Прочитај ми чланакДа ли је уочи избора у неприлици српска опозиција или англо-америчка жица наше политике. Или ту разлике нема
1.
Обе изборне стране – и Вучићева и опозициона – надају се да ће баш њихова победа значити тријумф „нормалне Србије“. И то је негде у реду све док је акценат на „нашој“, „нормалној Србији“. Невоље настају тамо кад, свесни да смо сами слаби сведоци своје нормалности, искорачимо на позицију да она не може да има поузданијег јемца од „њихове“ ненормалности. У тој настраној типологији недавно се истакао један геније, говорећи како ће изборни резултат Саше Јанковића бити попис становништва који ће имати да покаже колико је још нормалних остало у Србији. У тој типологији већ деценијама сналази се и ноторна Оља Бећковић, овај пут тврдећи да актуелна власт генерише простаклук, чије удисање, каже, дословно убија људе. „Од простаклука се умире чешће него од глади“, каже она, уверена да би Вучићев недељни пораз могао већ у понедељак Србију да уведе у поредак у коме простаклука неће бити. Или ће га бити, али бар неће бити смртоносан, свеједно.
Е сад, има нас преживелих који се Бећковићеве сећамо и као детектора простаклука уочи прошлих председничких избора. Тад је – у време кад су Вучић и Николић организовали у Београду митинг којим је требало да притисну власт да распише изборе – показала с ким ћемо имати посла ако њих двојица победе. Многи се од тада сећају једне тужне слике из Утиска недеље на којој група напредњачких митингаша – сиротиња из унутрашњости – обилазећи Београд, безуспешно покушава да стане на покретне степенице у Теразијском пролазу. Наравно, Бећковићева је, како су јој тад налагали њена култура и осећај за простаклук, прописно исмејала то несналажење, у коме се не уме стати на покретне степенице, а да се хоће победити на изборима.
2.
Наравно, Борис Тадић, у служби чије победе је био јавни наступ Бећковићеве, није изгубио изборе од Николића због тога што је она, у намери да илуструје простаклук напредњачких бирача, извела простачки презриви перформанс првог реда. Тек, да је та два догађаја било лако повезати неком вишњом правдом, тешко је порећи. Баш као што је тешко не приметити како „истрага“ политичког простаклука често под собом ствара клизав терен, на коме ловци на простаклуке једнако често сами заврше на леђима сопственог простаклука.
Наравно, о простаклуку као категорији од политичког значаја углавном говоримо у двема приликама. Кад је друга страна заиста претерала, тешко рушећи норме елементарно пристојног понашања. (Узгред, ваља рећи да не само у Србији власт и пристојност нису у сродству и да власт веома често из својих носилаца на видело истерује најгоре особине.) Друга прилика у којој користимо „неполитички“ аргумент о примитивној власти је, међутим, она кад сами немамо да понудимо свежа, конкретна и уверљива поличлка решења или кад немамо јачи аргумент о сопственој пристојности од оног о простаклуку наших противника. Наравно, те две прилике се међу собом не искључују, чак би се могло рећи да веома често наступају у пару.
3.
Отуд ће председничка кампања 2017. године – у којој су се стране међусобно бориле за неухватљиви епитет нормалмности – бити запамћена по једном огромном несразмеру. Наиме, никад једна кампања код нас није одржана у толико превратничким околностима кад је реч о спољњем окружењу Србије и никад се те драматичне околности нису мање виделе у наступима и политикама наших кандидата за председнички престо.
На пример, регионалне околности – од у ћошак зафарбане Македоније, преко Црне Горе, коју амерички Сенат гура у рат, све до „Косова“, које настоји да се домогне сопствене војске – на прагу су да буду оцењене као драмтичне. Не знамо, међутим, на који начин би ове три кризне ситуације определиле вођење државе најозбиљнијих претендената. Уместо тога, може се чути од Вука Јеремића да је регионална криза производ Вучићевих манипулација и договора са непријатељима, попут Хашима Тачија. У исто време, Саша Јанковић доброхотно верује да нико у региону нема ништа против Србије, па ће, попут Скарлет О’Харе, о томе ваљда мислити сутра, будући да данас размишља о геноциду у Сребреници.
Никад уочи неких избора у Србији за последњих четврт века англо-амерички фактор није показао мање присуства и мање утицаја на њихов резултат, и та чињеница ниједног опозиционог кандидата не опредељује политички осим беса Ненада Чанка, који, жалећи за повлачењем Англо-амера, части епитетом квислинга све који благонаклоно гледају на растући руски утицај. Никад уочи неких избора у Србији руски утицај није био јачи – он је данас јак таман онолико колико Србији прети опасност од драстичних сценарија и колико у том случају својих нада полаже у Русију – а та чињеница никад мање није опредељивала политику опозиционих странака и њених пратилаца. Конфузија на том крилу толико је дубока да је изборна подршка Владимира Путина Вучићу, која није ништа друго до подршка Србији у критичном тренутку, изазвала ланац критика Москве управо на проруском крилу српске политчке сцене. Као да би српске „прорусе“ више обрадовале Путинове санкције Србији или да пусти да је улупају регионалне але, што заправо сведочи о дубокој кризи разумевања политике на целој опозиционој сцени – од Јанковића, па све до Двери.
4.
То неразумевање није ствар немоћи да се докучи смисао политичких дешавање, већ дугог времена у коме државна политика – ни националистима ни европејцима – није стајала испред идеје сопственог политичког преживљавања. Дубока криза – која је српску опозицију на овим изборима ставила у стање аисторичности – прозвод је и нечег веома једноставног и прозаичног. Англо-амерички фактор уочи сваких избора имао је своју реч и за власт и за опозицију. Иза те речи, која се углавном слушала, остајали су задовољни и незадовољни, остајали су срећни и бесни, али нико ко би поступио супротно упутама. А сад упута нема, и ту рупу овдашња политичка памет не може да сагледа.
Данашње ћутање – тек ћемо видети колико привремено – нико од те и такве опозиције није доживео као прилику да се разматрају питања слободе и суверенитета; то ћутање безнадежно је нешто што недостаје, нешто што разумевање политике чини некомплетним. Зато није никакво чудо да политика ударних опозиционих фактора није захтевнија од идеје о повратку ослабљених старих елита, него је чудо да ни то није могло да буде упаковано у контекст неколико историчних политичких циљева.
Уместо тога, ћутање из Вашингтона и Лондона произвело је суштинско ћутање опозиционе политике (власт је, срећом, подршку црпла из Москве и Берлина). И зато се толико говори о пристојности и простаклуку, а тако мало о политици. И зато то у недељу неће моћи да има успех, па макар они несрећници из унутрашњости, на злурадост Оље Бећковић, још не успели да се украцају на покретне степенице.
