Прочитај ми чланак
Као онај лептир из будистичке приче, који умире и нема појма о томе, већ мисли да умире свет, тако се и Драган Ђилас тешко забринуо за Србију оног тренутка кад је смењен. Окружен жутим Далтонима – Намбијцем Шапићем и Жиком Пауком – Ђилас је у опроштајном обраћању закључио да је „Србија кренула путем за који се не зна где се завршава“, рекавши још да није „заслужио“ да буде смењен. Драматику ситуације најбоље је илустровао Ђиласов Балша Божовић – експеримент који је показао на шта би изашли Биџа&Рака да су расли на Врачару – док је на Твитеру бележио историјску реченицу: „Београд ово неће заборавити“. Ајде!
Чим је почео да размишља о политици, дакле уочи смене, Ђиласу се нагло избистрило. А то ће рећи да је потпуно у праву: да, Србија јесте кренула путем за који се не зна где се завршава, само што то није било у уторак, већ давно пре. Још онда, док се Ђилас спремао да седне на градски престо, а жута екипа пунила Викиликс, договарајући у Америчкој амбасади како да размени Србију за један мандат у власти, али онако како само они знају. Још онда док су жути исисавали паре из буџета Србије и постали странка чијих си 90 одсто функционера увек могао да ухапсиш, а да се не огрешиш ни о један божји закон јер су се међу собом разликовали само по томе да ли су се искусно покрили папирима или су лапали сељачки. Још онда док је Србија била на добром путу, а мејџор извлачио милионе из Телекома Српске, хвалећи се у медијима како његове фирме у Србији не раде са државом јер је он частан човек. Још онда док је Србија цветала под жутима, а он огласима уводио робовласништво у медије, да би, првом приликом кад је кнут попустио, био ударен и попио патос показујући своју стаклену браду. Још онда кад је држао палчеве Вучићу и Дачићу док су настављали жути пут са Косовом кршећи устав, да би, кад су се договорили да га смене, наједном схватио да је Србија на прагу диктатуре.
Ђилас је из власти изнео и менталитет жутих стваран последње деценије, према коме је њима власт припадала стеченим правом, па је свака власт која нису они и неприродна и нелегитимна. Одакле се дошло до тога да је цела Србија служила само жутој владавини, док је сагласност са том владавином била услов опстанка свих нас на јавној сцени.
Наравно, није баш неки новинарски подвиг подсећати неког ко је тек сишао са власти на то ко је и шта био док је чврсто био у седлу. Зато ћу покушати да објасним овај преседан. Пад са власти најбоље је што је Ђиласу уопште могло да се догоди. Отишао је довољно богат да не само да неће ништа фалити његовој деци него ће имати довољно и да се бави политиком. Још неко време ће окајавати тако што ће га медији повлачити кроз блато, али неће бити ухапшен. Окренуће му леђа и они који су веровали да ће се с њим одмарати у градској власти, док напредњаци не ураде послове на које су жути гадљиви, а онда ће је вратити жутима, којима једино и одувек припада. Како му ствар стоји са странцима, он најбоље зна, али бар сад зна да не могу да му дају ни близу колико је био спреман да им испоручи.
Елем, није то лош почетак за неког ко би озбиљно да се бави политком. Посебно ако му је то први пут, што би Ђиласу свакако био. Учинио би тако политици, и себи, и Србији. Хоће ли то урадити? Неће, наравно, али било би штета то му не рећи. Зар мислите да данас око њега има ко да му каже зашто је добро кад умире свет?
(Нови стандард)
