Pročitaj mi članak
(Милан Јовановић)
Тома је збрисао на Хиландар да се мисаоно и духовно окрепи, Вучић је баш имао нека посла тог дана у Бору, па су тако Шешеља на аеродрому сачекали радикалски четници, новинари и нешто мало полицајаца.
Беше као у оном Кустином филму кад два Циганчића држе кутије на глави, не виде ништа, а убеђени су да ни њих нико не види.
Кад, оно…
И све је то лепо функционисало, војвода се брзо издувао, окренуо добар део јавности против себе изјавом да му је и даље обашка мило што су убили Ђинђића, „доказаног мафијаша и црну мрљу новије српске историје“, почео је да врти стару покварену плочу, по обичају – радио је све што је Београд и желео.
Али, не лези враже! Вековни комплекси Хрвата, храброг народа који се ничега не стиди, експлодирали су усред Сабора. Новопечени еуропејци искористили су тужну, али нажалост непобитну чињеницу, да их је неко прогурао у ЕУ, па су брзопотезно склепали резолуцију о Шешељу.
Чуј, резолуција о Шешељу, хахаха!
Чак се између редова засмејао и председник Хашког суда Теодор Мерон, изјавом да му сва та халабука уопште није јасна и да му обраћање пажње на привремено слободног радикала више личи на врисак хистеричног детета, него на глас разума.
А, војвода, као боксерски шампион тешке категорије, једва чека да противник изгуби живце. Елегантно ескивира ударце и вреба да разјарени бик с друге открије браду или аркаду. И онда непогрешиво шаље у нокдаун.
– Драго ми је што су ми Хрвати посветили пажњу коју ми ускраћују медији у Србији – захвалио се Шешељ браћи Кроатима, који никако да схвате да им је актуелна власт у Београду, бар по питању војводе, тренутно савезник, а не противник.
Не, њихова ирационална, а вековна мржња не дозвољава да виде даље од носа, џаба помирљиви тонови с ове стране Дунава, Србин је Србин, био то Шешељ, Вучић, или неко други који је сневао, или снева о великој Србији, брале.
– Напустићете Републику Српску Крајину, пре или касније, милом или неким другим методама – лаконски је сасуо Шешељ усред програма уживо осјечке телевизије.
Потом је кренула нова тура безумничке хистерије која је, нажалост, аутентична, мада неки с ове наше стране Дунава покушавају да је прикажу као пуко скупљање политичких поена на хрватској унутрашњополитичкој сцени.
Отприлике да је то исто као кад је Шешељ деведесетих година слеђеном водитељу Горану Милићу, по потреби Србину, по потреби Југословену, а углавном Хрвату, насред Теразија пружио руку и рекао:
– Здраво, како си, Горане?
– Војо, што ме то питаш, кад ме сваки дан прозиваш и називаш усташом?
– Ма, зајеби то, Горане. То је САМО ПОЛИТИКА.
И заиста. Све што је Шешељ радио пре Хага, у Хагу, и што ради сада после Хага је само политика. Његов муњевити ум генија кога од друге крајности дели танка нит толико је надмоћан да се са противницима игра мачке и миша.
Приче код Минимакса о клању зарђалим кашикама, како би „обдукција утврдила да су Хрвати умрли од тровања, а не од клања“, па и ово садашње враћање Крајине и васкрс велике Србије само су добро конципиран политички циркус.
Неки се, цитирам, приме као сом на дурдубак, а други, као нпр. власт у Београду процене да је игноранција једини начин одбране од хашке зверке у људском облику. Кајање никоме не гине: првима, јер су испали сомови типа Иве Јосиповића, другима, јер су добили европејске пацке што су ћутали док је војвода бацао кедере, па ко се упеца.
Оно што је неспорно јесте да се Шешељ вратио на велика врата, и то преко Стразбура. Да ли је о томе сањао док се на Сурчину пробијао кроз гунгулу охрабрених присталица? Џаба ли је Тома шипчио на духовно окрепљење, а премијер међу рударе?
А, то што Хрвате избацује из мозга… Па то је НЕПРОЦЕЊИВО!
(Вести)
