Прочитај ми чланак
Уместо да се друга Србија додирује са природним савезником – другом Црном Гором, оном која бесомучно призива смењивост власти, демократију и слободно друштво. Не, чини се да јој је ближа адреса – прва Црна Гора. Прва фамилија. Ђукановић и његови.
Тужна је то и фарсична истина о историји, политици и народима: разјединио је Мило Ђукановић Црну Гору, а очигледно – ујединио Србију. Моћан је магнет његове Демократске партије социјалиста. Упија и са лева и са десна. Привлачи, потпомогнут ветровима запада. Сви су, директно или индиректно, у овој или оној мери, у тој чорби од интeреса. Нису одолели ни они који су рушили Слободана Милошевића, ни они који су му се клањали, ни они који себе називају грађанском, ни они које називају националистичком Србијом, ни они медији и интелектуалци званичне, прве, ни они„алтернативни” медији и интелектуалци незваничне, друге Србије.
Разуме се, нису наречени ти који треба да решавају црногорски, двоиподеценијски проблем оличен у човеку и партији, који су дубоко у сфери ауторитарног, олигархијског и коруптивног. Није на Весни Пешић да помаже народу Црне Горе. Није на Чедомиру Јовановићу да олакшава муке црногорске. Није на Ненаду Чанку да исправља криве Мораче.
Но, није на њима ни да одмажу – између осталога – фабрикованим истинама. Или: да гласно ћуте и вешто превиђају, правдајући се оном, квазилибералном мантром, која зна и да миљковићевскиубије покоју недужну душу – не бавимо се туђим двориштем. Поготову није на њима да саучествују и, неретко, директно учествују у креирању наше несреће. Тако друга Србија не бива део решења нашег, тиме постајући, ђинђићевски казано – део проблема. Вољно или невољно, директно или индиректно, свесно или несвесно.
Знају они, корифеји друге Србије, како би требало: режали су, донедавно, на своју власт и на најмањи мирис криминала палили аларме у кући својој. Ипак, када комшија ропће, а ропћемо, под навалом свакодневног оргијања грубе силе моћних, ти исти или, најчешће – ћуте, или – саучествују. Уместо да се друга Србија додирује са природним савезником – другом Црном Гором, оном која бесомучно призива смењивост власти, демократију и слободно друштво. Не, чини се да јој је ближа адреса – прва Црна Гора. Прва фамилија. Ђукановић и његови.
Рецимо, када о нама не ћути, Весна Пешић зна да каже: ,,Ни Црногорци немају алтернативу власти. Ко је алтернатива?” Мило Ђукановић за такве речи – које, као да су створене у његовој пропагандној радионици – зна да пошаље туру пића. Критичар свега и свачега, па и хране, Ненад Чанак нема замерке за нашу политичку и друштвену кухињу. Напротив, укусно му је: био је почасни Ђукановићев гост на VI конгресу ДПС-а. Те речи се не заборављају, остају урезане: „Када говоримо о три века Црне Горе, схватио сам да нико не може споменути Црну Гору и 19. век, а да не спомене владику Рада. Не може се споменути Црна Гора и 20. век, а да се не спомене краљ Никола. Не може се споменути Црна Гора и 21. век, а да се не спомене Мило Ђукановић.” Речено речима владике Рада, Његоша: имао се Чанак рашта и родити.
Док је одмарао од критике Бориса Тадића, Чеда Јовановић је знао да ,,критикује” Ђукановића – куртоазним посетама. Цени то шеф. На питање ко му је од тадашњих актуелних политичара у Србији најближи по ставовима, Ђукановић каже – Чеда. Када „Пешчаник”кани преузети текст о црногорском вечитом премијеру, онда преовлађујуће преузме текст не са критички оријентисаних гласила, већ са, на пример, не превише познатог портала „Аналитика”, адресе оверено наклоњене Ђукановићу. Или, када Москва искаже незадовољство Ђукановићевим ставовима према Украјини, историчарка Латинка Перовић, мајчински забринута за безбедност седмоструког црногорског премијера, упозорава: ,,Саопштење представља и личну претњу, а на који начин она може бити реализована, питање је за Ђукановића и за Црну Гору.” И тако даље, и тако даље – дуж друге Србије. Управо ту, баш ту, додирују се, љубе се, прва и друга Србија.
Не затвара се ту круг. Када Владимир Беба Поповић, неформални саветник и главни медијски спин доктор господара Црне Горе, који се – по сопственом признању – редовно чује са премијером Александром Вучићем, у Подгорици организује ,,медијску” конференцију „Ријеч, слика, непријатељ”, са суштинским циљем обрачунавања с неистомишљеницима црногорског режима, онда из Београда допутују и узму запажено учешће ,,независни”: Светислав Басара, Бранкица Станковић, Петар Луковић… Црногорска јавност, тако, памти фотографију: Луковић се срдачно рукује са Ђукановићем (који је у пратњи Светозара Маровића посетио својуконференцију), док га, истовремено, Басара очински тапше по леђима.
Но, једна друга фотографија, свакако, била би знаковитија и важнија за овај колоплет, да је имао ко да повуче окидач апарата, тог октобра 2007. Тада су се, наводно, у париском хотелу „Риц” (неки од њих ће казати: „Случајно!”), између осталих, срели Томислав Николић, Александар Вучић и Мило Ђукановић. Николић, који је – пре него је постао председник, пре сусрета у „Рицу” – знао да каже: ,,Србија ће сарађивати с грађанима Црне Горе, али сигурно неће сарађивати са садашњим руководством.”
Данас, за Николића и Вучића, Ђукановић (чије хапшење је затражено у пресуди Касационог суда Италије 2004. године) и више је него потребан респектабилан политичар, прави партнер и братски узор.
Марко Милачић – Црногорски новинар, пише за недељник Монитор, коментатор дневника Вијести
