Прочитај ми чланак
Тешко је после Небојше Катића рећи нешто ново о економским последицама пакета од шест мера српске владе, утолико пре што се, цедећи суву дреновину, мучио и сам Катић. Наиме, он уочава да „се две мере не могу назвати пакетом“ и да су све остале заправо „декларације о намерама“. Али постоји још један разлог зашто се тај пакет тешко може назвати економским: политичка мотивација за његово доношење очигледно је била знатно изнад економске (што, међутим, не значи да ће изостати економске последице).
Док економисти – који су у фасцинантној већини за протеклих 13 година поздравили све катастрофалне мере српских влада – ни сада нису заостајали са похвалама, политичка мотивација мера остала је непрочитана. Пре свега, ако се размишљањем о економији може сматрати бављење привредом и финансијама земље зарад њене самоодрживости или бар преживљавања, тад је лако доказати да српска влада о економији још није почела да размишља, ни озбиљно ни неозбиљно, ни исправно ни погрешно. Речју, економија није на дневном реду, и, колико год изгледало апсурдно, први политички значај мера је у томе да се у њима економија појављује само у траговима, колико као последица политичке комбинаторике.
Први политички циљ владиних мера у целости је испуњен: ММФ је задовољан. Али ММФ притом не треба третирати само као највећег и политички најзахтевнијег српског кредитора, већ као финансијско крило политике западних сила. А то значи да – као што је први политички циљ Бриселског споразума било задовољење жеља Вашингтона и Берлина, док је косовским Србима поручено да се некако снађу – исти принцип важио је и за пакет економских мера, који је исто тако грађанима оставио сналажење. Колико је било важно да се Србија врати на политичку линију ММФ, говори и то што је влада Мирка Цветковића, која је обновила односе са Фондом, у последњој години свог мандата одбила да продужи аранжман јер није имала већег државног приоритета од тог да добије изборе, што је јавну потрошњу коштало мало преко укуса западних кредитора. На изненађење свих, за услове ММФ није имао слуха ни Млађан Динкић, који је отишао, па је уместо њега доведен млади Лазар Крстић, који је већ првим најавама и потезима деловао као неко ко има тетовирана три слова – М, М и Ф – на темену испод косе, на истом оном месту где је Демјан Торн имао тетовирано 666.
Е сад, оне дебеле мачке из Фискалног савета, које се гоје на буџету Србије да би заступале интересе ММФ, објавиле су како су умерено задовољне економским мерама. Задовољне су зато што се Србија учврстила у загрљају западних поверилаца, а умерено зато што Крстићеве мере нису Фонду испоручиле баш све што се тражи. Судећи по томе да Крстић каже како је све ово почетак – „тупи ножеви“ у терминологији Демјана Торна – као и по томе да Ивица Дачић најављује отпуштања у јавном сектору, рекло би се да је Београд добио дозволу ММФ да своју нову шок-терапију проводи етапно. Дакле, мора све, али не мора баш све одмах.
Колико год да је ММФ задовољан оним чега у мерама српске владе има и још задовољнији оним чега ће тек бити, није мање задовољан и одсуством оних мера којих нема нити ће их бити. Наравно, реч је о државном инвестирању, затим о промени оне катастрофе од курса динара и довођењу зеленашких страних банака у ред – све питањима на којима би се српска економија, постављајући их, могла чупати. Али западним силама не треба никакво чупање, већ економски сломљена Србија, која неће дугове плаћати зарађеним новцем, већ преосталим ресурсима, обрадивом земљом, личном имовином, последњим зрнима слободе и животима још нерођених нараштаја.
И што се тога тиче, Србија је својим економским мерама на добром путу. Не треба посебно истицати да – као што у овој фази односа западних сила према Србији, њена потпуна отвореност према захтевима странаца пропорционално смањује шансу Србије да преживи – тако и формирање њених економнских мера према захтевима ММФ, исте такве шансе даје и њеној економији.
Усвајањем и одбраном мера српска власт је признала да у економији влада потпуни хаос, и то је једна сасвим нова ситуација. Ништа нису слагали иако ће им то признање прећи у навику – плашење народа економским сломом вероватно ће убудуће бити незаобилазан детаљ државне пропаганде, посебно кад се она нађе у служби нових задуживања и продаје јавних добара. Ново је и то да се, после реконструкције владе, на делу показала нова подела улога између Дачића и Вучића: први ће убудуће стрепети да не изгуби главу на Косову, а други да му се то не догоди са економијом.
