Прочитај ми чланак
(Вечерње Новости)
У прошлу недељу (24. марта) појавиле су се „Новости“ са реаговањем Његове екселенције Оскара Никовица, амбасадора Мађарске у Србији на наш текст „Велика Угарска без пардона“, објављен седам дана раније. Амбасадор је тај текст оценио као „предрасуде и лоше намере редакције“ и „ратно хушкање“.
Истог дана Телевизија Б 92 је јавила да је „у селу Телечка код Сомбора постављено спомен-обележје посвећено хонведима, војницима мађарске фашистичке војске… то је прво такво обележје у Војводини… Интересантно је да је постављање спомен-плоче финансирало мађарско министарство иностраних послова“. Истини за вољу, господин Никовиц није присуствовао „свечаном чину“.
Писмо амабасадора Никовица носи једну изразито недипломатску ноту: наши саговорници историчари омаловажени су знацима навода – као „историчари“ (ваљда овде дипломе и звања треба да „нострификује“ мађарски амбасадор), а академику Василију Крестићу је одржао лекцију из примене логике у доношењу закључака. Једино је похваљена наша влада с којом амбасадор Никовиц предано ради на „искреном помирењу“ и то тако што не види у чему је проблем са стварањем посебног статуса мађарских општина у Војоводини – „док се и сама Србија залаже за ‘асоцијацију’ српских општина са широким овлашћењима на северу Косова“!
Ни то што наша влада не види никакав проблем у оваквом интерпретирању последица евентуалног решавања „севера Косова“ по Никовицевом рецепту – нико се није огласио за седам дана! – не спречава јавност, демократску јавност, господине амабасадоре, да се не слаже и са њом и са Вашим погледима. Можда у Влади нико нема времена да сагледа последице и разуме шта значи кад мађарско Министарство постави спомен-плочу мађарским фашистичким војницима, али то сигурно не значи да јавност не може да постави питање: како ће се одговорити ако се појаве захтеви да се истоврсно поступи са немачким фашистима, усташама или сличним силама? Уосталом, господин амабасадор зна да се о сличним пословима мађарских министарстава не ћути у Словачкој или Румунији, на пример.
На крају, ваља признати да је лепо што амбасадор срчано брани политику своје земље, али би било занимљиво знати да ли је колега Оскара Никовица из Берлина звао уредника „Шпигла“ и тражио исти простор да демантује тврдњу да мађарски премијер Виктор Орбан „имплементира један по један сегмент политике инспирисане десним крилом екстремистичке Јобик партије“. Или, да ли их је наружио као „незналице“ и назвао „ратним хушкачима“ због тврдње да је Будимпешта – „европски главни град антисемитизма“. Није. Не би ни Оскар Никовиц кад би једном постао амбасадор у Берлину или где слично. Али док тако не буде мислио о Србији и Београду, Никовиц неће водити полемику са изнетим ставовима у јавности – него ће држати лекције.
ДР ДРАГАН ПЕТРОВИЋ ОДГОВАРА АМБАСАДОРУ НИКОВИЦУ
АМБАСАДОР Никовиц ме је у јавном обраћању назвао „историчарем“, баш као и колегу Паровића. Можемо са неким да се сложимо или не, ипак наступ господина Никовица у којем нам оспорава образовање и право на професију не приличи развијању дијалога.
Господину амбасадору на знање – дипломирао сам историју на београдском Филозофском факултету, баш као што сам завршио студије и дипломирао и на Економском факултету, Факултету политичких наука и Факултету за социологију, све на државном универзитету у Београду. Завршио сам постдипломске студије на економији, као и на политичким наукама, а обе одбрањене магистарске тезе су историјске. Затим сам и докторирао на тему Русије. Објавио сам 27 научних књига и имам звање – виши научни сарадник. Моја књига „Француско-српски односи 1800-2010“ је узета за Конгресну библиотеку у Вашингтону, а има је и у Москви, Паризу, Бечу…
Суштина обраћања поштованог амбасадора Никовица била је ипак у нечему другом, а то је јавно изношење тезе да Мађарска види паралелу између позиције српских општина на северу Косова и Метохије и жеље званичне Будимпеште да се, у оквиру аутономије Војводине, створи додатна аутономија за Мађаре на северу Бачке. То је револуционаран захтев о преформулацији државе Србије, а све остало у амбасадоровом обраћању је, по мом мишљењу, мање битно и може се посматрати као декор.
