Ми још нисмо формирали Владу, али пензије стижу у дан, социјална давања такође. Наравно да ће и тај посао бити завршен у законском року и не треба вршити притисак на мандатара, на њему је да одлучи када ће. Могли сте да промените изборни систем као у Грчкој, па победнику да додате још 50 мандата само да би он могао за два дана да формира Владу, да не мора да прави коалицију ни с ким. Наш систем није такав.

Ми још нисмо формирали Владу, али пензије стижу у дан, социјална давања такође. Наравно да ће и тај посао бити завршен у законском року и не треба вршити притисак на мандатара, на њему је да одлучи када ће. Могли сте да промените изборни систем као у Грчкој, па победнику да додате још 50 мандата само да би он могао за два дана да формира Владу, да не мора да прави коалицију ни с ким. Наш систем није такав.

Са Александром Вулином уговорили смо разговор на његовом терену, у згради СИВ-а. Тамо је, наиме, његов кабинет још откад је био директор Канцеларије за Косово и Метохију. Није га мењао ни када је прешао на место министра. Ходници места становања ексјугословенске бирократије на Новом Београду увек су ми личили на лавиринт. Баш као и политички пут Александра Вулина, пут на ком је мењао странке и савезнике, али не и убеђења.

Влада у којој сте ви министар још функционише, а њу ће за неколико дана или недеља заменити нова влада. Шта је по вашем мишљењу најбоље што је ова влада урадила?

– Мислим да је најбоље оно што је урађено у области спољне политике, дакле позиционирање Србије као једног озбиљног и одговорног партнера. Ми смо ушли у један додир с међународном заједницом те сада већ давне 2012. године кад смо почели да радимо, да разговарамо око Косова и Метохије. На почетку наших разговора нама нико није признавао право ни да имамо интересе. Једноставно, разговори у Бриселу су били замишљени као списак некаквих обавеза које Србија има да испуни. Отприлике тако је то изгледало.

По систему узми или остави?

Да, тако. Онда су схватили да је то заправо једна друга Србија, која не прихвата такву комуникацију, која врло стрпљиво, врло одговорно, без наглих потеза, непредвидивих реакција ставља до знања да има своје легитимне интересе, да се ти легитимни интереси морају поштовати. И сада цео свет признаје да Србија има легитимне интересе, да има интерес како ће бити уређен животни простор Косова и Метохије, како ће се развијати Република Српска, уопште како ће Србија гледати на свет око себе и сада много моћније земље од нас признају да Србија има право на свој интерес. Оног дана када смо први пут дошли у Брисел, није било тако.

И није то пало с неба, то је био процес. Најпре је Србија показала да је кредибилан партнер, да држи до речи – што каже, то спроведе. Знате о нама већ постоји, о премијеру пре свега, једна школа мишљења у Бриселу, која каже да је тежак преговарач, да се с њим дуго и тешко преговара, али то што се договори биће тако, не морате више никад да се видите с њим. То можете у банку да носите као гаранцију. И то нас је вратило у свет. О нама је пре тога важило да смо неискрени, и према Истоку и према Западу, да наша реч не важи много, да је лако дајемо, али да не мислимо да је спроведемо. На истоку су нас увек подсећали на ону злосрећну седницу на коју су Вук Јеремић и Борис Тадић ушли с руском резолуцијом, а изашли са европском, а да нису чак ни јавили Русији.

А на западу су нас подсећали да од обећања која је тадашњи председник давао када су у питању Косово и Метохија није спроводио ништа. И једни и други су нас посматрали врло сумњичаво, убеђени да ми једноставно не држимо реч. Сада виде да је то једна друга Србија. Сада и Исток и Запад знају – када се договоре, договорили су се. Мислим да је то заиста велики успех. Затим, много смо урадили у економској области без обзира на то што никад није било нити може да буде довољно.

Знате, после 12 година пљачкашке приватизације, је л’ стварно неко мисли да ће Србија бити богатија, после годину дана или две године? Па неће, није могуће, 12 година су законски, успешно разарали привредни систем и то су све плански радили. Је л’ може неко да објасни како је могуће да су сви пољопривредни комбинати у Војводини пропали? Шта се десило, забога, са нама? Плански и намерно, приватизацијом је уништена српска привреда.

Како је могуће да на те резултате у економској сфери боље гледају људи са стране него домаћа јавност?

– Ако ја живим са 200 или 300 евра, баш ме брига какво је стање јавних финансија. У овом тренутку, уопште не размишљам о томе, једноставно не занима ме. Људи полазе од неосноване претпоставке у коју верују – да држава заправо не може да пропадне, да држава увек може да доштампа нешто пара или да узме неки кредит, да се задужи. Уосталом, за шта држава служи. Дакле, људи чврсто верују у то да држава не може да пропадне. Нажалост, може, и то врло лако. Ми смо били на корак до банкротства, били смо већ суштински банкротирали. Не би било лоше да се сетимо примера Аргентине, како је изгледало када је Аргентина банкротирала.

Тако што су људи пљачкали продавнице, тако што је највећи произвођач меса на свету имао нацију која је пљачкала продавнице јер је била гладна. То се дешава. Или на примеру Грчке, кад не можете сопствени новац да извадите из банке, него чекате у реду да подигнете 25 евра на банкомату. Али, понављам, потпуно је логично да кад неко ко живи од 200-300 евра каже баш ме брига, имате мали дефицит, па шта. Поделите ви нама неке паре. И то се и радило, кад смо се задуживали кредитима по осам одсто, а онда подизали плате и пензије, трошили оно што нисмо могли ни смели да трошимо.

Мислим да је ово што је ова влада урадила велики успех, треба имати храбрости да се суочите са свим оним предузећима која су била заштићена ђаво ће га знати зашто и од чега, нит су радници примали редовно плате, нит су та предузећа нешто радила, гомилали су дугове највише према држави, али и према комерцијалним повериоцима, и ви сте се правили да је све у реду, сасвим прихватљива ствар. Ми смо рекли то више не може, имали смо храброст да кажемо не може то више тако иако је то 80.000 људи.

