Прочитај ми чланакУклетост председничке столице састоји се у њеној магнетској привлачности која пружа илузију да је у њој могуће заувек седети, а да нико са стране не укључи струју. Ако се присетимо вождова, кнежева и краљева који су скраћивани за главу, сецкани на комадиће или убијани од братских, кумовских или завереничких руку, а све су оне биле српске
Какве су унутрашње силе убедиле Александра Вучића да се кандидује за председника Србије, ако ће свака поштена вуду баба урликнути када му прорекне судбину и побећи напоље, не зато што му није издала фискални рачун, већ зато што није потребна чаробна кугла да би се предвидело како столица шефа свих Срба никада није имала уземљење. Ни пре, ни после Николе Тесле. И када ти се чини да је све јасно, сагледавајући прошлост, и када ти се чини да само ти знаш како би креирао будућност која је већ давно исписана, одакле с таквим искуством вера да се заиста нешто може променити?
Отуда се и Тома Николић пржио на столици ако не пет година, а оно последњих недеља, те је копрцање да се у њој задржи подсећало на његов плес у Абу Дабију. Нико није разумео да ли са шеицима игра колце, репује или је трбушни плесач. Потом је на Сретење, дувајући у свећице и схвативши да му је Вучић син Брут, помислио да историју може вратити уназад и да ће, возећи се у шумадијској временској машини, постати – тата Брут. Тома јесте мајстор бајчетинског кунг-фуа, борилачке вештине мајстора који су наизглед потонули у меланхолију, али када се помисли да су готови, поражени и сломљени, они узвраћају ударац кад се противник најмање нада. Које су га покретачке силе натерале да изрони из казана и учини све да не освоји још један мандат, али да може угрозити Вучићеву већ пројектовану визију о победи у првом кругу, спремајући пакт са Вуком Јеремићем уз логистичку подршку расањеног чачанског терминатора Веље Илића? И која га је центрипетална сила приморала да потом повуче своју најављену кандидатуру и врати се у загрљај Вучићу?
Будећи се последњих дана свакога јутра, могао је да види себе и своје најближе сараднике као страшила у таблоидима, па му је постало јасно да су пред њим два путића. Први је да настави да, падајући на дно каце, са собом повуче што више делова Вучића, с ризиком да у том слободном паду осим свог драгог Александра, повуче и Драгицу и децу, питајући се до краја ко ће се заиста удавити у „томовачи“. Други путић је, изгледа, већ одабрао. Објавио је краткотрајно примирје, надајући се да ће у обновљеном загрљају добити бенефиције које ће га вратити у игру, с тим да ће поново макар мало личити на себе, када буде склопљен после толиког расклапања. Али тако састављени Тома никада више неће личити на Тому кога смо познавали.
Трећи путић није видео у мрачној бајчетинској шуми. Да се, којим случајем, повукао мирно, уз неколико фраза о заштити националних и државних интереса, уз ироничне опаске да је издан, и да је тако седативан издржао годину или две у улози бившег председника који је достојанствено напустио Андрићев венац, можда би га се за коју годину сетили као мудраца, доброг тече који је, симулирајући частан одлазак пред амбициозним Вучићем, постао повољно пожељан за Србе.
