(Драган Петровић)

Одмах да се разумемо, наша ситуација гледана из угла обичног грађанина је веома лоша. И поред извесних промена набоље у међународном окружењу, са аспекта наших националних интереса ситуација је и даље прилично лоша, нестабилна, у много чему неизвесна. Ипак, са те стране простор за наше интересе и квалитетне политичаре постоји, он је евидентно већи него, рецимо, за време две Коштуничине владе (2004-2008), а значајно већи него деведесетих. За једну сређену и организовану нацију, која има квалитетну и колико толико одговорну елиту, то би био амбијент који би давао реалне могућности за перманентну борбу и напрезање са сагледивим резултатима у домену прокламованих приоритета, истина уз повремене кризе и потребу континуираног рада.

Уосталом зар су наши преци, чак и у нововековној историји, имали иоле повољније и стабилније окружење? Нису. Чак и међуратна Југославија – када је уређеност земље била на завидном нивоу у односу на тадашње стандарде, где је српски фактор био најзад уједињен у једну државу и са српском династијом, доминантним утицајем у војсци и сходно својој бројности, најзаступљенији у парламентарном животу и представничким телима – била је у сталним међународним изазовима и претњама, да би након страшне фашистичке агресије априла 1941. у земљи преко ноћи настао Јасеновац, јаме, стрељања сто за једнога и братоубилачки рат. Дакле, чак и тај грађански живот и несумњива културна достигнућа су се преко ноћи могли лако срушити због нестабилности међународног окружења, да не помињемо страшна демографска страдања у Првом светском и балканским ратовима. Међутим, кроз све те у односу на садашње стање вероватно много веће изазове српски народ је – уз све повремене грешке политичке и друштвене елите, које су тада пре биле изузеци а не правило – наступао прилично постојано са значајним резервама мудрости и стрпљења упорног и континуираног рада када је то требало, и храбрости за делање, такође када је то требало на различите начине и у рату и у миру.

БЕЗ КОНСЕНЗУСА

Главни проблем данашње Србије је недостатак било каквог консензуса у приоритетним националним интересима, циљевима, спремности да се, уз све буре и изазове вишестраначја и слојних и индивидуалних интереса, задржи макар основ курса важних државних питања и етичког кодекса понашања, који би спречио уплив страног фактора, и то оног нама најмање геополитички наклоњеног у унутрашњуполитичку и чак друштвену сцену. Где би данас или већ у првој половини 20. века биле Србија и Црна Гора да је рецимо турски фактор могао током 19. века, када оне још нису имале пуну међународно признату независност, да се директно меша у унутрашње ствари ових српских земаља, да хушка и управља, рецимо, једном династијом у Србији против друге, или чак да има своје људе у тим династијама, политичкој и друштвеној елити, да, рецимо, утиче на најјаче политичке странке, да има своје листове у Београду и Цетињу и сл. Или да је рецимо Аустро-Угарска у време Царинског рата са Србијом имала своје економисте у земљи, привреднике, који би изигравали владине мере у правцу алтернативних трговинских токова и организације привреде. Капитал је имао своје сопствене интересе одувек, међутим чак ни млада српска индустријска и трговачка буржоазија, која се свакако руководила профитом, није ради добитака газила тада политику владе у спору са суседном на сваки начин моћном Монархијом.

Чини се да је у постоктобарској Србији прво пао важан део друштвене елите, који је начет још деведесетих преко НВО, Сороша и др., да би политичка елита нешто спорије потпадала под изразиту доминацију наведених западних сила. Тако се не може рећи ни за Ђинђића, а још мање за Коштуницу, да су били спремни да се поставе у односу на те силе као марионете. Чак је и Тадић у периоду до свог другог избора за председника државе водио колико-толико конструктивну политику у односу на друге главне политичке актере у земљи, дакле до почетка те фамозне 2008. године, која ће убрзаније мењати свет ка мултиполаризму и која се може узети као година постепеног силаска америчке суперхегемоније. Управо тада Србија је сама себе удаљила као субјекта у решавању сопствене судбине и егзистенције. Подсетимо се да је крајем 2006. године донесен Устав Србије, уз постојање консензуса о Косову између три главна лидера – Коштунице, Николића и Тадића. Али на основу депеша Викиликса сазнајемо да је Тадић после тога све интензивније сарађивао са Империјом у правцу уникатне погодбе – они њему политичку подршку, а он њима колаборацију на предаји преосталих српских тапија и поседа на Косову и Метохији, укључујући и друге нечасне трговине. Како је временом изгледала промена изнутра садашњих политичких лидера Србије – надамо се ипак не тако темељна, али свакако голим оком видљива – довољно се види ако упоредимо њихове ставове, и то не у односу на пре пет-шест година, када тектонске промене наступају, већ само у односу на предизборна обећања.

