Прочитај ми чланак
(Нови Стандард)
Да ли су у Србији данас могуће корените промене? Или би то питање можда требало поставити другачије, сасвим конкретно: да ли су корените промене у овом моменту у Србији пожељне, и то не само по томе што се чини да нам се овог момента много више смеше суштинске промене нагоре него набоље. (Наравно, не покушавам да будем циничан.) Да кренемо од почетка.
Потенцијал за промене у оном делу јавног простора који је за те промене заинтересован углавном се посматра у једном традиционалном кључу, који, рекао бих, само увећава нашу инерцију и не приближава нас решењу. Дакле, могућност коренитих промена обично се мери капацитетом и снагом опозиције, и то више вансистемске него системске, затим слабостима и снагом власти, те капацитетом и расположењем грађана. У нешто бољем промишљању – мада још увек не довољно добром – оне се мере снагом и слабостима западног света, одакле нам је наметнут политички и друштвени модел за који смо сагласни да нас не води у добром првацу, и истим особинама источног света, коме међу нама у потаји теже чак и неки од оних који се гласно заклињу на верност западном.
Нисам сигуран да смо, гледајући на ствари у том кључу, на правом путу. Зашто?
Промене које данас очекује просечан грађанин Србије не разликују се много од оних које очекује, рецимо, просечан грађанин Француске или Америке. Унајкраћем, и један, и други, и трећи би да његови изабрани представници буду јачи од империје банака, компанија и осталих нелегитимних и њему невидљивих центара илегалне моћи; свој тројици треба одговорнија и праведнија национална држава; свима треба да поврате право и слободу. Наравно, сва тројица би то описали другачијим речима, али у основи ради се о сличном проблему. У свету који би испунио та три готово насумично изабрана услова Американац не би страховао хоће ли његова банка од њега направити бескућника, Француз би поново могао да се куне у оне три речи које симболизује његова тробојница; Србин не би страховао ни за своју будућност ни за своје границе.
Како се економска криза Запада заправо указује као криза двестагодишњег политичког и друштвеног модела, тако би оно што би значило суштинску промену морало да буде веома револуционарног карактера (разумевања ради, није реч о револуцији). Ако на глобусу погледамо нека места где су за последње две деценије промене набоље имале карактер тренда, а не инцидента једне владе или појединца, закључићемо да се нигде радило о револуционарним променама, већ о променама унутар постојећих модела. Та места су Латинска Америка, која, будући на глобалној периферији, није могла своје промене да извезе у глобални центар. То је Русија, чији су таласи промена – још увек више јаки него дефинисани – најближи да запљусну Србију, када не би постојао толики напор западног света да се то спречи. То је, на крају Кина, блистав али нама неупотребљив пример, будући да њен успех не произлази толико из политичког колико из културног модела.
НЕ ИСПРЕД ВРЕМЕНА
Покушајмо сада да замислимо тог изузетног појединца или групу људи у Србији који би успели да смисле тај нови политички и друштвени модел, наметну га Србији и извуку је из кризе. Лакше је замислити такве људе него што би било могуће замислити да би преживели, и они, а и Србија с њима. Зашто? Макар делић данашњег обрачуна са Србијом има своје порекло у њеном отпору правилима која су запљуснула западни свет 90-тих година. Јер, да је Милошевић неким случајем тада победио Запад, има ли икога ко верује да би Балкан, па и Централна Европа данас изгледали како изгледају.
Дакле, чак и кад би у Србији имао ко да изведе те револуционарне промене, чак и кад би у народу постојало расположење за то, такве промене не би биле могуће. Свет је сувише у превирању да би такав заокрет у једној малој земљи могао да буде толерисан, посебно у земљи која је у прошлости показала како уме да извезе свој вирус слободе. Речју, стара је и више пута проверена истина да државници у малим земљама не смеју да иду превише испред свог времена јер то од њих прави једнаке губитнике као и превелико кашњење.
То ће рећи да крупне политичке промене у Србији – за које се данас залаже вансистемска опозиција и делом ДСС – данас нису могуће. Није могућ чак ни дубок и нагао геополитички заокрет, утолико пре што се српски геополитички статус данас више решава у Сирији, Египту, Украјини, Бугарској и на Волстриту него у кабинетима Београду, укључујући и амбасаде.
