Кад се у „Новостима“ јавио Мајкл Кирби, нови Хер Флик у нашем граду, и стручно објаснио да ни Ноле не мења тактику док побеђује, па не би требала ни Србија своју косовску тактику све док Америка има добит од тога, било је јасо да он говори о платформи.

Зато је тог тренутка изгледало како ће странци и влада обрисати под Томом Николићем и његовом косовским нон папер-ом. Али не само да се није догодило него је Тома показао, ако већ не отпор, а оно бар малу назнаку отпора, отпор у траговима, и већ то је било довољно да се догоди неколико добрих ствари.

Прво, колико год Николићева победа била мала, а шансе за његов пораз још увек веће, после дуго времена догодило се да победа неког српског политичара истовремено буде и мала победа Србије. А то није мало. Друго, Николић је учинио да ће скупштина морати или да усвоји или да сруши његову платформу, чиме је Дачић, у сваком случају, онемогућен да са Тачијем преговара о једном, да српској јавности прича друго, а онда да косовске Србе тера да примене треће.

Судећи по томе колико се Дачић копрцао пред Николићевим предлогом а и по резултатима његових претходних преговора, управо то је и била Дачићева тактика, за коју Кирби никако не би желео да буде промењена. То – да се разумемо – још увек не значи да је Николић почео да брани Косово, али значи да је, ако пак јесте, направио први обавезан корак. Речју, то је, иако мали, први сигнал диконтинуитета са косовском политиком Бориса Тадића.

ТОМИНЕ ШАНСЕ
Треће, Николић је, иако уставом доста стешњен, показао снагу изборног легитимитета, пред којом су остали макар тактички устукнули. А то, иако недовољно за озбиљан политички концепт, јесте назнака повратка грађана у политику, макар тако што је свако ко је ових дана хтео да се обрачуна с Томом морао да рачуна и с тим да овај може да операционализује тај легитимитет, што ће рећи да позове народ упомоћ. Четврто, Николић је преко ноћи из јавног простора наглавце избацио доминантну тему криминала и корупције, а вратио питање опстанка државе, први пут после 2008. године.

Пето, Дачића, који је под притиском погубио сваки оријентир доброг укуса у својим јавним наступима, после првг отпора платформи, вратио је барем у границе подношљивости. Истовремено, шесто, натерао је да ућути Вучића, који није силазио са телевизија, где је најављивао хапшења, причао о Европи као услову да Србија физички преживи и отварао опасну причу да је са Косовом готово. И, седмо, Тома, који је рекао нешто што се није допало странцима, српским елитама, медијима и добром делу владе, и то (за сада) преживео, данас је, чак и ако се покаже да није опредељен за отпор, ходајући билборд на коме пише да се отпор и исплати, и да лепо изгледа, и да ће бити подржан.

Наравно, остаје питање хоће ли Николић у томе успети да издржи. Нажалост, на једној политичкој позорници где су логични односи дубоко поремећени тиме што се у унутрашњи ланац исхране дубоко умешао страни фактор, та врста процена налази се изван елементарне политичке логике, што ће рећи да је могуће све. Нешто је, међутим, сигурно: ако Николић посустане само неколико дана пошто се доказао као као главни политички фактор у земљи – а то би значило ако одустане од закивања платформе у парламенту, ако сасвим напусти идеју да нема техничких преговора и ако „изда“ да није могуће парцијално провођење договореног него се договара све или ништа – Николић се неће вратити тамо где је био пре него што је отворио ово питање. Тада ће пасти много ниже, далеко испод Вучића и Дачића, и добар део свог легитимитета јединог непосредно изабраног функционера ће изгубити.

Технички гледано, могући су ту и неки компромиси иако их унутрашња логика тешко може предвидети због тога што Србији физички није остало никакав простор за повлачење на коме би се градио компромис, и што странци из истих разлога не делују као свет расположен да се договара.

Трећа могућност је да Дачић и Вучић макар тактички пристану уз Тому и његову, платформу, што би морало да доведе и до њихове конфронтације са странцима која би њих двојицу довела у веома непријатну ситуацију, јер тешко је веровати да би Брисле и Вашингтон задовољило када би њих двојица, на питање шта је са стварима на Косову које су обећали, раширили руке и рекли да они би, али им не да Тома. Наравно, ако би они преживели тај притисак – а, искрено, ниједан не делује резистентно на те ствари – отворило би им се доста тога доброг да ураде, иако то у овом часу није њихова највећа брига.

ПОВРАТАК НАРОДА
Четврта могућност је њихов мање или више отворен сукоб са Томом око платформе, који ће им странци препоручити само ако су много љути. Али не на Тому, него на њих двојицу. У том случају морало би да се догоди прекомпоновање владе, или са изборима или без њих. Наравно, већ пред питањем да ли би у том случају на изборе изашла само једна или две напредњачке странке Вучић би морао да застане, схвати да му борба против Мишковића и олигарха чини добро, да му рејтинзи и њихово неумерено пласирање по медијима чине још боље, али да је све то недовољно доброг за судар са Томом, ако му је икад и пао на памет.

Ова пукотина у власти и први иоле озбиљнији Томин покушај заокрета, како год да се заврши – и његовим ретерирањем и задржавањем на старим позицијама – чиниће добро Србији. А највеће добро, поред још неких, јесте у томе што су Томи, Вучићу и Дачићу самим доласком на власт странци одузели сваку могућност за вођење неке балансиране политке. Речју, они могу да све издају водећи се тиме да ће их странци оставити на миру ако буду проводили политику „Друге Србије“, наслоњени на њене медијске и интелектуалне капацитете, понављајући њену логички, политчки и етички никакву аргументацију, додуше психолошки веома јаку јер почива на ширењу страха и безбнађа – да ћемо силно пострадати ако не дамо Косово, да ћемо умрети од глади ако не идемо пут ЕУ или да је племенито бранити Косово и не ићи у ЕУ, али да је већ касно и да сваки заокрет води у зло и наопако.

Они могу и да сви пређу на Томину страну, да смене Ђиласа, захвале се Динкићу и направе неки посао са Коштуницом у граду и влади, отворе широко медије за онај свет који не сматра да је успео у животу кад га позову на пријем у Гестапо. А могу и да се посвађају на крв и нож.

Шта год да ураде од то троје, Србија ће у 2013. бити много пробуђенија него у години на измаку, а томе је допринео и конфликт око платформе. Томина прилика, коју је могао да напипа платформом и досадашњим држањем око ње, јесте тај свеже пробуђени народ, који то не уме да каже, али захтева од њега да води националну политику. Ако он не одигра до краја на ту врсту легитимитета – а нико за то нема више права од њега – одиграће неко други. Али овде се ради о томе што ће и Тома и народ у 2013. имати много бољу прилику да то заврше мирно и паметно него у 2014. Већ тада ће мирно и паметно бити удаљеније једно од другог него данас. Ја бих на његовом месту мислио о томе.

 

Жељко Цвијановић

Ознаке: Жељко Цвијановић, платформа о Комсету, Томислав Николић