Ми смо држава, обезбедићемо социјални програм, толико можемо, али да се правимо да та предузећа раде, а не раде, то није могуће. Мислим да се осећа у читавом друштву, ова влада је зауставила пропадање. Стало се с пропадањем у свим облицима. Видите од војске, полиције, социјале, видите да је престало да се пропада. Једноставно, зауставили смо се и кренули напред.

А шта није успела да уради ова влада?

– Нисмо успели да се изборимо с консолидацијом јавних предузећа, то није урађено, као што нису урађени ни платни разреди, то смо обећали, али нисмо успели да урадимо, ту праведност још није успостављена, тако да ће једна секретарица и даље имати 30.000, а друга 60.000 динара. И то јесте наш неуспех. Мислим да нисмо довољно искористили пољопривреду као озбиљну шансу, надам се да ћемо у следећем мандату то свакако урадити и наравно да ћемо радити на повећању запослености.

Да ли је после читавог низа непопуларних мера изборни резултат изненађење?

– Па није. Моји родитељи су пензионери, они кажу зашто нам смањујете пензије, наша генерација је то зарадила, а то што су генерације после нас све уништиле, није наш проблем. Наравно, разумеју они да подносе жртву због својих унука, али наравно да су незадовољни и природно је да имају примедбу на оно што радимо.

Али када станете иза паравана, погледате ону листу и онда видите пуно неозбиљних људи који су у овој кампањи обећали плате од 1.000 евра, који су обећали да ће све вратити и плате и пензије и вратићемо се с војском на Косово и Метохију и нико на то неће реаговати, то ће бити сасвим у реду и имаћемо отприлике територијалну везу с Русијом иако то, признаћете, није баш најједноставније, с једне стране, а с друге имате оне који су нас већ увели у Европу и заклињу се, то се посебно односи на Демократску странку, али и читава опозиција је имала суштински ту кампању – дакле, заклињу се да никада више неће бити какви су били.

Кад све то видите, и онда дођете иза паравана и кажете: “Па да ли бих ја овим људима поверио свој посао, судбину своје породице”, онда гласате као што је Србија гласала за озбиљне људе, за озбиљног човека који треба да води Србију. Знате, стотине хиљада људи којима су смањене плате и пензије је гласало за нас јер је видело да је држава престала да пропада и да је почело нешто да се дешава и мења набоље. Опозиционе странке су направиле грешку и показале колико не познају сопствени народ. Они су направили изборе у којима су рекли ово су избори “за” и “против” Вучића, а Србија им је и пре избора рекла шта мисли о Вучићу.

То сте могли да сазнате ако одете у било коју кафану. Али да не доносите закључке после првог пива, него да сачекате фајронт. Сваки Србин је незадовољан, наравно, али дајте му времена да вам каже шта заиста мисли и колико воли своју земљу и колико је спреман да се жртвује за своју земљу јер је у протекле две године видео да има и за кога и због кога. Када је Србин видео да то има смисла, ове две године, он је рекао даћу глас поново за њих.

Мени је много интересантнији него сам изборни процес био тај постизборни парти који је почео у РИК-у са Обрадовићевим и “Зашто бежите”, па се онда наставио на оној бини за коју су чак и неки који су стајали на њој попут Чеде Јовановића неколико недеља иза тога рекли да је бесмислена, па протести с патком, око РТВ… Какво је ваше мишљење?

– Никада се није дешавало да неко упадне на Изборну комисију и још да неко удари члана Изборне комисије, а то учине људи који се заклињу у институције. То је неподношљиво личило на 5. октобар, на срећу, није отишло тако далеко. Подсетићу вас да је 5. октобра запаљена Скупштина, у самој Скупштини није седео нико, нико ко је био важан, није било никакве власти, војске, полиције, никога. Али био је изборни материјал, који је, гле чуда, изгорео у потпуности. Тако ми ни данас не знамо заправо шта се десило с тим изборима. Ово је неподношљиво личило на 5. октобар и јако ми је жао што се то није расветлило до краја.

Зашто се не расветли?

– Не знам, у Скупштини је покренута иницијатива, али не верујем да ће моћи ишта да се промени, не верујем да ће моћи да се врати толико уназад, да се пониште избори или промене резултати.

По мојим информацијама, господин Обрадовић је био на састанку са члановима РИК-а и они су му рекли две ствари. По броју гласова, ви нисте ушли у парламент, али готово је сигурно да ћете након што се преброје гласови имати резултат који је изнад цензуса.

– Знате, то је било врло занимљиво, одмах је кренула бука, срам вас било, да не уђу људи само зато што нису добили неколико гласова.

Било је чак и оних који су говорили: “Зашто их једноставно не пустите?”

– Али зашто постоје правила, зашто онда постоји цензус, ако сте испод њега за један глас, онда сте испод цензуса и готово. Али суштина је у нечем другом, видели сте да су се окупиле партије најразличитијих вредносних система, од оних који су учествовали на геј паради, па до оних који су тукли учеснике геј параде. Сви заједно, само с једним јединим мотивом, против Вучића. И да су били у позицији да имају један глас више, окупили би се око тог једног гласа више.

Они су тако доказали тезу коју су лансирали напредњаци о томе да би сви у коалицију против Вучића.

– Тачно тако. Да су били у позицији да имају један глас више, окупили би се око тог једног гласа више и без икаквих идеолошких проблема би владали Србијом. Како су се понашали те ноћи, видим да би врло осветољубиво владали Србијом. Пети октобар би био једна прича о толеранцији, шта би се дешавало да су добили изборе.

Одређену забуну је унео и Цесид?

