Прочитај ми чланак
(Нови стандард)
1.
Опет један баук кружи Европом. Нимало случајно, најпре су га уочили преживели из епохе старог баука. Где би пре и непосредније били препознати као тоталитаристички сви они мрачни наговештаји прогласа покрета Европа данас него на оном делу континента који је до пре четврт века носио жиг источног лагера? И тамо, додуше, само у уским круговима интелектуалаца, где речи слобода и демократија још чувају нешто од часних старих значења. Ране још недовољно препознатог глобалистичког тоталитаризма на телу Европе од Љубљане до Риге отвориле су се пре него што су сасвим зарасле оне од баука комунизма.
На ауторе прогласа Феликса Марката и Данијела Кон-Бендита, икону европске револуционарне левице, упозорио је некадашњи чешки председник Вацлав Клаус у манифесту Демократе Европе, пробудите се, препознајући их као рестаураторе претње Марксовог Комунистичког манифеста, који је, каже, однео “десетине милиона жртава”. Подсећајући на мрачну прошлост и осветљавајући још мрачније поруке Кон-Бендита, Клаус каже да Европаствара „међународни савез левичарских партија, који ће постројити све недемократске елементе и преузети сцену“, и упозорава да је то „отворен корак у трансформацији те Уније у европску супердржаву, дизајниран да уништи и европске земље и концепт демократије“.
Последњи у веку прашких демократских лидера, чији се глас на европској сцени чуо даље од гласа њихове земље, исписао је уверење да је Кон-Бендитовом атаку на националну државу могуће супротставити се демократијом. То уверење, међутим, као да је више очитовало Клаусов песимизам него веру. Јер као да је највећи ауторитет међу евроскептицима показао више уздања у европску демократију него у европске демократе. „Али, авај, демократе спавају“ пред Маркат/Кон-Бендитовим прогласом, жали се Клаус. „Демократски политичари слободног света, који се суочавају са могућношћу ропства и даље истрајавају у својој апатији“, пише он, док спрам њих стоји „тоталитарна идеологија, обојена модерним бојама“.
2.
За конзервативног Клауса, чини се, демократија, посебно у рукама данашњих демократа, није ни ново, ни универзално, можда чак ни ефикасно решење против баука који се вратио у Европу. Али он, позивајући демократију, заправо потеже једино оружје којим располаже, и по свом политичком хабитусу и по традицији којој припада. Клаусов српски „брат по бауцима и по оружју“ Војислав Коштуница пре њега је на сопственој кожи осетио немоћ демократије пред оружјима савременог глобалистичког тоталитаризма. Коштуничин силазак са власти 2008. године, још увек неиспричан моменат наше новије историје, био је резултат управо тог судара. Не може се, наравно, до краја рећи да је то био производ неке невидљиве „обојене револуције“, као једног од савремених модела обрачуна са демократијом (иако не само с њом), али још мање је било резултат обичних избора, како је то изгледало на отвореној сцени. Непосредних доказа и речи судионика који би подупрли ту тврдњу за сада нема превише, али доста посредних доказа и снажних индиција упућује на такав закључак.
Пре свега, Викиликсове депеше из Амбасаде САД у Београду упућују на генезу поремећених односа између Коштуничине и странке Бориса Тадића, која не датира од мајских избора 2008, већ од пре јануарских, годину дана раније. Из депеша се види да је ДС већ тад почела да излази из раније постигнутог косовског консензуса. Попуштајући под притисцима и понудама Амбасаде САД да напусти позицију одбране Косова, ДС је већ у зиму 2008, уочи проглашења независности у Приштини, пета колона западних сила. Урушавајући Коштуничине позиције, она већ тад са Западом координише потезе, тако што Вашингтон, на пример, на захтев ДС одлаже приштинско проглашење, остављајући Тадићу простор да победи на председничким изборима у фебруару 2008.
Коштуничину формулацију којом је у пролеће 2008. објаснио рушење владе са Тадићем и расписивање избора – „враћање мандата народу“ – многи су с разлогом доживели као абдикацију. Додуше, једни су је видели као кукавичко узмицање, а други као прагматично прихватање судбине. Та судбина је, са једне стране, била омеђена великим западним притиском, у коме су се већ јасно виделе припреме за „обојену револуцију“, а, са друге, Коштуничиним одбијањем да у отпору Западу напусти границе демократије. Наравно, тада је још изгледало да он у оквиру демократије има шансу – чије пропуштање му данас многи не праштају – ако је то била шанса. Могао је да сруши коалицију са Тадићем и без избора формира владу са радикалима и социјалистима. Можда је чак, иако још мања, шанса постојала и после избора – да је на прави начин притиснуо већ сломљеног Ивицу Дачића. Али Коштуница је одбио чак и да са Дачићем директно разговара.
