Зашто су у Србији, упркос свим променама, лидери важнији од политичких програма? Смењују се странке на власти, мењају партијски дресови и идеологије, али култ вође опстаје деценијама.

И то је управо оно што у овом тренутку највише мучи опозицију. Њихов проблем није ни политика нити програм странке, већ чињеница да немају лидера. У својим редовима немају човека кога бирачи виде као свог спаситеља и вођу. А како се ближе председнички избори, свесни овог недостатка и проблема, опозиција је свог кандидата почела да тражи и ван политике.

У савременим и развијеним демократијама ствари другачије функционишу. Грађанима је важно шта та политичка опција или странка може да им понуди и на који начин може да побољша квалитет њиховог живота. У Србији су ствари потпуно обрнуте.

Шта прави лидер мора да поседује?

Мора да буде поштен
Да буде компетентан и одлучан
Да је остварио одређени политички резултат
Да има социјалну интелигенцију
Да поседује харизму
Да буде демагог
Психолог Жарко Требјешанин каже да је политичка култура у Србији на веома ниском нивоу, иако има изузетно образованих људи, који знају шта су избори и идеологија.

– Уколико би сада направили анкету са питањима шта је демократија, какав је наш политички систем, какав политички програм заступају странке на власти, 80 одсто грађана на та питања не би могло да одговори. Овде се људи везују за личности, за оно што виде, некоме верују, а неком не. У Србији уосталом политички програм није ни важан, јер странке лако направе заокрет за 180 степени – наводи Требјешанин за „Блиц“.

И интелектуалци воле вође

Од 1990. године Србија је имала четири лидера – Слободана Милошевића, Војислава Коштуницу, Бориса Тадића и данас Алексанадра Вучића. Прва три опстала су на власти бар осам година, а актуелни премијер данас има подршку колико је у своје време имао још само Милошевић.

Чедомир Чупић, професор на Факултету политичких наука, сматра да је код нас и даље доминантна ауторитарна политичка култура, у којој се увек траже вође, са којима се људи поистовећују.

– Чак и комунизам, који је прокламовао равноправност свих грађана, није могао да се ослободи лидера. То је практиковано и после увођења вишетраначја у Србији. Разлог може да се нађе у ниском нивоу писмености грађана, који не разумеју нити читају партијске програме. Они то воле вербално да чују од својих вођа, везују се за њих. Тог синдрома се није ослободила ни интелектуална елита – сматра Чупић.

Управо су интелектуалци данас на цени код српске опозиције и неколико њих је у игри да предводи опозиционе странке на председничким изборима. А како своје квалитете да промовишу код грађана и представе себе као будуће лидере?

Не постоји формула за лидера

ПР стручњак и аналитичар Цвијетин Миливојевић каже да не постоји шаблон како се постаје лидер.

– Свако време носи своје бреме. Почетком деведесетих су прво били у тренду они који се залажу за рехабилитацију и окретанеј Западу, а затим они који су пропагирали националистичку политику и патриотско бусање у груди. После су исти ти причали да је Србија гарант мира и стабилности и то их је оржало на власти још неко време – наводи Миливојевић за „Блиц“.

Он сматра да лидер постаје онај који уме да се прилагођава времену и има моћ краткорочног предвиђања.

– Следећа година ће бити специфична јер треба да се донесе велика одлука пред председничке изборе. Србија ће морати да одлучи да ли ће се дистанцирати од Русије и постићи правно обавезујући споразум са Приштином и тако убрзати евроинтеграције или ће урадити све супротно. Ко предосети шта грађани желе биће нови лидер – закључује Миливојевић.

Ознаке: идеологија, политичари, Срби