– Тај Цесид нас је збуњивао свих ових година с истим тим графиконима и резултатима и ником то ништа није сметало. Једноставно, људи тако показују резултате, грешке су могуће, управо у тој маргини од један одсто, и то је то. Као што сте видели, читава опозиција је на један одсто, њихова разлика је један одсто. По важећем систему, ми смо освојили више гласова него прошли пут, а имамо мање посланика него прошли пут, али добро, то је једноставно тако, нисте чули нас да се жалимо на изборни систем. То је систем који смо затекли, њиме се владало 12 година Србијом.

А ствар је јасна. Грађани Србије су рекли на овим изборима шта мисле о свима нама. Питали сте их и немојте сада да се љутите. То је као кад питате девојку хоће ли да изађе с вама, а она каже: “Нећу.” Па немојте да се љутите на то. Они су очигледно изабрали погрешно питање, погрешну девојку, све је било погрешно, и сада су веома љути на Србију због таквог одговора. Србија се воли, ја је волим, није ми нелогично да је сваки грађанин Србије негде воли. Наша је, немамо другу. То смо ми. И из тога имате елементарну претпоставку да то што волите желите да заштите, да не повредите.

А они су толико љути на Србију да не могу да се контролишу, па када је Савет Европе издао коментар о Закону о раду, у ком је навео да је закон лош, да није европски, да није прилагођен европском законодавству, радницима, е онда се појави Бојан Пајтић са саопштењем у ком тражи смену и министра и председника Владе, тражи да се тај срамни закон одмах промени, да је то брука за државу. Само има један проблем, није окренуо страну да види да је то закон из 2011. године. Значи, ти се обрадујеш што је твоја земља критикована, што се нешто лоше десило, а успут се испоставило да си ти направио тај закон који је разлог за ту критику.

Али и то је негде нестало, ја сад морам да вам објашњавам шта је против своје земље урадио Бојан Пајтић јер се о томе не пише и не говори, а да сам ја то урадио, до дана данашњег никад не би престали да ме подсећају на то.

Мода у свету су ти антисистемски покрети и код нас је један остварио добар изборни резултат, шта мислите о Саши Радуловићу и ДЈБ?

– Прво, то је човек који је цео живот провео као стечајни управник (Радуловић). Нити се постајало стечајним управником нити су се добијали стечајеви без везе унутар система. Нисте били усамљени осветник који је, гле чуда, добијао стечајне поступке. А онда још постанете министар у влади Ивице Дачића. Значи, доста је компликовано постати на тај начин антисистемски човек који води антисистемски покрет. То су као они политички дисиденти којима су издавали сабрана дела и који су имали дипломатске пасоше. Тачно је да постоји у свету једна побуна против система. То вам је Пет звезда у Италији, Подемос у Шпанији, али није се то десило преко ноћи.

Постоји идеологија иза тога. Ако ме питате о идеологији Доста је било, левица, десница, центар, шта су? Ја се сећам Саше Радуловића, који је тражио да се смедеревска железара исече у старо гвожђе, сад видим није у кампањи истицао да би све раднике отпустио. Такође сам га слушао када је говорио да све што је остало мора да се приватизује, а у кампањи није баш тако говорио. Дакле, евидентно је да постоји потреба људи да искораче из система и то је потпуно легитимно.

Код нас се још није појавио озбиљан покрет те врсте. Већина таквих покрета трајала је кратко и нису се баш показали. Тако и један број људи који су одборници Доста је било сада напушта тај покрет и одлази у неке друге партије. Ти људи су ушли у нешто не знајући шта је, а сада им се не свиђа. Како је дошло до њиховог резултата? Па једноставно, разочарани гласачи Демократске странке су рекли идемо најдаље што можемо, не размишљајући превише. Ни у једној општини нико неће да им повери власт без обзира на могућности разних коалиција.

Грађани Србије су дали апсолутно поверење А. Вучићу као носиоцу листе, али ми смо данас у ситуацији да и даље немамо Владу. Зашто?

– Вучић је врло озбиљан човек и он не доноси одлуке лако и брзо. Кад их донесе, држи их се по цену живота. Одлуке доноси тешко, споро, али када их донесе, стоји иза њих. Систем функционише, не дешава се ништа алармантно, немамо притисак ни од Скупштине ни од друштва, ствари функционишу, чак је и добро да видимо да систем ради. Светски рекордер у функционисању државе без владе је Белгија, мислим да годину и нешто није имала Владу, нису могли да саставе коалицију никако, али је све савршено функционисало.

Ми нисмо формирали Владу, али пензије стижу у дан, социјална давања такође. Наравно да ће и тај посао бити завршен у законском року и не треба вршити притисак на мандатара, на њему је да одлучи када ће. Могли сте да промените изборни систем као у Грчкој, па победнику да додате још 50 мандата само да би он могао за два дана да формира Владу, да не мора да прави коалицију ни с ким. Наш систем није такав.

У међупростору десило се неколико битних ствари. Прва је рушење у Савамали и протести који су иза тога избили. Друга ствар је нова криза односа с Хрватском, која је покушала да успори улазак Србије у ЕУ. Десио се и “брегзит”. Колико техничка влада грађанима може да да одговор на сва та питања?

– Као прво, не треба Влада да вам даје одговоре шта се десило у Савамали, то треба да ради тужилаштво, па онда правосуђе треба да каже шта се десило или се није десило. А што се тиче протеста, да вам дам мало подсећање. Патка се појавила у Бразилу и отерала је легално изабрану председницу Дилму Русеф. Они који су је отерали данас се појављују као носиоци неких коруптивних радњи, али то више никог не интересује. Интересантно је да је патка представљала симбол опозиције и на Тјенанмену. Врло је занимљиво да се та патка појавила баш кад је кинески председник требало да дође у Србију.

