Прочитај ми чланакТајни документи у које је амерички портал "Грејзон" имао увид откривају да је британски премијер Тони Блер непосредно пре почетка бомбардовања Југославије тражио да се гађају цивилне мете.
Додаје се и да је, иако су у британској војсци признали да би удар на хотел „Југославију“ довео до смрти одређеног броја цивила, Блер рекао да је то цена „коју вреди платити“.
Декласификовани британски документи откривају да су Британци покушавали да „погурају“ Американце да окупирају Југославију и сруше њеног председника Слободана Милошевића током бомбардовања 1999. године.
Иако се на Западу бомбардовање Југославије слави као успешна „хуманитарна интервенција“ која је спречила „геноцид“ против Албанаца на Косову, реч је о агресији на суверену и мултиетничку државу заснованој на пропаганди, пише „Грејзон“.
Београд је заправо водио војну кампању против побуњеника из тзв. Ослободилачке војске Косова (ОВК), коју су подржавали ЦИА и МИ6 и која је имала везе са Ал Каидом, наводи тај портал.
ОВК, која се финансирала кроз трговину наркотицима и органима, намерно је тежила да максимално увећа број цивилних жртава, како би подстакли Запад да интервенише.
Комитет британског Парламента је у мају 2000. године закључио да су сви наводни злочини над албанских становништвом спроведени након почетка бомбардовања, додајући да је кампања бомбардовања „подстакла Београд да агресивније неутралише ОВК“.
Такође, суд УН у Приштини је у септембру 2001. године пресудио да акције Београда на Косову нису имале геноцидни карактер.
Међутим, ове чињенице се данас углавном занемарују. „Политико“ је у фебруару објавио чланак у ком се наводи да су многи западни лидери који су били директно укључени у бомбардовање злоупотребили свој положај како би се обогатили на Косову након рата, чиме идеја о наводној „хуманитарној интервенцији“ пада у воду.
Такође, данас је углавном заборављено колико су водеће НАТО земље биле близу војне интервенције у Југославији током хаотичног пролећа 1999, пише „Грејзон“.
Британски предлог за инвазију на Југославију
Како наводи амерички портал, тадашњи политички директор у британском Министарству одбране Ричард Хартфилд је у поверљивом документу крајем априла 1999. тражио да се донесе „моментална“ одлука о томе да ли би требало извршити инвазију на Југославију.
„Ако желимо да утичемо на размишљање САД о опцији коришћења копнених снага, морамо им врло брзо проследити документа. Наше планирање је испред САД, других савезника (Штаба НАТО-а)… Верујемо да САД можда развијају своја почетна размишљања о коришћењу копнених снага ове недеље. Наш рад би могао имати значајан утицај на њихове закључке. (Генералштаб) је стога одлучио да то треба да проследимо САД приватно (путем војних и политичких канала) што је пре могуће“, наводи се у документу.
Додаје се и да је Лондон морао да „превазиђе“ скепсу која је постојала у Вашингтону када је реч о копненој инвазији, као и да би њу „требало спровести што пре“.
Истовремено је било од виталног значаја да се тадашњем премијеру Тонију Блеру „разјасни“ да „иако можемо утицати на планирање могуће копнене кампање, не можемо очекивати да ће САД или НАТО лако или безрезервно прихватити британске ставове“.
Зато је постизање „принципијелног договора“ о копненој интервенцији значајније од самих детаља, наводи се документу. Другим речима, најважније је било добијање зеленог светла из Вашингтона, а не разрада конкретног плана акције.
Главни разлог за то је била чињеница да су Британци рачунали да ће САД обезбедити „стотине хиљада“ војника за интервенцију, док би Лондон послао „тек“ педесетак хиљада – што је био тадашњи максимум за Белику Британију.
Британци су развили неколико потенцијалних сценарија за копнену операцију, од стављања фокуса на „ослобађање“ Косова до акције ширих размера, која би за циљ имала рушење Милошевића и која би, како се очекивало, наишла на „организовани отпор“ међу Србима.
Још један разлог за скепсу која је постојала у Вашингтону је и то што су све земље са којима са Југославија граничила или отворено одбиле, или се очекивало да ће одбити да се њихова земља користи као полигон за лансирање копнене инвазије.
Наводно је пристанак Грчке био услов без ког Американци нису били спремни да одобре операцију, али је Атина одбила да дозволи коришћење својих лука и аеродрома у те сврхе. Ни друге опције, попут Мађарске, Бугарске и Румуније, нису биле адекватне.
У међувремену, за Албанију, која је подржавала ОВК и која је служила као ефективни штаб НАТО-а током бомбардовања Југославије, и Македонију, „где су НАТО трупе већ стварале проблеме“, је речено да страхују да ће постати формалне зараћене стране у било ком сукобу, као и да се боје „српске одмазде“.
Блерова „коалиција вољних“ за инвазију на Југославију
Иако је копнена операција од самог почетка деловала нереално, то Блера није спречило да се отворено заложи за њу.
У јавности су војни апаратчици НАТО-а, политички пиони и медијски послушници величали свој запањујући успех и неизбежну победу на бојном пољу.
Али, декласификовани досијеи показују да су званичници британског Министарства одбране провели већи део свог времена жалећи се на чињеницу да њихове бомбе нити застрашују Милошевића, нити ометају рат југословенске војске против ОВК, наводи „Грејзон“.
Британски званичници су у више наврата изражавали забринутост да би југословенска војска заиста могла да успе да у потпуности протера ОВК са Косова, дозвољавајући Милошевићу да прогласи победу и диктира мировне услове НАТО-у. Блер је наводно био одлучан да одбије сваку такву понуду.
Блер је, незадовољан спорошћу кампање бомбардовања, предложио формирање „коалиције вољних“, али и интензивирање кампање бомбардовања.
„Шта нас ограничава? Не сумњам да се крећемо ка ситуацији у којој ће наш циљ бити уклањање Милошевића. Нећемо то сада да кажемо, али аутономија Косова унутар Србије постаје апсурдна. И очигледно је да ће Милошевић угрожавати стабилност региона све буде на власти“, рекао је Блер.
Због тога је НАТО касније гађао цивилне мете, између осталог и хотел „Југославију“, наводно како би елиминисали људе блиске Милошевићевом режиму, укључујући и Жељка Ражнатовића Аркана.
Прве ноћи када је бомбардован хотел „Југославија“, НАТО је извео истовремени напад и на амбасаду Кине у Београду, убивши три новинара, ранивши десетине који су се склонили унутра, и разбеснео кинеске и српске грађане.
Блер је наводно лично наредио да се гађају и зграде медија, због чега је НАТО погодио зграду РТС-а, када је погинуло 16 новинара.
У то време је Александар Вучић био министар информисања задужен за медије (прим. Србин.инфо).
