Прочитај ми чланак
(Двери српске)
Иницијатива српског покрета “Двери” о укључивању Русије у преговоре између власти у Београду и лидера косметских Срба, као и о повратку питања Космета у оквире СБ УН, сведочи о јачању два важна фактора у српском друштву.
Први фактор је у вези са растућим незадовољством резултатима посредничке улоге ЕУ, а у још ширем контексту – постојањем јаке евроскептичне струје. Ово се може сматрати позитивним фактором који говори о тежњи значајног дела српске јавности да преосмисли геополитичке орјентире земље и политику власти.
Међутим, други фактор је свакако узнемирујући. Ради се о растућем разилажењу између руководства Србије са једне стране и косметских Срба са друге стране. Ако односи између два дела једног српског етноса и односи међу њиховим структурама, захтевају међународно посредовање – онда је тешко говорити о далековидности национално-државне политике српске владе. Изјава покрета “Двери”о том да је посредништво Русије у преговорима између владе Србије и косметских Срба неопходно ради “заштите интереса Србије и Срба на Косову и Метохији”, не значи ништа друго него растуће и опасно неповерење једне стране према другој.[1]
Слична ситуација је, по нашем мишљењу, последица два жалосна аспекта српске политике. Први аспект односи се на прећутну сагласност искључиве посредничке улоге ЕУ у преговорима. Разуме се да се не сме заборавити да главна одговорност за “долазак” ЕУ на Космет пада на претходну власт у земљи, која је дала пристанак на распоређивање цивилно-полицијске мисије Европске Уније (ЕУЛЕКС) у покрајини. Ипак, то не скида одговорност са садашњег Премијера Ивице Дачића и Председника Томислава Николића, који су практично наставили са претходном линијом попуштања ЕУ, чија политика према Србима није у складу са национално-државним интересима Србије и Срба.
Друга грешка српских власти у преговарачком процесу је – неспособност или одсуство жеље да се лидери косметских Срба укључе у преговарачки процес. Не ради се само о њиховом одсуству са преговарачког стола, него и одбијању Београда да их информише о садржају разговора. Чак и у време регулисања кризе у Босни, која је завршено потписивањем Дејтонског мировног споразума 1995. године, учешће Срба из Босне и Херцеговине у њему било је активније и садржајније. Испада да се демократска власт Николића-Дачића уплашила својих сународника који су се нашли на другој страни, чак не државне, него административне границе, више него што се ауторитарни режим Слободана Милошевића бојао босанских Срба?
Оваква ситуација је у оштрој супротности са политиком осталих балканских земаља, којима је заштита својих сународника један од главних спољнополитичких приоритета. То је – како се фигуративно изразио Енвер Хасани, професор јавног права на Приштинском универзитету – супротстављање међународној политици фокусираној на државу (а не на територију). Слична политика предвиђа решавање проблема сваке од земаља Балканског региона, засебно једне од друге. Управо такав приступ лежи у рецимо у основама Пакта за стабилност југо-источне Европе који је разрадила ЕУ, који је донет 1999. године. И управо тај Пакт, по мишљењу Енвера Хасанија, спречава решавање “албанског питања” и њиме је обухваћено пространство Балканског полуострва где “Албанци живе” и неки модели регулисања који “у овом тренутку још нису познати”.[2]
Сличан приступ је умногом подударан и са позицијом вишегодишњег премијера Албаније Сали Берише, који не оклева када треба активно подстакнути стварање јединственог албанског културног и националног простора. Да не идемо даље од краја 2012. године, када је он поново говорио о постојању “јединствене албанске нације” која у овом тренутку живи у пет различитих држава Балкана и потребан им је посебан “унификациони пројекат”.[3]
Имајући то у виду, више него чудно изгледа елиминисање косметских Срба из преговарачког процеса, као и садашњи покушаји Београда да их ретроактивно натерају да се у последњем тренутку сагласе са свим одредбама документа који је припремљен иза њихових леђа. Док албански лидери говоре о нерешеном “албанском питању” – власти Србије покушавају на сваки начин да се ограде од својих сународника који живе са њима (ако је веровати Уставу) у истој држави.
Што се тиче пристанка Београда на искључиву посредничку улогу ЕУ у преговарачком процесу – и овде се подмеће лукава замена теза. Главни добитник у садашњем развоју ситуације око Космета уопште није ЕУ, као ни евроинтеграциони планови Србије – него НАТО пакт. Према постојећем неписаном правилу Брисела, пре уласка у ЕУ земља мора постати чланица НАТО-а. Многим Србима блиска ситуација са подељеним и финансијски поробљеним Кипром, у том погледу се чак и не може сматрати изузетком. Србија није потребна Западу у својству равноправног учесника јединственог економског и валутног пространства ЕУ – него у својству антируске војнополитичке предстраже на Балкану.
У овој ситуацији повратак свих питања везаних за косовско регулисање проблема у оквире СБ УН, заиста представља једино реално средство супротстављања политици ЕУ и НАТО у односу према Србији и Србима. Друго аналогно средство представља још активније прикључивање Београда међудржавним, међувладиним и међупарламентарним интеграционим пројектима у којима учествује Русија. У супротном случају, под ударом ће се наћи не само српска државност, него и јединство и опстанак српског етничког корпуса.
[2] Hasani E. The Solution of the Albanian Question as a Precondition for Fruitful Cooperation in the Balkans // Connections. Vol. II. No 2. June 2003. С.46-47.
[3] The Albanian Daily News Bulletin, 05.01.2013