Ти који носе патку су увек подржани од Запада и у Кини, и у Бразилу, и у Србији. Занимљива случајност. Или није случајност. Не знам, али желим да је истакнем. Знате, увек вам је потребна иницијална каписла за нешто око чега ћете да окупите људе. Оно што нисте успели да урадите на изборима, размишљате да ли бисте успели да урадите овако на протестима. Опасна је то игра, улица је увек опасна. Опасно је доводити се у везу с било којом земљом ван наших граница, било којом владом која може да утиче на протесте у нашој земљи, то није добро за Србију. Протестујте сами од себе, а немојте да то постане полигон за игру великих сила. Пример РТВ Војводине јако је занимљив. Интересује ме од ког момента се новинари могу замењивати, а кад не.

Када постају заштићени толико да они, а и њихова деца, могу да наследе једни друге? Да ли је то оно иживљавање 5. октобра, када Чанак руши таблу РТВ Војводине, пљуне је пред камерама и опсује мајку и дода ђубре београдско, а онда сви новинари који су се ту затекли добију отказе и не раде више никад на РТВ. Данас без лупања табли, пљувања и отказа надлежни орган је испунио своју законску улогу. Направљене су неке смене. Поштоване су све процедуре и тачка. Или, ајде да укинемо надлежне органе и да све то препустимо самоуправи или некој квазисамоуправи јер они који се буне нису већина ни у самој телевизији. Имате у нашем друштву лицемерје у коме је некоме дозвољено све, а некоме ни да поштује закон.

Дотакли сте се медија. Каква је ваша медијска слика Србије данас?

– Слободна. Ја сам писао за скоро све битније дневне новине у Србији, био сам колумниста “Политике” док није дошло ново руководство са Драганом Бујошевићем на челу, које је све нас који смо писали другачије од тадашње владајуће политике склонио у једном једином дану. Главни уредник је рекао нећу да ми нервирате Бориса Тадића и да ми секирате тадашњу власт и све су нас склонили. И нико због тога није протестовао нигде, то је тако, онај ко одређује политику медија бира сараднике, ако поштује закон, томе нема приговора.

Писао сам колумне за многе листове и учили су ме да су чињенице обавезујуће, а да је коментар, односно закључак, слободан. Ја у данашњем новинарству све ређе видим информативну црту новинарства, а све више пропагандну. Гледајте ове ужасе, ова убиства и видите експлоатацију тога, не видите независну информацију, почне се од ужаса, а онда крене да се преводи док не дође до тога да је држава крива за то.

То је доста лицемерно, ми смо о томе писали. Многи од нас познају људе који су у проблему, који су пред пуцањем, али никада никог не пријављујемо, а нешто очекујемо од државе.

– Срби воле да се хвале оружјем. Али нико није пријавио полицији да неко има аутоматско оружје. А сви знамо ко у нашем крају пуцајући слави све и свашта. Или још скандалозније, пример из Земуна, један отац је толико тукао супругу и њихову 15-месечну бебу да је убио бебу. Можете ли замислити крике тог детета које се туче насмрт. Је л’ то неко чуо, пријавио? Нико. Не може у свакој кући да буде полицајац или социјални радник. Немогуће да нико не осети потребу да анонимно пријави да неко убија бебу. У мом министарству имате Канцеларију за брзе одговоре коју можете да позовете када хоћете и питате или кажете шта хоћете.

Отворили смо и линију за саветовање с децом, линију за саветовање родитеља. Постоји милион начина да анонимно кажете, пријавите. Кажу потрбни су нам закони. Па имамо законе, али зар треба закон да ви пријавите да дете вришти док га отац убија насмрт, је л’ могуће да то нико није чуо? Је л’ вам треба обука да будете човек? Много смо се отуђили једни од других. Свет се променио, брже се живи, не дружимо се. Нестало је време када смо у комшилук носили колаче једни другима, раније је казна за децу била не можеш да излазиш да се играш с другарима, сада је казна иди напоље да се играш. Све је другачије.

Да се задржимо још мало на медијима, имамо два пола, рецимо да је ТВ “Пинк” провладина телевизија, а да је Н1 антивладин медиј, при чему “Пинк” је домаћа ТВ, а власник Н1 је страни инвестициони фонд. РТС би требало да је негде на средини…

– И онда страни инвестициони фонд може да ради шта хоће и има сва права на овом свету и у реду је да то ради, а “Пинк”, такође приватни медиј, ни случајно не сме то да ради. То су ти двоструки стандарди. Али већи проблем је РТС, који није на средини, није једноставно професионалан. Имају, рецимо, светску ексклузиву, Вучић непосредно после избора путује ненајављено у Москву и без претходне најаве се среће са председником Русије Владимиром Путином, а њима је то трећа, четврта вест у десетом, петнаестом минуту Дневника. Ко то тако пусти, тај не би препознао вест ни да га удари у главу. А проблем је чак и само када им то кажете.

Да ли је коначно решење практично повлачење државе из Јавног сервиса или нам је потребан другачији Јавни сервис?

– Занимљиво, сви траже да се држава повуче, а да настави да плаћа. Ви имате протесте по локалу зато што је држава изашла из медија, а то су европски закони, то мора да се спроведе. Ја лично мислим да је то погрешно. Рецимо, у Суботици радио који емитује програм на хрватском не може никако да опстане као комерцијални медиј без подршке државе, а онда вам кажу ви гушите медије на мањинским језицима, па чекајте, то је ваш закон. Мислим да држава не треба да излази из медија, она их је направила.

Не видим разлог да држава даје новац пореских обвезника, а да се ништа не пита како се тај новац троши. Зашто се сматра да је држава непријатељ информисања, новинарства? Нисам приметио да су медији постали бољи и слободнији откад у њима нема државног капитала. Напротив, раније када добијете финансирање, мирни сте годину. Можете да нападате председника општине колико хоћете, он не може да вам ускрати новац, не може да заустави финансирање. Мало је другачије када је финансирање пројектно.

Да се вратимо сада на Владу која је у формирању. Да ли мислите да у овој влади има места за социјалисте?