То је најважнији разлог зашто тај део националне опозиције данас не може да озбиљно прошири свој утицај, без обзира на то што су њихове дијагнозе и процене апсолутно супериорне у односу на оне које чујемо из кругова власти и прозападног дела опозиције. Наравно, наша накнадна памет пред чињеницом да национална опозиција није успешна њиховим акцијама налази бројне мане. Али, и под претпоставком да смо у праву, те исте „неуспешне“ акције би у радикално промењеним условима дале резултат. Уосталом да ли је Милошевићева опозиција, која је целу деценију изгледала једнако неуспешно као данашња, смислила нешто специјално мудро и сјајно, па је он пао? Није, пао је када су створени услови да њихове акције дају плода. Речју, нису се мењали они него околности.
Ако бисмо остали на овом делу текста, могли би да закључимо да је „реалполитика“, коју проводи власт, сасвим оправдана јер „није време“. Ипак, да ли је оправдана? За разлику од многих из патриотског блока странака и организација, могу да замислим Николића, Дачића и Вучића који би више волели да је Косово у Србији него што није, да би радије са Русијом него са ЕУ, да би, на крају, били задовољнији када би српску економију контролисали домаћи људи него странци.
Њихова одлука је, међутим, да, поучени примерима својих претходника, немају ни минимум конфликта са САД и ЕУ, што међу собом називају реалполитиком. У природи сваке реалполитике је прављење болних уступака у неким областима које нас ојачавају у неким другим. Рецимо, да жртвујемо Косово да бисмо добили могућност да опоравимо привреду. Или, ако смо још слабији од тога, да жртвујемо и Косово и привреду да бисмо добили на времену. Проблем је, међутим, што савремена српска реалполитика не даје резултат. Предајом Косова нисмо ојачали привреду, предајом привреде нисмо купили никакво време, јер немамо још много времена. Зашто је данас српска реалполитика немогућа?
ПРОБЛЕМ ЖАРИШТА КОНФРОНТАЦИЈЕ
Иако у међународним околностима тежим него данас, за време Ђинђићеве и Коштуничине владе она је била више могућа макар као куповина времена. Највеће заслуге за ту могућност имали су тадашњи радикали као снажна опозициона странка и стална претња петооктобарској власти, што су странци свакако имали на уму, па су умели и да прикоче са својим захтевима, а не само да им дају гас. Зато је Косово на своје признање чекало безмало целих осам година. Да би се то догодило, требало је и физички раздвојити и конфронтирати Београд и Подгорицу и требало је пацификовати радикале. Тек кад је прво завршено, а друго већ узело маха, Косову је дозвољено да прогласи независност.
Формирање напредњака и период владавине Бориса Тадића задржава главно жариште политичке конфронтације на линији власт-опозиција. Али то више није рат идеологија и политичких идеја, већ борба за бираче и, још више, за наклоност странаца. Прошлогодишња победа Николића и напредњака жариште политичке борбе изместила је са простора између власти и опозиције у простор унутар саме власти. Жариште је сада између Вучића и Дачића. Управо то измештање жаришта важан је разлог да се не опорави ДС, јер није видљива на линији политичке борбе. Исти разлог не дозвољава озбиљан раст ДСС, радикала и Двери иако много више од десетак одсто грађана мисли да је, рецимо, Коштуничиним иницијативама и проценама време дало за право. Не расту пре свега зато што су једнако невидљиви, будући далеко од линије конфликта, која је између Вучића и Дачића.
Наравно, ни Дачић ни Вучић на тој линији сукоба не делегирају своје политичке идеје и идеолошке концепте, већ конкретне уступке странцима, будући да се боре зе њихову наклоност, која им у овом моменту значи (политички) живот. Зато је тако лако предато Косово јер конкуренција није била у томе ко ће од њих више да затегне, него ко ће више да понуди. И, наравно, нема никакве сумње да би Дачић у Бриселу био тврђи да му за врат није дувао Вучић, као што би тврђи био Вучић, да је тамо био без Дачића.
То значи две ствари. Прво, да су, седећи заједно у власти, Дачић и Вучић погубни један за другог. Као што би на исти начин погубни један за другог у власти били и Вучић и Ђилас или Дачић и Ђилас. И, друго, у оваквој констелацији српска реалполитика није могућа – не постоји ниједан позитиван резултат ни у једној области који она може да донесе.
Ако у овом моменту нису могуће радикалне промене, које нуди национална опозиција, и ако није могућа реалполитика, коју нуди власт, да ли то значи да је свака борба за промене немогућа и да је најбоље дићи руке од свега? Не, то је горе чак и од овог ко зна којег по реду ударања националне опозиције главом у исти зид.
