БЕОГРАД – Грађански протести коалиције „Заједно“ због крађе локалних избора 1996. године остали су, између осталог, упамћени по тајном састанку тадашњег председника Србије Слободана Милошевића и једног три од лидера коалиције Зорана Ђинђића. Неколико месеци касније дошло је и до сукоба Ђинђића са лидером СПО Вуком Драшковићем, који је и обелоданио да се тај сусрет догодио. Драшковић је изјавио тада: Зоран ми је рекао ‘састао сам се са Милошевићем, па шта’.

 

По мишљењу Јовице Станишића, Милошевић је лажирањем локалних избора 1996. године направио историјску грешку. Јер, после Дејтона свету је требао да покаже организацију фер избора. Све из Дејтона, једноставно, пало је у воду. Масовне уличне демонстрације широм Србије после Милошевићеве крађе локалних избора, чиниле су га нервозним и све убеђенијим да мора одговорити радикално – применом силе. Шеф српске ДБ је некако успевао да амортизује ту сулуду идеју, чиме је само продужавана агонија режима, али није било крвопролића на улицама, посебно у Београду.

У таквим околностима и са из дана у дан све присутнијом напетошћу која је претила да доведе до експлозије, Станишић је посегао за можда у том тренутку јединим разумним решењем: да организује сусрет Милошевића и опозиционог лидера Зорана Ђинђића. У српској јавности је много контроверзи о овом сусрету, па има и оних који ни данас не верују да га је уопште било.Истина је: био је сусрет! Организовао га је Јовица Станишић.- Ђинђић је тада први пут имао контакт са Милошевићем – кажу оперативци који су надгледали читав догађај. – Требало је сусрет сакрити од јавности, медија. Ђинђић је доведен код Милошевића. Срели су се у вили број 16, на Дедињу, преко пута бивше Титове резиденције, пишу Вечерње новости.

Јовица Станишић нервозно је чекао у свом кабинету. Сати су пролазили а Ђинђића није било. По договору, после разговора, Ђинђић је требало да дође код њега са првим утисцима разговора. И тек око 23 сата увече, Ђинђић је, кришом, да га нико не види, ушао на споредни улаз у зграду.Станишић је поскочио из фотеље, када га је угледао на вратима кабинета.- И? – упитно га је погледао Станишић.Ђинђић се нервозно спустио у фотељу и у даху проговорио:

– Ђинђић је био веома разочаран због изневерених обећања Запада, а посебно због понашања појединих амбасадора. Једном приликом је дошао код Јовице Станишића видно разочаран и изнервиран:- Неће амерички амбасадор говорити мојим министрима шта да раде! – рекао је Ђинђић. Онда је са фиксног телефона позвао америчког државног секретара Колина Пауела и у директном разговору му све то поновио.- Јовице, не вреди! Овај човек није нормалан!„Занимљив“ је био разговор Милошевића са својим шефом Службе после сусрета са Ђинђићем.

Тај разговор још увек између себе препричавају Станишићеве колеге, онако како га је он испричао:- Милошевић му је страшно замерио и био је љут као рис! Викао је да Станишић стоји иза Ђинђића, да је он, у ствари, Демократска странка, да чак стоји и иза СПО! Просто није могао да се контролише! Вероватно због тога што је схватио да је пропао сусрет и евентуални договор са Зораном Ђинђићем.Решења ни после сусрета Милошевића са Ђинђићем није било. Улични протести су били сваким даном све масовнији, а режим све нервознији.

Дејтонски споразум је, по мишљењу Јовице Станишића, Слободану Милошевићу била последња шанса да земљу изведе из кризе и своју аутократску власт, прожету у свим сферама снагама Јул-а промени и оплемени истинским демократским процесима и сарадњом са све снажнијом опозицијом. Она је на најбољи начин могла да усиса широко народно незадовољство. И имала је подршку споља. Милошевић то није схватао.

Станишић, као врхунски оперативац, чија је служба бринула о националној безбедности, иако није био члан ниједне странке, схватао је потребу постојања опозиције у демократском друштву.

Из све снаге се борио да опозиција уђе у парламент и да се политички живот у Србији са улица премести у скупштинске клупе.- Милошевић је својом владавином Србију држао у латентној опасности од грађанског рата – оценила је у то доба РДБ, на чијем је челу био Станишић. – Онемогућавао је борбу против нарастајуће корупције, а са опозицијом је хтео да се разрачунава силом, на улици, што ми нисмо никако дозвољавали и због чега је наш шеф трпео страховите притиске и имао много проблема. Станишић је схватао да породица Милошевић води земљу у пропаст.

Сматрао је да опозицију треба развијати и јачати. Милошевића је окружење свакодневно обасипало причама како Јовица подржава ДС и друге опозиционе партије. Истина, он је имао контакте са Ђинђићем, са Вуком и осталим опозиционим лидерима, али не и озбиљније планове, пишу Вечерње новости.

Милошевић је имао план да у Савезној скупштини „по хитном поступку“ прогура закон о обједињавању служби Србије и Црне Горе под руководством Јовице Станишића! И то је већ била готова ствар. Црногорски посланици су били спремни да гласају „за“. Станишић је одмах прозрео Слобин план: добиће ингеренције и над Црном Гором, а онда би му наредио да ухапси Мила Ђукановића, са којим је већ био у сукобу.

Исте ноћи је са безбедног фиксног телефона Станишић позвао Ђукановића и објаснио му о чему је реч. Црногорски посланици нису подржали Слобин предлог.- Његова идеја је била да се све мора мирно решавати и стално их је убеђивао у то. Али, био је између две ватре, између наковња и чекића, између министра полиције и Баџе, ударне песнице Милошевићевог режима – тврде Станишићеве колеге из тога доба.

 

(Вечерње Новости)

Ознаке: ђинђић, Београд, Милошевић, Србија, тајни састанак