– Неспорно је да наша листа има апсолутну већину и с тог становишта, математички не треба нам нико. И прошли пут смо имали апсолутну већину и није нам био потребан нико. Вучић хоће да испита све могућности, да разговара са свима. Разговара и са СПС-ом и постоји могућност да СПС буде део и ове нове владе. Он је то и понудио. Али мислим да би то партнерство требало да се дефинише на бољим основама.

Подсетићу вас да када смо доносили Закон о раду, закон смо бранили председник Владе, ја и Небојша Стефановић, сви остали наши коалициони партнери су гледали да то прође ако је могуће мимо њих. Касније, када је закон показао да није тако лош, а инвеститори кажу да је закон променио пословну климу, синдикати кажу па није ово баш тако лоше, онда сви кажу па да, то смо ми, гласали смо. Ја бих волео да и СПС и сви други буду ту и када је тешко, а не само када се покаже да је нешто успешно.

Ипак доста чудних изјава долази из СПС-а, предњачи Ружић, како то коментаришете?

– На то питање мора да одговори Ивица Дачић. Ако имате супротне ставове унутар странке, чувајте то као своју слатку тајну. И нека то буде ваш демократски капацитет који ћете показивати једни другима, али гледајте да то не смета нашој коалицији. Уколико мисле да буду део наше коалиције, најпре, као нека врста предуслова, било би добро да кажете: “Ми ћемо наступати јединствено и нећемо оптерећивати ни Владу ни коалицију нашим унутрашњим проблемима.”

Лицитира се и са именом господина Чедомира Јовановића и његовим учешћем у Влади, шта мислите о тој могућности?

– Што се тиче господина Јовановића, ако мене питате, нема места за њега. Мислим да би он најпре морао да изађе пред Србију и каже: “Не, не признајем Косово, Србија не треба да уђе у НАТО пакт, не признајем геноцид у Сребреници јер га није било, врло сам расположен да вратим дугове које је моја партија направила у милионима евра медијима, дугове које сам ја направио радницима, да објасним све за милионе блокиране ‘Фиделинке’, ону државну пшеницу која је нестала из мог приватног млина, све ћу лепо да вратим, па ћемо онда да причамо како ћу да водим државу, пошто сам показао како водим своју фирму.”

Ако мене питате, не би било места за политику коју спроводи господин Јовановић. Мени би било драго да он напусти своју досадашњу политику и нек се одрекне свега што је радио до сада, то је практично предуслов сарадње.

Да ли је Србији више потребна државна или национална политика?

– Једно без другог не иде. Ми морамо да имамо државу. Ми знамо колико је држава важна, видите како српска држава јача јер људи који је воде искрено верују у потребу јаке државе, државе која не почиње стално од нуле, ми се далеко у прошлост враћамо управо да бисмо показали да су и они пре нас нешто радили за државу. И Република Српска је настала институцинално као потреба заштите Срба у БиХ, да није ње, каква би судбина српског народа била у БиХ? Сад је врло актуелно питање пописа. Ако се пође од претпоставке да све Бошњаке где год да живе треба пописати, онда се отвара питање Срба.

У мојој породици нас четворо имамо право на држављанство БиХ. Онда и нас треба пописати. И можемо тако унедоглед. Али по Дејтону нигде не пише да је један народ већи или мањи због бројева, већ је експлицитно наведено да се ради о три конститутивна народа и два равноправна ентитета која формирају БиХ. Нико није спомињао бројеве. Зашто се сада одједанпут прича о бројевима? Рат у БиХ је почео кад је уведено правило један човек, један глас. Једна од дефиниција лудила је да понављате исте потезе, а очекујете различите последице. Неће их бити. Хајде да не понављамо исте потезе, десиће се исто.

Када већ спомињемо Републику Српску, да се осврнемо на недавно завршени Самит лидера западног Балкана, он је доста успешно завршен за Србију. Колико је то опредељење за сарадњу једнако код свих актера самита?

– Сад ћу да се вратим на оно што је говорио Светозар Марковић – Балкан Балканцима. Кад би нас велики оставили да све то сами завршимо, лакше бисмо се ми договорили. Али и овако је сада доста добро. Рецимо, ми нашу позицију када су у питању поглавља 23 и 24 нисмо мењали. Први пут сте имали првог човека Србије који није показивао налив-перо, већ је рекао ако хоћете да отворите? Отворите. Нећете? Све у реду. И онда се сви другачије односе према овој Србији. Желимо добре односе са свима, бранимо своје интересе и као што видите, успешно их бранимо чак и када нам је Влада у техничком мандату.

Како градити добре односе с Хрватском, која из дана у дан доказује да није у стању да направи отклон према НДХ као фашистичкој творевини?

– Када год упозорим на раст усташтва, мислим да ћу тиме помоћи Хрватској, а не наудити јој. Ја мислим да суочавање с демоном усташтва помаже Хрватској да се с демоном избори, да види да ће је неко подржати у тој борби. Фашизам и екстремизам не може и не би смео да постане део званичне политике. Исти човек да полаже венац у Јасеновцу, а онда у Блајбургу, то није могуће. Они из Блајбурга су клали децу из Јасеновца. Не могу да разумем да читав државни врх Хрватске оде у Блајбург, а нико се не појави на Дану устанка у Хрватској.

Не очекујем ја да они који не дођу на обележавање антифашистичког устанка буду антифашисти, довољно ми је да не буду фашисти. А што се тиче фашизма у Хрватској, па не морате да будете антифашиста, али немојте да будете фашиста, бар толико издржите. Никада нисам коментарисао Хрватску док она није почела да коментарише нас, никада први нисам рекао једну реч.

Ми смо разговарали с Ивом Јосиповићем, који је јако критичан према тим појавама у друштву, и мени је било интересантно када је правио паралелу са четничким покретом и рехабилитацијом.