ЛАЖНА СИТУАЦИЈА

Дакле, окупациони систем у Србији има низ могућности за преобликовање воље јавног мњења и изборних резултата – од невиђеног медијског једноумља и монопола, преко управљања земљом олош-елите и сегрегације над остацима праве српске елите (од које, опет од данас до сутра, један део тргује и са олош-елитом и са властима ради сопствене егистенције), отворенијег мешања странаца и директних изборних прекршаја, проневера, па и фалсификата. Када су Империја и стварност постоктобарске Србије постале до те мере непопуларне, у последњих пет година се прибегава и новом приступу кога раније није било То су директне изборне обмане, где се уочи избора критикује претходна власт и дају обећања, да би се после избора то све дезавуисало и кренуло по старом, уз нешто козметичких измена.

Али и то говори да је маневарски простор окупационог апарата стешњен, сада више не само за западни фактор, који више нема глобални монопол као непосредно пре и после 2000. године. Стешњен је и на унутрашњој сцени, посебно друштвеној, где је неолиберализам тешко компромитован, док је већи број домаћих политичара изузетно дискредитован, одакле се прибегава придобијањем и преобраћањем оних који раније нису били на тој страни. На пример, у Црној Гори деведесетих америчка политика није могла ништа дуго да напредује када је, поред јаке просрпске ДПС, постојала и лепеза српских странака, попут Килибардине Народне странке и чак СРС, које су редовно имале представнике у парламенту, док су либерали Славка Перовића освајали тек десетак одсто бирача. Тектонска промена, од које се српство у Црној Гори није опоравило, било је преобраћање Ђукановића и, уз далеко мање последице, Килибарде.

Постоктобарска Србија се и у кругу политичке елите компромитовала до безначајности Какви су сада утицаји Живковића, Тадића, Динкића, Јовановића, да се не присећамо комби-странака ДОС. Међутим, суштину постоктобарске Србије у свим најважнијим националним питањима данас на власти настављају перјанице СПС и радикала, најближи сарадници Милошевића и Шешеља. Какав парадокс да су нас људи – свакако вишеструко надарени и квалитетни, који су бар деценију и по пркосили (претерано?) Империји и окупационом систему кад је свет био монополаран – попут Дачића, Вучића и Николића, бодрили да се супротстављамо Империји, чак да је изазивамо, док данас, када су могућности за одмеренији дипломатски наступ и сарадњу на мултиполарном нивоу са силама БРИКС преузимају у свим значајним питањима штафету духа и есенције усахле и посрнуле постоктобарске Србије. На крају, ни та Америка није оно што је била, опхрвана унутрашњим и другим проблемима, док Обама није у етичком смислу Клинтон, ни виолентан као Буш, већ ипак нешто суптилнији и рафиниранији политичар.

Али однос снага у Народној скупштини данас ни изблиза не рефлектује однос снага у бирачком телу Србије, чак ни оном слуђеном медијима и деловањем олош-елите и странаца. Дакле, као продукт свега тога имамо данас лажно и нереално стање у јавном мнењу и медијима, имамо лажно и нереално стање по питању префорсиране и дотиране улоге олош-елите у друштвеном и културном животу, али и у утицају на политички живот земље у односу на сегрегиране остатке националне елите, која се гура у субкултуру. Најзад, имамо нереално и вишеструко лажно стање у Народној скупштини и органима власти у земљи, и са са аспекта легалитета – због изборних неправилности, и легитимитета – због обмане и другачијег предизборног наступа кључних странака Владе – да не говоримо о недемократским условима вишестраначја због стања у медијима, мешања страног фактора и др.

Најзад, који би путеви излаза или макар тражења излаза из овакве ситуације могли бити?

(Нови стандард)

Ознаке: Драган Петровић, национални интереси, окупација, пети октобар