ја – која још увек мисле да је свеједно хоће ли умрети под руком овог дечака са погледом Бамбија или у крвавим чељустима Млађе Звери Динкића – овај пут, док имају нешто протв, не показују ни песимизам ни здрав разум, већ потпуно одсуство, Духа, Вере и смисла за Лепо. Није свака смрт иста, као што ни сваки министар финансија није исти; а онај ко мисли да јесте тај не верује ни толико да у Србији има живота тек после смрти и тај не уме да цени ни то што ће га преко Ахеронта превести Бамби, а не Звер. Они, међутим, који клеветнички сикћу – признајем, опет ја – да би у Србији било могуће покушати и са мало живота пре смрти једна су опасна секта, свет који себично мисли само на сопствене утробије, и такви ће, само ако им се да, полмити Његову вољу да нам помогне, такви ће појести Бамбија, чак и пре него што му министар загробног света Кркобабић, упознавајући се, саопшти: „Синко, кад си се ти родио, ја сам већ био у пензији“.
СРПСКИ ТЕСЛА
Све је, дакле, питање Вере. Зато смо и укинули Министарство вера и тајно га интегрисали у Министарство финансија, јер то ће – о Вери је реч – и бити опис Бамбијевих послова. Ко не верује да ће му бити боље са овим дечаком, тај не зна да је у тим годинама Александар Македонски већ био мртав, да је Христ већ реформисао Стари завет, Вук Караџић наплаћивао царину на Дунаву а Џеј већ имао два албума иза себе.
Ко не верује да Бамби може да реши све српске проблеме, тај показује минимум интелигенције, а интелигенција је рђава паланачка навика из хиљадугодишњег мрачног доба српске историје, када смо сањали Слободу и били спремни да се за њу и побијемо.
У нашу нову историју, која је почела о последњем Видовдану, храбро смо закорачили, модернизовани као геј-парада на недељној литургији, схватили да се јунак наше историје не зове Црни Ђорђе, тај мрачни етнички чистач толерантних Турака, већ Лазар Бамби, и тај нас неће терати да се бијемо и крваримо, тај нас неће хушкати – хвала Богу на Небесима – да злочин починимо, већ само да га истрпимо. Биће довољно да будемо мирни, да на свет гледамо његовим кротким погледом, да се не копрцамо и отимамо као неке напаљене балканске сељачине, и све ће нестати као (Бамбијевом) руком однесено. Чак и ми.
И, заиста, кога није дотакла скаска о генијалном српском дипломцу са Јејла, коме Срце није уздрхтало пред тим да га поведе рука човека кога и у Америци зову „Српски Тесла“ – предлажем да им вратимо услугу и да Обаму назовемо „Америчким Палмом“, с тим се тамо може и до трећег мандата – ко дакле није попио ту причу наискап, тај срца нема, и тај мора да зна да је здрав разум мрачно наслеђе старе историје, и да се с тим не може тамо куд смо се ми с Бамбијем запутили.
И, заиста, може ли Бамби да поправи српску економију? Може ли својим најављеним мерама – због којих неки мисле да је Бамби уствари Мирко Цветковић кад је имао шест година – нешто да учини за нас или је боље да учини нешто с нама за оне који су га послали назад у његово убого племе? Да се већ нисмо сложили око тога да је интелигенција завршила на ђубришту историје, још бисмо и могли рећи да је питање веома глупо.
Овако, оно је само сувишно. Није тај човек ишао на Јејл да би се бавио таквим тричаријама као што је сређивање српске економије, он је део много веће промисли и много већег замаха. Решавање проблема ствар је вишеструко превазиђена и због ње је, ако нисте знали, и пропала епоха Петог октобра; сви су нешто обећавали да ће решавати проблеме, и они – ретки додуше – који су нешто на томе радили – заправо су само стварали нове. Нови свет не решава проблеме, он учи да живи с њима.
НЕМА ПРОБЛЕМА
А ово је ново време. Нова српска влада боља је од осталих зато што је умела да препозна тај дух епохе, знајући да је решавање српских проблема узалудан посао за узалудан народ. Јер није више циљ да се проблеми реше, циљ је да се решимо ми, да се променимо овакви никакви, а може ли то боље него тако што ћемо научити да с тим проблемима живимо и кроз терапију позитивног мишљења схватимо да то уопште нису проблеми. Уосталом, проблеми нису апсолутна вредност, већ релативна.
Зар нисмо боље прошли од бар шест милиона Јевреја из Другог светског рата, нисмо ли живљи од Помпеје и ухрањенији од Биафре? Признајмо коначно: једини проблем сми ми.
Зато са Бамбијем на челу српске касе – да се разумемо, нисам рекао и српских пара, држим да је већ јасно да то и није неки проблем – Србија само треба да научи да живи са својим проблемима, где ствари треба ставити у јасан хијерархијски однос, што ће рећи да ово „живи“ и неће бити обавезно, за разлику од овог „са својим проблемима“.
Зато не покушавајте да докучите смисао Бамбијевог доласка у Министарство финансија: ако успете, прича вам се неће допасти (јер, не заборавите, проблем смо ми), а да промените, нећете моћи ништа; ако се само препустите, ако само појачате своју Веру, пред вама ће се отворити хиљаде могућности. Пара ионако нема, и неће их ни бити, и ко би од вас због тога могао да подигне руку на ово дете са погледом ланета. Загледајте се у те очи, и бићете мирни, помирени и бар ћете знати да сте, иако увелико мртви, завршили у рају, чија се успешна економија, самоодрживост такорећи, темељи на томе што душе који тамо заврше немају више никаквих потреба.
Бамбијава рука ту је само да се ми лакше сретнемо са својом будућности: ипак смо ми неки Небески Народ.