– Хрватско друштво је увек имало потребу да се правда с оним што се дешава у Србији. Да се разумемо, код нас ничија политика није рехабилитована. Суд је рекао да Дража Михаиловић није имо фер суђење, ништа није рекао о његовој идеологији, покрету, улози у Другом светском рату. И још важније, да ли сте видели наш државни врх на гробу неког од чланова четничког покрета на Равној гори, не никада. Огромна је разлика за онога ко жели да је види.

Да, али све је то један парадокс, шта та судска одлука уопште онда значи?

– У образложењу пресуде, ја сам га пажљиво читао, стоји да оптуженом нису били доступни сви сведоци. А шта мислите јесу ли Херману Герингу били доступни сви сведоци? Па нису, то је била послератна Европа, која је улагала надчовечанске напоре да те нацистичке злотворе само не стреља него да им суди. Једва су обуздали Совјете да их не убијају где стигну, након што су фашисти побили више од 24 милиона њихових сународника. Свакој ствари морате судити на основу времена у којем се десила, а не времена у коме ви живите, па из визуре свог времена дајете суд. Цар Душан је био велики реформатор који је сам себи ограничио власт.

Ако гледамо те казне из данашњег угла, рећи ћемо стварно није у реду ако властелину смакнеш капу, да ти због тога пребију руке или ноге, али у том времену је то било сасвим у реду. Морате о том времену да размишљате. Један новинар је рекао када је изашла слика Хасанбеговића са усташком капом, хрватски новинар иначе антифашиста, да не треба придавати велики значај томе, то је као када би сваког српског сељака са шајкачом осуђивали. Шајкача је део ношње једног народа, а капа фашистичке формације није исто, али ви видите да тамо постоји свест да је све што је српско само по себи лоше.

А то говори човек који је против усташтва, али он говори каква је атмосфера у друштву. Ми још не можемо да постигнемо споразум о исплати пензија нашим грађанима зарађеним у Хрватској, то је пропустио Борис Тадић, ми смо могли тада да имовинска, пензиона, станарска права спроведемо до краја и да кажемо док се то не спроведе, нема уласка Хрватске у ЕУ. Али тада је код нас била једна друга политика, дај да Хрватска што пре уђе у ЕУ, да јој не правимо сметње, а онда ћемо и ми. И видите докле нас је то довело. Не може Хрватска да заустави европски пут Србије, али она га стално успорава. Хрватима су Срби оправдање за сваки промашај и неуспех.

Да ли сте некада били преоштри у својим изјавама?

– Не. Ја говорим истину. Поставио сам питање: “Ако на небу има места за викара усташке војске, како на том истом небу има места и за 20.000 поклане јасеновачке деце.” Истина се некоме не допада, неко је сматра политички некоректном, али је истина, Алојзије Степинац је био викар војске НДХ, војске коју су чиниле усташе и домобрани. Дакле, био је викар усташке војске. Питао сам господина Готовину да ли је усташа, драго ће ми бити да чујем да није, али ја то нисам чуо. Није ми одговорио. Никада нико није полемисао о ономе што сам рекао, мени се пребацивало што постојим, што уопште причам о томе, али никад нико није рекао да то што говорим није истина.

У Јадовну ме је дочекало неколико стотина усташа које су биле неколико стотина метара од јаме у коју је бачено десетине хиљада мушкараца, деце, жена, Срба, Јевреја, Рома, антифашиста и ви испред таквог стратишта имате демонстрације усташа са све заставама и униформама војске која је убијала у Јадовну. И гледате усташе у наше време које се расправљају да ли су јаме икада постојале, како једни говоре, и слушате друге који говоре да јесу постојале, али да нису биле довољно пуне. И ти људи су ту, на слободи, неколико стотина метара од мене, а ја треба да се правим да их нисам видео.

И онда је проблем када подсетим да је Степинац осуђен од Савезничког суда и ниједна друга пресуда, осим те, није спорна. Баш је та спорна и ја сам то рекао изнад јаме. Извините, а где да причам него на усташком стратишту? Има ли пригоднијег места? Ту је био хрватски министар културе, њихови представници Сабора, ја сам то рекао пред њима. После мене је говорио министар културе и није рекао ниједну реч, представници разних удружења, нико ме није демантовао јер су сви знали да говорим истину.

А шта је истина о Сребреници?

– Оно што смо рекли. Сребреница јесте страшан злочин, нешто што не сме никада да се понови, што заслужује пијетет и поштовање, али није геноцид, а поготово не читавог једног народа, а поготово да читав српски народ може да се прикаже кроз Сребреницу. Ја не покушавам да кроз “Олују” или Братунац прикажем цео хрватски или муслимански народ. Зашто српски народ нема презумпцију невиности? Вучић је урадио историјску ствар, негде ће у историјским књигама писати да је тог 11. јула премијер Србије био у Поточарима, да се поклонио жртвама, да није прихватио за свој народ терет геноцида иако су покушали да га убију тога дана. Прошло је годину дана, не знамо ко је покушао да га убије, како пролази време, испада да је Вучић крив што је преживео.

То што Дураковић говори ових дана, не говори из своје главе, то је глава Бакира Изетбеговића, он то не би говорио без Бакира, као што се покушај убиства не би догодио да је Бакир био уз Вучића, што му је било место као домаћину. Ја сам сто пута позвао Бакира: “Дођите у Братунац, ја ћу бити ту уз вас и неће вас нико напасти, неће вас ниједан камен погодити. Ако неко и буде гађао, погодиће мене.” Није хтео Бакир за то ни да чује. А то је основно правило домаћина које је он игнорисао, и он, и Дураковић, и сви остали тамо.

Александар Вучић је био сам и руља око њега која је покушавала да га линчује. Видели сте и на овом облежавању да су причали само о Вучићу, о оном што мисли и шта би требало да мисли и говори, Вучићу не могу да опросте што се није понизио пред руљом и што није понизио свој народ. Све што се дешава заправо јесте политизација Сребренице. Ја разумем бол мајки Сребренице, поштујем бол сваке мајке на кугли земаљској, али не могу да разумем да деле етикете, да одређују шта ко треба да призна, шта ко не треба да призна.

