Прочитај ми чланак
(Нови Стандард)
Два пута до сада напредњаци су озбиљно изневерили процене западних центара. Први пут било је то 2010/11. године. Тада су Николић и Вучић најпре до ногу поразили радикале у подели бирачког тела, а одмах затим се умешали и међу гласаче Демократске странке, до тада за њих двојицу недодирљиве.
Резултат тога био је да напредњаци нису остали странка која је, како је првобитно планирано, требало да буде млађи партнер жутих у подупирању европског пута, него су формирали владу без тадићеваца. Други пут се на сличан начин догодило ове године, кад је рејтинг напредњака, мимо западних очекивања, експлодирао, упркос томе што су предводили владу која је фактички пристала на независност Косова и што у економији ништа није урадила.
Први пут странци су имали решење. Раст напредњачкој рејтинга, све су прилике, морао је да буде праћен и растом Вучићеве и Николићеве понуде према странцима. Следећи ту логику, биће да је онај тренутак у коме су жуте оставили иза себе истовремено био и тренутак када је њихова понуда превазишла Тадићеву. Остало је историја: владу су формирали Дачић и Вучић, док је Динкић био нека врста контролора да ствари неће кренути наопако. Други пут, међутим, ствари ће бити много деликатније.
Странци су одбацили већ два Вучићева захтева за изборе: први пут, после потписа на Бриселски споразум, после чега је Вучић намеравао да прогласи завршеном једну етапу владавине и изазове изборе.
Као човек који је, истинабог, поднео највећи терет предаје Косова, Дачић је потражио заштиту на високом месту и средином маја, после састанка са Џозефом Бајденом, од америчког потпредседника добија недвосмислену подршку. Бајден је, писало је у саопштењу после састанка, „честитао премијеру Дачићу због постизања договора у дијалогу о нормализацији односа Србије са Косовом уз помоћ ЕУ“, и истакао да су „премијер Дачић и његова влада показали лидерство и чврстину уверења, предузимајући тај важан корак“. Више и јасније од овога Бајден је могао само да је обећао како ће послати Шесту фолту на сваког ко каже да је Дачић мали, дебео и да не уме да пева.
Вучићу је заузврат обећана реконструкција владе, у којој ће моћи однос снага да прилагоди свом рејтингу. Нисам сигуран да се понуда Вучићу превише допала, односно све што му се у њој допало било је то што је видео да му реконструкција не доноси изборе, али да га у најмањем, приближава њима. Речју, Вучић је пред Дачића поставио веома високе захтеве – чинило се за тренутак, неоствариве – где је овај из владе морао да избаци двојицу најутицајнијих СПС барона – Мркоњића и Обрадовића.
Вучићев захтев био је утолико јачи што ни Мркоњић ни Обрадовић с почетка нису показивали ни најмању жељу да се жртвују за Ивицу, а и добро их је кренуло. Дачић је на малом простору одиграо како је одиграо – подсећајући на Слобу из најбољих дана – и једним потезом повећао свој утицај у влади, док је странку од понедељка успео да устроји тако да у њој сад постоји само његов интерес, а остали само ако се у њега уклопе. Са друге стране, Вучић није имао куражи да игра до краја и обори владу, што га је суочило са озбиљним поразом.
ТРЕЋИ ВУЧИЋЕВ ПОКУШАЈ
Е сад, на питање шта ће бити даље, вреди рећи да је Дачић могао да одигра против Вучића и сто пута боље, али ништа му не би вредело да није било оног саопштења из маја. Истовремено, до померања на оси стране подршке дошло је и код Вучића, који је у немачкој штампи последњих месеци добио неколико текстова који одишу таквим тоном да сумњам како су их писали заједно Бата Гашић и Зоран Бабић. То ће рећи да је Вучић постао нека врста немачког адута.
Ту ствар ваља сагледати у једном континуитету од Петог октобра, где су од четворице лидера тог времена чак тројица (Ђинђић, Тадић, Вучић) на врх дошли пре свега захваљујући Американцима, а да су временом све више падали под немачки утицај. Наравно, не треба на то гледати превише фаталистички, нико од њих није мењао страну, чињеница је само да су падали под утицај стране која је била фреквентнија и присутнија на терену. Иако не треба претеривати са закључцима, прва двојица нису прошли сјајно, додуше није ни Коштуница, који, и кад је са Вашингтоном био на крв и нож, са Немцима је гледао да буде бар за нијансу горе. Шта се може закључити из свега тога?
Кад си у Србији на власти, могу да те олупају и Руси, и Немци и Американци, с тим што само ови последњи могу и да те спасу док те остали лупају. Ако ћемо поштено, у Србији се са власти падало због различитих ствари, и само је једна која је заједнички садржилац свих падова – свако је падао када од њега Американци дигну руке. И у томе је сва Дачићева предност у односу на Вучића, и у томе је сва тајна његове брилијантне игре из последњих недељу дана.
Вучића су дакле два пута успели да одговоре од избора. Хоће ли бити трећег покушаја? Хоће, а ево и зашто. У нашем хобсовском свету једна од формула стабилности јесте победа јачег. Уосталом, да ли би Косово данас, кад је о самом терену реч, било стабилније да је дозвољено да на њему победи јачи, мислим на Србе, или је ово данас врхунац његове стабилности? Да ли би Либија била стабилнија да је Гадафи пуштен да победи побуњенике или је стабилнија данас; да ли ће Сирија бити стабилнија ако победи Асад или побуњенички башибозук. (Отуда, по дефиницији, мешање духа из машине у унутрашње процесе многих земаља најчешће производи нестабилност, због чега је у природи, где нема духа из машине, много више стабилности него у људским друштвима, где је тај дух готово редовна појава.)
