Pročitaj mi članak
Имајући на уму „Ројтерове“ вести у вези са извесним збивањима на источном Медитерану и Југославији у току Другог светског рата и Черчилов говор у Доњем Дому у Лондону од 24. маја 1944. године, када је дословно рекао:
„Ми смо се јавно изразили као јаки помагачи маршала Тита… Ми му шаљемо што је могуће већу помоћ у оружју и одржаваћемо што тешњи контакт са њим…“ (Види: Reuter news (Ројтерове вести), 24. маја 1944).
Осврнули бисмо се и на англо-амерички споразум са Совјетском Русијом о интересним сферама на Балканском полуострву у току Другог св. рата, који је склопљен у Москви почетком октобра 1944. године. На разговорима у Москви опширно су претресана питања Балканског полуострва и англо-америчког Средоземља, јер су англо-американци одлучили да по сваку цену заштите своје виталне економске и политичке интересе. Черчил је то признао у своме говору од 27. октобра 1944. године, који дословно гласи:
“У вези са замршеним питањима Балкана где треба водити рачуна о интересима Црног Мора и интересима Средоземља, могли смо да остваримо пун споразум и ја немам осећање да постоји непосредна опасност да наш комбиновани ратни напор буде ослабљен политичким или доктринарним дивергенцијама у Грчкој, Румунији, Бугарској, Југославији и, изнад Балкана у Мађарској. Ми смо створили један врло добар и практичан споразум поводом ових земаља, споразум појединачан и скупан, који има за циљ да сконцентрише све њихове напоре и да их придружи нашим напорима против заједничког непријатеља и да припреми у колико је то могуће, један пацифистички споразум кад рат буде завршен…“ (Види: “REUTER” – (“Ројтер”), од 27. октобра 1944).
Другом приликом Черчил је у говору који је одржао у Доњем Дому у Лондону 18. јануара 1945. рекао:
„Ја сам био у иностранству један од првих који је помогао маршала Тита… Неколицина мојих најбољих пријатеља и мајор Рандолф Черчил налазе се код њега и његових трупа… Како смо се бојали да би могло доћи до неспоразума између Совјестске владе и нас ради Југославије, што је могло лако да буде случај тамо где војске продиру у земљу која се налази у великом нереду, Идн и Стаљин споразумели су се у Москви, да ће обе наше земље у тим областима водити заједничку политику и због тога остати у трајном контакту…“ (Види: Reuter news (Ројтерове вести), 18. јануар 1945).
Чињеница је, да је у мају 1943. године дошла у Брозов троцкистички штаб званична енглеска војна мисија састављена од шест чланова на челу са канадским капетаном Стјуартом, који је рођен у Сарајеву, где му је отац био конзул. Стјуарт је одлично говорио српски и мађарски језик. Такође, имајући у виду да је енглеска обавештајна служба (SОЕ) у току 1942. године у Канади основала Камп Х, на којем је тренирала југословенске комунисте – емигранте као диверзанте и да их је у току 1943. године пребацила у Југославију, да се боре у Брозовим троцкистичким партизански одредима.
Са њима су у мају 1943. године убачени у троцкистичке партизанске јединице и извесни англо-амерички агенти (SАS, SОЕ и ОSS ) као војни и политички инструктори (Види: Lynn Philip Hodgson, Inside – Camp X, The top secret World war II ‘secret agent’ training school’ – Strategically placed in Canada on the shores of lake Ontario – The proud Yugoslavs of Camp X, Port Perry, Ontario, Canada; Brian Jeffery Street, The parachute ward – A Canadian surgeon’s wartime adventures in Yugoslavia, Toronto. 1987).
Осим тога, треба поменути да је лорд Виктор Ротшилд био шеф британских диверзантских и обавештајних сервиса БИК – а и М15 у току Другог светског рата, зато се намеће питање: какав је однос био између троцкисте Броза и лорда Ротшилда? (lord Victor Rothschild – “Mr. Fisher”, peer, millionaire, scientist, and head of BIC and M15’s wartime explosives and sabotage section). Према томе, поставља се још једно питање: каква је била улога лорда Виктора Ротшилда у спасавању немачких, италијанских, хрватских и оталих национал-социјалистичких и фашистичких ратних злочинаца, који су после Другог св. рата уживали заштиту Ватикана и англо-америчког и аргентинског естаблишмента? (Види: Ben Macintyre, Agent zigzag – A true story of nazi espionage, love, and betrayal, New York, 2007, стр. 160; Alicia Dujovne Ortiz, Eva Peron, New York, 1996, стр.. 101/2 I 104; Tom Bower, Blind eye to murder – Britain, America and the purging of nazi Germany – A pledge Betrayed, London,1997, стр. 473).
На крају, поставља се још једно питање: каква је уствари била веза између лорда Виктора Ротшилда и Моше Пијаде? Истини за вољу Пијаде је био једини Србин у Брозовом троцкистичком штабу, који се заложио за оснивање србске аутономне покрајине у авнојевској Хрватској. Био је и Брозов ментор, како то рече Џан Гунтер – “… He is Tito’s paternal mentor…” ( Види: John Gunter, Behind the curtain, New York, 1949, стр. 106.).