Вучић је добро рекао: изгледа да жртве више никог не занимају, све их занима само правно-политичка квалификација, зато што то доводи до последица као што су на пример ратне одштете, милијарде које би Србија требало да плати уколико призна геноцид. Зашто су црне мараме братуначких мајки мање вредне од белих марама мајки Сребренице, зашто српска мајка нема право на саучешће и поштовање, зашто је бол за њеним дететом мањи од бола друге мајке, зашто српска одсечена глава није исто што и жртва у Сребреници? Волео бих да неко спусти главу и пред српским жртвама.

Споменули сте Бакира Изетбеговића. Он је човек који са Србијом игра топло-хладно. Колико је могуће са сином Алије Изетбеговића, који је донео Исламску декларацију, градити односе сарадње?

– Ја ту полазим од поштовања према бошњачком народу. Они су изабрали Бакира, он је њихов легитимни представник и ми се тако и понашамо. Слично је и са Тачијем. Ја бих био веома задовољан кад би Хашим Тачи одговарао за све што је радио. Али он представља Албанце. Ја с неким морам да разговарам да бих заштитио Србе. У Резолуцији 1244 Косово је територија под привременом управом УН, значи не под нашом управом, то значи да ја не могу Србе другачије да заштитим него тако што преговарам и покушавам да добијем гаранције за њихов живот и просперитет.

Србија је чврсто опредељена за пут према ЕУ. Каква је уопште та унија после “брегзита”?

– Мислим да ће они који воде ЕУ морати да схвате да Европа мора да се мења. Читав концепт Европе као супердржаве је пропао не само због Британије. ЕУ понекад личи на Совјетски Савез, и то онај Стаљинов, у коме је уведена совјетска нација, у којој ви очекујете да нације које постоје хиљаде година кажу између нас нема никакве разлике. Тешко. Добро је да има разлике. Маркс нас је учио да је човек мера свих ствари. Да би човек био срећан, мора да испуни пуноћу своје природе, да се оствари јер је човек сложено биће.

Он је социјално биће, мора да буде срећан у заједници, он је биће естетике, мора да осећа да му је природа наклоњена, он је породично, сексуално биће. Човек је и национално биће, мора да задовољи потребу припадности, да има неко пре њега. Левица је грешила што је занемаривала национално. И онда се родио антиглобализам. Шта је антиглобализам? То је отпор малих слободних нација великој надвлади. Ту је грешила ЕУ до сада, као што је грешио и СССР. Пустите ме да будем припадник моје нације, да се издвојим по нечему, да будем различит. Срби су једини народ на свету који детету даје име по слободи, највећој вредности. Европа, дакле, да би опстала, мора да иде ка томе да прихвати објективне различитости, да их прихвати као богатство.

Да ли је левица грешила само у овом делу? Одговор левице на читаву економску кризу завршио се на Монмартру уз коњак и цигаре и жељу да се револуција деси негде у Аргентини или тако негде.

– Много је грешила левица. Садашња левица у Европи је допустила себи да буде сведена на групу људи који уживају у ексцентричностима. Свела се на заштиту мањина, легализацију истополних бракова, легализацију дроге… Њена застава је постала застава дугиних боја. А задатак левице је посве другачији, она мора да буде та која каже шта мисли о приватизацији, о милитаристичком типу државе, о корпорацијском моделу света и многим другим аномалијама које свет чине неподношљивим местом за живот милиона људи, морала је да да одговор на то колико је још могуће живети у систему који од богатих прави још богатије појединце, а сиромашни су још сиромашнији, то је левица, али ја је не чујем.

У САД човек левичар који се декларисао као социјалиста није добио номинацију, али је успео да помери чак и Хилари Клинтон улево. Како то коментаришете?

– Капитализам не може да да одговор на питања која сам себи поставља, без левице. Он једноставно види да то не функционише. Кад сте ви најмоћнији на свету и можете да експлоатишете Кину у опијумском рату, онда то сјајно функционише. Али Кина није више тржиште за експлоатацију, напротив, она дође на ваше тржиште и бори се с вашим капиталистима. Одговори више не функционишу. И држава мора да заштити своје капиталисте, и то државном интервенцијом, што је рецепт левице. Левица је увек била за рад, штедњу, одговорност, није Корчагин, на ком смо и ви и ја одрастали, био безобални хедониста који није радио ништа и који је чекао од државе да му плати нешто. Заборавите сада све предрасуде о мени. Узмите само шта сам урадио.

Да ли смо исплатили све социјалне програме за раднике? Јесмо. Је л’ то левица? Јесте. Да ли смо прва влада која је увела раднике из пропалих приватизација у социјални програм? Јесмо. Исплатили смо војне пензионере, признали смо грешку оних пре нас и исправили је. И то је левица. Нисмо смањили ниједно социјално давање, ниједан динар, напротив дали смо повећања и то као једина влада у Европи која је то урадила у години штедње, и то је левица. Гаврило Принцип је говорио сваки дан треба да урадиш нешто и промениш нешто у правцу за који верујеш да је исправан. Не један велики револуционарни корак.

“Мали рад” је тај који ствара то у шта ти чврсто верујеш. Ми смо уложили милијарду и 447 милиона динара у обнову наших старачких домова, дечјих домова… Имали смо храбрости да уђемо у ревизију инвалидских пензија. Ми смо први који смо обезбедили стипендије за децу палих бораца. Све су то ти мали кораци, то је левица. Сви ми левичари сањамо тај сан како нас другови доносе на барикаде и како опијени победом мењамо свет. Када се пробудимо, схватамо да само сталним радом, малим корацима можемо остварити све идеале којих се не одричемо.

