Прочитај ми чланак

Весић у цркви у Сурдулици 2023. као партизани у Бољевићима 1942.

0

„Да вас замолим да подржите листу Александар Вучић и листу ‘Србија не сме да стане’ јер много смо ми мали народ да имамо 10 политика“, рекао је 15. септембра у цркви Свете Тројице надомак Сурдулице, министар Горан Весић.

У Србији се предизборна капања баш захуктала. Пребјег из Демократске странке и својевремено савјетник Мила Ђукановића Горан Весић, сада министар у Влади Србије као кадар владајуће Српске напредне странке, прије неки дан одржао је предизборни скуп у Сурдулици. У сурдуличкој цркви!

Ово непочинство, које, колико сам видио, још није званично осуђено у СПЦ, подсјетило ме на – у духу – сличан догађај из 1942. године у мом родном селу Бољевићима, код Вирпазара, у Црмници. Као ово сада Весић у Сурдулици, у фебруару 1942. године у бољевићку цркву Светог Јована и Светог Николе (двојна црква) упали су партизани. О чему је ријеч, види се из извјештаја свештеника Мила Пламенца, пароха бољевићко-лимљанског, достављеног Митрополиту црногорско-приморском Јоаникију Липовцу посредством барског архијерејског намјесника свештеника Павла Радуновића, који је у својој књизи „Голгота Митрополита црногорско-приморског Јоаникија 1941-1945“ објавио протојереј-ставрофор Велибор Џомић 1996. године.

Ево дијела тог извјештаја који се односи на догађај у бољевићкој цркви:

„…Заведоше неморал јавни. Наредише да свако мора под животном одговорношћу, шиљати своју дјецу на омладинске скупове, које су сачињавали младеж оба пола од 14 па до 20 година а вршени су поготово ноћу. Омладина, која је позвана на скуп морала је да се креће по паровима у извиднице и патроле, а кад дођу у касарнама, спаваоне су имали заједничке. Многи се родитељи побунише противише против тога и завршише свој живот на најстрашнијим мукама.

Школе народне служиле су им за преноћишта, болнице и магазине, као и за сеоске скупове, који су били скоро свакодневни, или боље рећи сваконоћни, на којима су одигравали неку врсту драме о ‘совјетском рају’.

Рекох, школе су им служиле у безбожничке сврхе, али од тога нијесу били поштеђени ни св. храмови-домови молитве. Неки су им храмови испрва служили, као оружнице, а у доцније вријеме и за скупове ноћне. Тако у фебруару мјесецу, ове године, позвали су партизани у Бољевићима скуп свега села. Свако се морао одазвати позиву и посјетити скуп, јер је казна за недолазак свакоме била јасна. Мјесто гдје ће се одржати скуп, заказали су били црквену кућу, која се налази у непосредној близини парохијског храма Св. Јов. и Св. Николе. Народ се почео окупљати на одређено мјесто, не слутећи, гдје ће морати те ноћи ићи. Чим се дојавише ‘партизани’ рекоше народу, да је кућа неподесна и мала за оволику масу и да је потребно да се отвори црква, гдје ће скуп одржати. Неки су ово прећутали, као да се не би то заборавило, дочим други на њихово наваљивање говораху, да се ту скуп одржи, а да је Црква незгодна за то. Али све ово није помогло, него је црква морала послужити те ноћи за незнабожачки циркус. Дим од цигарета испуњаваше црквени свод, а маса говорника се ређаше са свете солеје, доказујући народу велику корист од партизанског покрета. Свако је ћутао као укопан.

О Боже, свети! О Боже, свемогући, страшна ли је била та ноћ за народног пастира и за вјерне, који у гњеву ћутаху…“