Дачићева победа над Вучићем због тога није стабилизовала ни владу ни Србију. Није смирила конфликт у власти, него га је само учинила сложенијим, а направила га је и у готово будистичкој опозицији, где је Динкић упао као петарда у пекмез. То значи да ће Вучић и даље покушавати да се домогне избора, држим већ после Косовских избора, кад ће странцима моћи да каже да је урадио што је било до њега. Дачић ће и даље бити против тога јер ће бити веома тешко организовати такве изборе после којих ће он моћи поново да буде премијер.
Гледано опет из угла странаца, кад је Вучић први пут хтео на изборе, није им било тешко да га охладе. Овај пут, међутим, помало су и стрепели од тога да ће направити нешто непредвидиво, па су морали да се умешају и неименовани извор из Стејт департмента и државна агенција Тањуг (тек да се зна ко заиста контролише српске медије) и пошаљу Вучићу недвосмислену поруку. Трећи пут биће им још теже, и држим да ће ту морати нешто озбиљније да ураде.
ЧЕТИРИ РАЗЛОГА ПРОТИВ ИЗБОРА
Хајде сада да видимо зашто је Вашингтон против избора у Србији? Званично објашњење: на изборима не желе да губе време које су наменили за примену бриселског договора, која се суштински своди на сламање Срба са Севера, наравно. То објашњење није неистинито, али није ни цела истина.
Други важан разлог садржан је у чињеници да је Запад веома задовољан Дачићем и Вучићем, и то баш овако завађеним, јер су унакрсном ватром од њих двојице добили много више него што би добили од било кога од њих да је сам на власти. (Отуда, америчко ојачавање Дачића не очитује само њихово противљање изборима већ оспособљавање премијера да парира Вучићу јер несразмер снага међу њима смањује интензитет међусобног конфликта а самим тим и величину и квалитет оног што и један и други могу да испоруче странцима.) Зашто би мењали тим са којим добијају?
Трећи моменат због кога се странцима не иде на изборе јесте магична препорука савремене политке – предвидивост. О Дачићу сам већ писао као о човеку који је преживео свој врхунац у бирачком телу. Свестан тога, он не гради своју моћ на снази у народу, већ на способности да балансира у односима са политичким актерима, странцима пре свих. Као такав, Дачић, по дефиницији, много више од Вучића емитује предвидивост, а самим тим и стабилност, колико год рђаву.
Вучића, са друге стране, иако је он далеко од тога да покаже нелојалност Западу, носи и снага у бирачком телу, а такви често чине непредвидиве ствари, макар утолико што стално важу између бирача и странаца. Уосталом, странци су против тога да Вучић руши Ђиласа у Беогаду и Пајтића у Војводини, и он је са своје стране тај захтев испунио. Али, са друге стране, толико је руинирао и Ђиласа и Пајтића да не знам никог, укључујући и њих двојицу, ко може да их види као победнике на следећим изборима, кад год се они одржали, а једном морају. Отуда Вучић, чак и кад странцима ради послове, није фактор који уноси стабилност, већ својом амбицијом производи ентропију. Е сад, ентропија у власти свакако није довољна да Србија крене путем правих промена, али је чињеница и да тих промена без ентропије у власти бити не може.
Четврто, станци, Вашингтон пре свих, Дачићу верују више него Вучићу. Зашто? Да ли то Вучић није урадио нешто што им је обећао? Игнорисао је неки њихов захтев? Сменио је у реконструкцији неког министра до кога им је било стало? Ништа од тога, уосталом сменио је Брацу Петковића, који је на почетку помислио да ће моћи да води неку националну културну политику; сменио је Горана Кнежевића, који је с почетка мандата у пар наврата процедио, и био у праву, како се српска пољопривреда не може развијати док се не измени ССП.
Странци дакле Вучићу верују мање само из једног разлога – зато што има већу подршку бирача него Дачић. И зато што је самим тим нешто мање зависан од њихове воље и комбинација или би му се бар могло учинити да је то тако. А то има своје ефекте и расплете.
Већ од јесени, странцима ће све теже бити да Вучића држе далеко од избора. А опет, и ако Косово буде завршено, остаће превише разлога да му изборе не дају. Јер Вучић је све незадоволнији оним што је добио, и странци ће све време бити у опасности да он изгуби стпљење и изнутра сруши владу и распише изборе пре него што они успеју да ураде било шта. Речју, колико год лојалан, Вучић странце не оставља лежерним.
Зато ће – држите ме за реч – напредњаци већ ове јесени бити нападнути, биће им отворено неколико афера, посебно преко екипе недостојних људи на положајима, који су мало енергије за ових годину дана потрошили да би стекли неку политичку мудрост, а превише да би оправдали све веће амбиције. И, рекао бих да је Вучић тога веома свестан кад наглас размишља о томе да на упражњене економске ресоре доведе странце.
Наравно, он није глуп и веома добро зна да никакви странци неће моћи да ураде ништа озбиљно у тим ресорима све док влада не промени своју укупну политику. Али зна и још нешто: биће то странци, а не његови људи, који, кад су неуспешни, никад не остану на томе, већ обавезно преко тога буду и смешни. А на 40-45 одсто можеш да будеш и са глупим и са злим људима. Једино са смешним не можеш.