Можда би било мудро сачекати да се Николић, Дачић и Вучић сасвим умацкају, да Бамби под маском нулте пореске толеранције погаси још једна круг српски фирми и да још милион Срба на основу неплаћених рачуна растави од имовине и земље, које су данас једино што их разликује од потпуних десперадоса? Можда је целисходније тада их сву тројицу срушити на улици? Иако избори одавно нису решење, улица је то још мање, за сведока позивам било ког случајно изабраног Египћанина. Јер улица може да пружи сатисфакцију, али не и решење, и далтонизам за те две ствари и разликује револуционарне очајнике од пристојног света са зрном соли у глави.
ШТА МОГУ ИЗБОРИ?
Предуслов за реалну промену – не револуционарну, али ипак осетну – јесте измештање линије централног конфликта из срца власти и самим тим гашења теме на којој они конкуришу – ко ће странцима више дати. Реконструкција владе ту конкурецију није смањила, већ је заоштрила до пароксизма, чинећи чак и странцима владу тешко одрживом и један једини дан после косовских избора. Отуда ће реконструисани кабинет бити мање и од прелазне владе; биће само колено на путу од прелазне владе, оне направљене прошле године, и избора. Дакле, Србији су потребни избори, не као решење – јер они нису решење – већ као пут до решења, који би дао наставак и смисао процесу започетом прошле године смењивањем жутих.
На изборима би било једнако важно делегирати као центалну тему питање смисла владине реалполитике, тако што би ту тему наметнули и напредњаци, наравно, бранећи је, и ДСС, критикујући је из позиције системске странке, и вансистемска опозиција, оштро је нападајући са својих позиција. Иако га медији из разумљивих разлога неће форсирати, тај конфликт има потенцијал и у политичком смислу и у интензитету. Изборни конфликт између Ђиласа и Вучића – ко ће боље и брже Србију приближавати ЕУ – нити ће моћи да има политички смисао нити интензитет, без обзира што ће ДС узети своје гласове; а онај између Вучића и Дачића – где ће прштати од криминала и осталих банана – имаће само интензитет, али не и политички смисао.
Какав интерес у томе може да има Вучић? Једноставно: ако састави четири године под поменутим условима са Дачићем, потпуно ће се потрошити ризикујући да у већем делу бирача буде осуђен као неко ко је пробудио наду и није урадио ништа. Речју, Вучићу је данас јака национална опозиција потребнија него икад. Тачно, отеће му део десних гласова, али ће му помоћи да, кад је већ кренуо са причама о модернизацији, Европи и Философији паланке, много тога отме од жутих и Г17, и да га, пошто освоји власт, успори на плану прављења уступака странцима. Ако остане с њим, Дачић ће га убрзавати и ставити у ризик да буде запамћен као издајник.
Какав интерес у томе може да има Коштуница? Прво отворио би себи простор да после избора уђе у власт са Вучићем. Тиме би ризиковао да га остатак националне сцене оптужи за издају, али би успео да покрене странку, да Србији поврати део стабилности уравнотежујући је и, наравно, уравнотежујући Вучића.
Какав интерес у томе може да има остатак националне опозиције? Коначно би им из конкуренције нестао Коштуница, њихов највећи комплекс, отварајући им могућност да део њихових тема заврши у јавном простору.
Какав интерес у томе може да има остатак политичке сцене? Баш ме брига.
Да ли је то могуће? Јесте под условом да национална опозиција – од Коштунице до Двери и радикала – схвати да се један циклус на Косову завршио, рђаво, али се завршио. То неће значити да Косово више није тема, како ће инсистирати овај део сцене за који ме баш брига, али значи да ће превиђање нових околности и вођење косовске политике на досадашњи начин националну опозицију зафарбати у ћошку и оставити је мртвом за много опако важних тема које долазе.
Какав је смисао тога? У истовременој свести да ће бурне промене изнутра, чак и ако се покажу могућим, пре бити промене нагоре него набоље, као и да данашња реалполитика не може да произведе ниједно побољшање. И у свести да се на тај начин од доласка напредњака на власт од једног великог разочарења може формирати политички процес постепеног освајања једине реалполитике која може да покаже резултат. Или још краће и још бласфемичније – данашњу националну опозицију функционалном једино могу да учине Тома и Вучић, као што њих двојицу функционалним једино може да учини национална опозиција.