Познато је да десница мобилише, а левица едукује, колико је из тог угла, по вашем мишљењу, значајно да уђемо у процес реформе образовања?

– То је једна од кључних ствари. Ми трошимо 900 милиона динара на преквалификације и доквалификације. Ми некога школујемо 12 година, па кад дође на тржиште рада, а ми кажемо то никога не занима него дај да те ја дошколујем. То најбоље говори о томе колико је потребна реформа образовања.

Да ли заправо треба да од друштва звања направимо друштво знања?

– Све мање се у свету тражи формално образовање, све више се траже вештине које треба да докажете. Послодавац ради тест да се види шта знате. Интересантна је прича у овом контексту како ми је норвешки амбасадор захвалио што улажемо у Норвешку. Каже шаљемо им ишколоване стручњаке, лекаре, медицинске сестре… Каже, ви сте платили њихово школовање. Једна девојчица ми се недавно жалила да не може да нађе посао. Ја кажем: “Ти си одабрала тај смер, нико не може да ти гарантује да ћеш наћи посао.” Ту држава мора да реагује, да координира између тржишта рада и образовних институција, па да бар тамо где је буџетско студирање каже ја школујем 36 стоматолога јер ми треба 36 стоматолога. А остали како хоће. Мора да се уради та реформа, неће то бити лако.

Да ли бисте се бавили тим послом у новој влади?

– Немам ја знање за тако нешто.

Шта је, осим реформе образовања, приоритет за будућу владу?

– Запошљавање. Незапосленост је 19 одсто, дакле она је пала, али нисам још задовољан, једва чекам податке из другог квартала. Пољопривреда и грађевина не ради у првом кварталу, зима је и то подиже незапосленост, али је проценат раста незапослености у овом периоду мањи него прошле године, па се надам да ће се резултати брзо поправити. Још је далеко већа понуда од потражње на тржишту рада, па послодавци дају ниже зараде. Али приоритет број један је политичка стабилност и безбедност, погледајте Македонију, у којој се ништа више не зна, Црну Гору и дешавања у тамошњем парламенту, Румунију, Хрватску, која је у озбиљној кризи, нефункционалну БиХ.

Једноставно, читаво окружење је веома нестабилно, ми морамо да будемо другачији да бисмо наставили да привлачимо инвестиције. Знате, у Македонију данас нико неће да улаже без обзира на подстицаје које је Влада обезбедила. Македонија је давала и до 20.000 евра подстицаја по радном месту, али нико неће да улаже новац у нестабилне земље. Зато је неопходно да сачувамо стабилност, која је предуслов развоја.

Пре неколико дана тражили сте састанак Бироа за координацију служби безбедности у вези с новим таласом миграната. Тамо има разних људи, школованих људи који траже посао, сигурно има и оних других. Колика је реална опасност?

– Све је мање људи који имају знање о коме ви говорите. Највећи проценат оних који долазе код нас и уопште у Европу сада јесте из Авганистана. Затим из Пакистана, па онда сви остали. Реч је о онима које Европа оклева да прими. Било је Сиријаца који су били далеко образованији. Нису то они бројеви које смо имали прошле године у ово време. Можете замислити како је то изгледало тих дана, када је 15.000 људи чекало да пређе границу у Кањижи, која има 8.000 становника. Али ми смо били хваљени од целог света, наши грађани су били заштићени, сигурни, чак и у време када је дневно пролазило по 10.000-15.000 људи, није било сукоба, проблема.

Дали смо све од себе. Сада то нису ти бројеви, али то није разлог да не тражимо од Европе да учествује с нама, нећемо да будемо жртва нечије политике, једна држава отвара, друга затвара границу, а ми смо између. Ја сам тражио тај састанак, надам се да ће врло брзо бити заказан и да ћемо изаћи с конкретним решењима. Ко год затражи азил код нас, наравно да има право да уђе у процедуру, да ли ће га добити, то је друга прича, али има право да га затражи, али да се неконтролисано улази, нећемо допустити.

КЛИНАЦ МЕ ВОДИ У БИОСКОП

Коју књигу читате?

– Има сад једна јако занимљива, “Корени јеврејског мистицизма”.

Шта сте гледали последњи пут у позоришту?

– Последње што сам гледао је “Народни посланик” у Народном позоришту.

Филм који вас је одушевио у последње време?

– Мало је таквих филмова, мој клинац од шест година ме води у биоскоп. Интересује га 3Д технологија, филмови су страшно дугачки, ниједан филм не траје испод 120 минута, то је језиво. Ја сам жртва нових технологија, док он ужива. Дуго нисам гледао филм који ме је учинио запитаним, а мени је то смисао кинематографије, па и књижевности.

Концерт који не бисте пропустили?

– “Смак”, концерт у “Арени”, па и на Ушћу. “Смак” је пет пута бољи од “Дееп Пурпле”, који обожавам, имао је ту невиђену енергију. И волео бих да чујем Џонија још једном, мада, познајући његову тврдоглавост, тешко да ће се то остварити. Када бих могао да бирам, то би била “Азра”.

Много је обавеза, шта вам највише недостаје? Који део вашег живота?

– У суштини, породица. Клинци расту без мене и све се нешто надам да ће кад порасту разумети зашто је то било тако. Министарство које ја водим има 165 центара за социјални рад, 74 установе у које се смештају стари, дечје установе, национална служба запошљавања, имате синдикате, послодавце, ПИО фонд, пензионере, борце, сада и мигранте… Морате да будете непрекидно међу људима. Волим и спорт. Најмање времена проводим са породицом. Питали су моју супругу како га трпиш? А она каже: “Ма пусти, ја сам гласала за њега.”

Да имате чаробни штапић, шта бисте променили?

– Незапосленост, одмах бих је спустио испод један одсто.

Извор: ekspres.net

Ознаке: Александар Вулин, Бранко Миљуш, Србија