Прочитај ми чланак
Интелектуална јавност је често била покретач друштвених промена, још од времена једнопартијске државе, па до демократских промена и рушења режима Милошевића.
Петиције и апели су настављени и у транзиционим годинама, али се данас гласови интелектуалаца о друштвеним темама ретко чују.
Члан 133. Кривичног законика СФРЈ био је суров. Непријатељска пропаганда, како су се комунистички властродршци бранили овим чланом закона – доносила је ономе ко се усуди да критикује режим могућу робију до три године.
И поред тога, и током осамдесетих, и за време Милошевића, па и после демократских промена чуле су се критике интелектуалне елите.
1984. – Полиција је ухапсила Милована Ђиласа и још 27 интелектуалаца, чланова Отвореног универзитета, који су тражили политичке слободе и увођење вишепартијског система у комунистичкој Југославији
1992. – Група интелектуалаца, која је подржала опозициони Видовдански сабор, затражила оставку председника Србије Слободана Милошевића
2005. – Већи број јавних личности потписао петицију против укидања Специјалног суда за борбу против организованог криминала
2010. – Две стотине јавних личности упутило петицију Скупштини Србије којом тражи расписивање референдума о уласку Србије у НAТО.
Зашто су данас ријалитији и анестезирана јавност постали део наше свакодневице?
Професор Филолошког факултета и некадашњи амбасадор Владета Јанковић каже да је за власт најбоља подељена интелектуална елита, при чему ни западне престонице не интересују превише демократски стандарди у Србији.
„Нема солидарности, нема осећања заједништва. Тога је било и под комунизмом и под Милошевићем. То је тај принцип – завади па владај, подели па владај. И сва та три Кантова принципа овај режим примењује како би се одржао на власти и стабилизовао“, каже Јанковић.
Књижевник Филип Давид каже да је дошло до смене генерација у дисидентским круговима у односу на деведесете и да су данас таблоиди ти који у великој мери креирају друштвене односе.
„Ми сада живимо заправо у времену једне потпуне апатије једног доброг дела становништва који уме да мисли и које не види алтернативу ономе што се данас догађа у Србији“, сматра Давид.
Он наводи и да је данас ново време у односу на ратне деведесете, пошто се владајући блок, бар, како је рекао, декларативно залаже за проевропску агенду и мир са суседима, па опозициони дисиденти немају подршку са Запада коју су имали за време Милошевића.
Извор: Б92