Кад је Тадић у ноћи своје изборне победе бесно запретио својим противницима да се не усуђују да „нешто покушају“, добро је знао шта говори. Припреме за избацивање Коштунице из игре већ су одмакле: државни апарат био је потпуно избушен, медијска кампања против ДСС и њених потенцијалних партнера – која је трајала непрекидно од фебруарског „митинга за патике“ – давала је резултат. Службе безбедности биле су разбијене, што се, наравно, јасно видело по њиховој немоћи да предупреде и супротставе се креираним инцидентима на поменутом митингу. Речју, ни за Србију ни за Коштуницу у том тренутку није било никаквих шанси у оквиру његовог демократског вјерују. Чак би се са ове дистанце дало рећи да је његова последња шанса био управо митинг за Косово од 21. фебруара 2008, и то под условом да на крилима народног беса и и на њему изграђеног поверења повуче потезе који би излазили из оквира демократије. Речју, да је Коштуница те године успео да формира владу без ДС, западне силе би га рушиле не бирајући средства, уз животне и ризике потпуног затирања сваке националне политике силом. Инциденти на митингу, стање државног апрата и економска криза, која је долазила, нису давали много наде да би Коштуница то могао да преживи. На крају, дубина политичких промена које су наступиле 2008. године, не много мања од оних из октобра 2000. године, посредан је доказ који указује на величину и значај добитка са којим су рачунале западне силе и, сразмерно њему, на шта су све биле спремне.
3.
Враћање у 2008. годину, кад је у српској власти и јавном простору убијен сваки отпор западним плановима, сведочи о немоћи демократије, Коштуничине или Клаусове свеједно, у директном судару са силом, која ће тек коју годину касније бити препозната као глобалистички тоталитаризам. Уосталом, чак би се у инвентури готово четврт века „обојених револуција“ могла уочити правилност да су оне биле мање успешне у судару са ауторитарнијим режимима него са онима који су тежили демократији. На крају, Владимир Путин, најзначајнији борац за националну државу данашњице, свој успех баштини и на бројним ауторитарним аспектима своје владавине. Отуда, закључак постаје парадокс: националну државу и демократију је против глобалистичког тоталитаризма лакше бранити излазећи из оквира демократских правила него остајући у њима.
Отуда, уске границе Коштуничине моћи и исмевање у јавном простору његовог измештања на политичку маргину после 2008. године – све је то заправо веродостојан опис статуса и граница моћи демократије у нападнутом српском друштву. На крају, Србија се, први пут после Титовог доба, поново исмевала са демократијом, скупо то плаћајући, исто као код Тита. Нестанак отпора власти западним силама убрзао је дезинтеграционе процесе у земљи, претварајући српски јавни простор у неодговорни пир олош-елта, измештајући осе друштва из центра према периферији и рушећи сваки друштвени и политички баланс, тако да је свако сумњиво политичко и социјално понашање пронашло своје место у оквирима маинстреам-а. Са својом демократијом, Кошутиница је не само био у медијима проглашен екстремистом него је то мање-више падало на плодно тле, натопљено утицајем оне измештене друштвене осе, која је, рецимо, модел политичког понашања једног Драгана Марковића Палме, локалног фоклорног популисте сумњиве прошлости, поставила као друштвено узоран, док је модел бриге за државу и демократију доживљен као екстреман.
4.
Наравно, нису то могле да буду добре године за Коштуницу. Иако је рејтинг његовог евроскептицизма растао, иако се већина грађана непрестано изјашњавала против независности Косова, његов и рејтинг његове странке нису расли. То се само једним делом може приписати сталном рушењу Коштунице у листом прозападним медијима, јер то је, можда још више, било и окретање леђа грађана демократском моделу, који Коштуница представља. То се показало на прошлогодишњим председничким изборима. Изашавши на њих, Коштуница је прошао лоше. Али, истовремено, његова подршка Томиславу Николићу у другом кругу избора била је пресудна, кад се показало да је много више Срба који Коштуници верују него оних који би за њега гласали.