Зато су ово, поред тога што су ММФ-ове, пре свега Вучићеве мере, о чему не треба судити само по томе што их он највише брани у јавности. Ствар је пала на њега и због неких непредвиђених околности. Пре свега зато што Крстић не уме да их брани, јер је, по свој прилици, из те школе на којој је учио, а није Јејл, извађен пре завршне године, оне на којој се учи манипулација медијима. А онда и зато што министра привреде Сашу Радуловића вероватно нико неће чути да брани мере јер није за њих. Има ту, међутим, још нешто због чега би се ове мере морале звати Вучићевим: рукопис је његов.
Наиме, мерама је испуњен један од најважнијих Вучићевих циљева. То ће рећи да Срби можда неће преживети ове мере, или, боље речено, изостанак правих мера, али за изборе ће их до пролећа у сваком случају дотећи довољно. То значи да су Вучићеве мере балансирале између тога да задовоље ММФ – будући да је нула конфликта са Западом једини ултиматован циљ ове владе – и тога да Вучићу омогуће да најкасније до пролећа изађе на парламентарне изборе. Елем, да је мало више задовољио ММФ – рецимо отпуштањем људи из јавних предузећа или смањењем пензија – на изборе не би могао. А да је мало више мерама играо на изборе, рецимо да је мало притегао стране банке, лепо би прошао, али би изгубио подршку ММФ. Овако је тачно на средини, ту не може остати предуго, таман колико је могуће седети на бајонетима.
Изборни аспект економских мера једино је што се у њима може сматрати добрим. Наравно, не због тога што избори данас имају потенцијал да донесу озбиљне промене, већ зато што они ипак јесу неко суочавање политичара са бирачима, бирача са сопственим надама и жељама, затим што би избори означили раскид између Вучића и Дачића и што већ самим тим неке нијансе промена ипак могу да донесу. Ако ни због чега, а оно што су избори увек прилика за промену политике, макар та промена била мало вероватна. То, међутим, не значи да су избори извесни иако ће наступајући хаос у друштву радити за њих.
Али значи нешто друго: мере су последњи тренутак у којем раскорачени Вучић може да стоји на обе обале – и на оној где привлачи симпатије западних сила и на оној где може да привлачи симпатије грађана. Те две обале ће већ следећим циклусом економских мера бити толико удаљене, да ће Вучић морати да се одлучи на којој ће обали стајати обема ногама, на обе више неће моћи.
Тако се Вучић, преузимаући економију, нашао у некој врсти клопке. Странци, којима у Србији добро иде, немају много разлога да му дају те изборе осим ако их наступајући хаос не плаши и ако нису решили да мало попусте са својом гвозденом крагном. Или ако нису решили да му сасвим поверују и пусте га да влада потпуно или скоро сам.
Ако га на изборе после 3. новембра не пусте под изговором да сад не може зато што су пред Србијом болне и дуге реформе, то ће значити да га је угасио. Мораће да отпушта свет из јавних служби, чиме неће стварати само нове слојеве очајника него ће почети и да изнутра разара српске странке – укључујући и своју – чији трећи ешалон активиста је јавни сектор држао на окупу. Потом ће морати да разбија пензије, чиме ће угрозити бар три пута више људи него што има пензионера, а да би све могао да прати, мораће да се бесомучно задужује и да продаје остатке породичне сребрнине. Колико год да буде успешан у томе, иза њега ће остати спржена земља, сиромашна и једнако расположена колико и она Србија која је пре два века дочекала Црног Ђорђа.
И то је најважнији политички квалитет који је донео пакет економских мера: док су ванредни избори за Вучића до сада били ствар амбиције да освоји већи комад власти, они су од сада за њега питање живота и смрти. Ако не можемо знати да ли је та нова ситуација место настанка његове нервозе, са више извесности може се тврдити да је баш то последњих недеља окупило његове непријатеље – од Мишковића, преко еспеесоваца и напредњачких незадовољника до, чини се, Томе Николића, који му данас пружа отпор на више пунктова него икад у последњих годину дана.
Било да Вучић настави мандат са Дачићем или да га обнови на новим изборима овог пролећа, једно је извесно: спрженом Србијом после њега владаће националисти. Оно што, међутим, не знамо је хоће ли то бити они које већ познајемо или неки нови; хоће ли доћи или бити доведени; и хоће ли то бити људи са државном визијом и идејом како да се ваде испод медвеђе шапе или они са идејом да наплате године понижења, којима ће припасти част да забију последњи ексер у већ припремљени сандук.
(Нови стандард)
