Прочитај ми чланак
(Дмитриј Седов)
Мало је озбиљних аналитичара који сумњају у чињеницу да је Западна Европа увек желела да од Сбије направи конгломерат полуфеудалних кнежевина.
Није нимало једноставно утицати на велику нацију уједињену заједничком историјском прошлошћу и истом вером. Та историја памти многе ствари које се не допадају савременим европским владарима, на пример, историја памти национални суверенитет, памти националну културу и – не дао Бог – памти и њихову историјску улогу у околном времену и простору. То је сада излишно. Друга је ствар када се нација распада, када владају ниоткуд изникли кнежићи. Са таквим персоналом много се лакше договорити. Па ако се такав владар и заинати, није тешко таквога скрајнути.
Због тога, пошто се у Комитету ЕУ за регије почело причати о “регионализацији” Србије – јасно је да време кнезова није далеко.
Шта “по европски” значи регионализација? Говорећи бирократским језиком Брисела, то је додељивање регионима проширених права, како би их подстакли на демократску самоуправу. Наравно, таква тенденција није се лако појавила у Европи. У многим земљама ЕУ буја сепаратизам и потребно је некако реаговати на њихове захтеве. Рецимо Шкоти и Каталонци толико дуго желе да са себе збаце јарам њихових туђекрвних престоница, па су у тим престоницама одлучили да им пруже олакшање – нека се мало утеше. Зашто да не дају? Шкотска се неће одвојити од Британије и отпловити у океан. И нема се коме присајединити. Тако да њена самосталност више представља задовољење комплекса ниже вредности. Исто се може рећи и за шпанску Каталонију.
А већ у Србији је сасвим друга прича. Шта значи додељивање проширених права Војводини или Санџаку? Војводини под боком стоји Мађарска, а Санџаку Босна. Јасно је да ће они своја права ширити у циљу зближавања са тим земљама. Још ако их предводе кнезићи који упорно заобилазе Београд и стално се врзмају по Бриселу, тада све постаје јасно. Брисел ће искористити страх Београда пред отцепљењем Војводине и тежњу сепаратиста Војводине да се присаједине Мађарској – милина Божија: завади па владај. У структури управљања Европске Уније постоји и Комитет за регионе који служи да покрајине тихо уплове из потчињености националним владама и пређу под контролу “исправних момака” из Брисела. Но, то је само делимична истина. Друга половина истине огледа се у томе да је Немачка као својеврсни “еврогранд”, једина држава која данас нема проблема са сепаратизмом. Штавише, мало по мало, она се претвара у “Четврти Рајх” који је практично остварио аншлус Аустрије, ставио под свој утицај пољску Шлезијску и чешку Судетску област.
Наравно, може се рећи да се то догодило случајно и да Немци нису желели да се претворе у најмоћнији центар Европе. Они су по својој природи скромни. Али са друге стране, они су са таквом помпом прославили недавно јубилеј Свете Римске Империје да се морате и нехотице замислити (Римски папа је 962. године уручио Немачком краљу Отону Икруну и доделио му титулу “Цар Римљана и Франака”). Свиђа се, није да се не свиђа немачким политичарима да се присете негдашње своје величине! И по свему судећи, ствар се не ограничава само сећањем.
Само, у овом случају се десила постмодернистичка пародија на Средњи век: уместо краљева и храбрих витезова ми видимо венац покрајинских челника фашистичког лика, уместо римокатоличких свештеника и монаха – левичарске либералне интелектуалце, десне популисте и исламисте, а уместо Римског престола и Царског дворца – широку мрежу закулисних редова и друштава. А најважније је да је све то бескрајно далеко од демократских циљева које промовише ЕУ. Источноевропске земље које су данас присаједињене ЕУ никако не могу да се ослободе последица зомбирања које су стекле у припремном периоду. Сви они пате од илузија о необичним слободама и просперитетној заједници народа у коју су их примили. Те илузије су посебно јаке у владајућим круговима у Београду.
А већ мађарски сепаратисти и бошњачкиисламисти немају таквих илузија. Они ће одушевљено поздравити препород немачке империје. Пратите рад Комитета ЕУ за регионе. Они ће вас ускоро подсетити на своје постојање.