Разумевши то, Коштуница није ни покушавао да после прошлогодишњих избора уђе у власт и домогне се ефективне политичке моћи, али је настојао да искористи свој утицај и заустави или бар успори галопирајућу дезинтеграцију Србије. Иако тај утицај није био мали, он није био ни победнички јер није могао да се носи са утицајем западних амбасада. Отуда је, пошто је власт предала Косово, таква Коштуничина позиција постала све изложенија сумњама.
Наравно, Коштуничини противници из националне интелигениције целом низу замерки данас придружују и његову подршку Николићу. Да ли је заиста погрешио? Прво, важно је бити свестан да између два круга председничких избора у мају прошле године није била могућа неутралност: свако одсуство подршке Николићу, значило би подршку Тадићу. Осим тога, Коштуничина подршка Николићу, било је савим јасно, није била подршка настала на политичкој сагласности, већ на тактичком избору. Јер Тадићева победа тада би била егзактан показатељ да се српски бирачи већином слажу са његовом политиком фанатичног хода према ЕУ, одустајања од Косова, погубног економског колонизовања земље и драстичног сужавања поља политичких и медијских слобода. Иако напредњаци на челу владе у већини ових области нису донели побољшање, а у некима, попут Косова, забележено је и погоршање, они за такву политику нису добили мандат грађана као што би га Тадић добио само да је победио. На крају, процес превазилажења еврофанатичне политике у српском друштву није могуће довести до краја без да се и напредњаци не окушају у власти, без обзира на њихово касније политичко понашање. Овако ће процес трежњења Србије од европског сна, лаких и брзих решења и остваривања правде – али тако да се њиме ствара простор за нове још веће неправде – ићи својим током, брже или спорије. Тај процес, међутим, могао би да буде угрожен на два начина. Први је тренутно готово невероватан – да разочарење бирача у СНС, које свакако следи, искористи ДС и са својим сателитима се врати на власт. На тај начин би оно што нам данас изгледа као процес постало затворен круг из кога нема излаза. Други начин је нешто вероватнији иако још далеко од изгледног: да СНС и ДС после избора формирају заједничку владу. Тада би се круг једнако затворио. Како год са разлогом били разочарани владавином СНС, ДС остаје важна карика, будући да би њиховим повратком поменути процес био заустављен.
Можда је баш тако мислио и Коштуница кад није дозволио да му разочарење у Николића и Вучића отупи оштрицу према Драгану Ђиласу и ДС. Шта год да је рекао лоше о напредњацима, а његови наступи су све оштрији у последње време, Коштуница себи није дозвољавао да заборави на жуте, за разлику од једног дела интелекуалаца, којима је разочарење у Николића и Вучића готово омилило Тадића.
Уместо да упадне у замку политичког лутања, Коштуница је задржао широки план, што се најбоље очитује у ситуацији у којој он напредњацима и социјалистима поручује да ће им помоћи у смени Ђиласа у Београду, али да не може да им се закуне да с њима жели да има ишта више од заједничког непријетеља.
5.
Реконструкција владе, њен састав, препознавање утицаја који су је стварали и прве најаве о њеним политичким потезима за Коштуницу су, чини се, били исто оно што и Кон-Бендитов проглас за Вацлава Клауса. Не само због тога, и Коштуничин одговор личи на Клаусов. Суочен са трендовима тоталитаризације друштва и политичким и финансијским банкротом земље, Коштуница зна да ће наставак тих трендова бити погубан за Србију, али и да би једнако погубни могли да буду и безуман отпор – какав заговара већи део ванпарламентарне националне опозиције, чак и делови ДСС – или, још више, стварање предреволуционарне атмосфере, која би више погодовала западним центрима и њиховим српским клијентима него патриотским настојањима за ослобађање земље.
И, исто као и Клаус, суочен са свим ограничењима демократије, Коштиница, разумевајући трендове, са једне стране, схвата да демократија неће наступити ни као једина ни као најјача алтернатива упорном подривању и комадању Србије, али да долазе и времена у којима она, бар за њега, неће бити ни копље за у трње. Каква су то времена у која нас већ на период од неколико месеци воде Вучић и Дачић са својом владом, када све то – мало је рећи – личи на баук којим Кон-Бендит наткриљује Европу, и каква у њима може да буде снага и демократије и утицаја Коштунице? Можда не онаква каква би могла да буде довољна да би се Србија спасила, можда не онаква како бисмо желели, али ни онаква како, тако често разочарани, све више говоримо.