Наравно, Пијаде се у току 1948. године разоткрио и као један између осталих твораца и режисера анти-совјетског блока. Више о томе видети његову књигу коју је објавио у Лондону под насловом „Легенда је да југословенски устанак дугује своје постојање совјетској помоћи“ (Види: Mosha Piyade, The Legend That the Yugoslav Uprising Owed its Existence to Soviet Assistance, London, Great Britain, 195; Nathan Ausubel, Pictorial history of the Jewish people – From bible times to our own day throughout the world, New York, 1953, стр. 208).
На више места у разним публикацијама тврди се да је Јосип Броз био троцкиста и да је био агент буржоаских западно-европских и америчких обавештајних сервиса. Да је Броз био троцкиста, то је и сам признао. То исто износе и аутори Христoфeр Андрју и Васили Митрокин у књизи коју су објавили под насловом „Митрокинов архив“, где дословно стоји:
“… објављено је у недељнику ‘ Carrefour’, у којем је Тито признао да је био троцкиста…“ – “… published in the weekly magazine Carrefour, in which Tito confessed to being a Trotskyist…” (Види: Christofer Andrew and Valili Mitrokhin, The Mitrokhin Archive – The KGB in Еurope and the West, Middlessex, Great Britain, 1999, стр. 602).
Свакако, треба имати у виду, да су англо-американци поставили хрватског реакционара, троцкисту и римског католичког емисара Јосипа Броза на власт у Југославији, која им је служила као санитарни кордон против совјетског ширења према Средоземном мору. У енглеском часопису за спољну политику “The nineteenth Century and After” у свесци за септембар 1943, у јеку судбоносне прекретнице на Источном фронту, дословно стоји:
“…Коминтерна која је пре извесног времена распуштена, претворена је у један перманентни конгрес, који заступа комунистичке и совјетско-руска схватања, али при томе следи један национални (совјетски) и један социјални (бољшевички) програм. Совјестка унија тежи за разарањем целе Европе, а нарочито области између Балтика и Јегејског мора… Совјети такође раде и на уништењу Румуније. Несумњиво је, да они намеравају да потчине под своју власт делту Дунава и петролејске изворе. Они хоће да имају несметан излаз и на Средоиземно, а можда и на Јадранско море…” ( Види: The nineteenth Century and After, Sep. 1943, London, England).
Сада бисмо прешли на једно сведочење Ласла Рајка о Брозовој троцкистичкој клики. Његово сведочење је објављено у чланку под насловом „Око 150 југословенских троцкиста империјалистички шпијуни од 1941 године“, где дословно стоји:
„… Рајк, који је дезертирао из редова бораца за слободу шпанског народа, илегално је прешао француску границу и био интерниран у Француској. У интернационалним концентрационим логорима активно је радила група југословенских троцкиста. Међу њима су се истицали Коста Нађ. Милић, Стефановић, Беблер…
Даље Рајк изјављује, да се око 150 Југословена који су се налазили у истом логору у ком је био и Рајк, обратило мајору гестапоа с молбом да им омогуће да се врате у Југославију.
Ја сам, говори оптужени, испричао о троцкистчкој делатности тих Југословена. Он је са задовољством саслушао моје карактеристике и рекао, да ће молбу Југословена испунити.
Заједно с Рајком у Немачку је пошла и група Југословена.
Ја тачно не знам – изјављује Рајк – како су се ти Југословени односили према тадашњој југословенској влади. С тачке гледишта гестапоа то су били потпуно поуздани људи…(Види: Око 150 југословенских троцкиста империјалистички шпијуни од 1941 године, Под заставом интернационализма, Орган југословенских комуниста-полтемиграната у НР Румунији, бр. 10, 1.Х.1949).
Ако подсетимо и на то да је Броз извршавао постављене геостратешке планове и намере западно-еврпских и америчких империјалиста, као и на његове везе од 1943 са фелдмаршалом Монтгомеријем, који у својим мемоарима дословно каже: “Када је Тито прекинуо са Русијом, позвао ме је у Југославију да будем његов лични гост, посете су одржаване сваке године и ми смо постали и остали врло добри пријатељи…
Међу моје пријатеље ја убрајом разне личности као што су његова светост Папа и маршал Тито, које често посећујем. Веома ценим моје пријатељство са др. Салазарем, премијером Португала…” – “Later, after Tito had ‘broken’ with Russia, he invited me to visit him in Yugoslavia as his personal guest; the visit was repeated every year and we became – and remain – very good friends…
I count among my friends such differing personalities as His Holiness the Pope and Marshal Tito, both of whom I have visited often. I value greatly my friendship with Dr. Salazar, Prime Minister of Portugal…” ( Види: Berland Law, The memoirs of field-marshal the viscount Montgomery of Alamein, London, 1958, стр. 541).
У вези са тиме објављен је чланак под насловом „Титова клика је одавно издала интересе народа Југославије“ у којем дословно стоји: „…При Титовом врховном штабу налазила се мисија САД у саставу пуковника Хамилтона, потпуковника Ферца и Тељера, мисија Велике Британије у саставу генерала Маклина, потпуковника Мура и Сељбина и мајора Черчила. На острву Вису налазио се амерички мајор Урбан, енглески мајор Корвет. При главном штабу у Македонији налазио се енглески мајор Кулнеј и потпоручник Мекдоналд; при главном штабу Србије – амерички капетан Грилс, енглески мајори Хенскер и Армстронг; при главном штабу Хрватске – амерички капетан Рејд и енглески мајор Роџерс; при главном штабу Словеније – амерички мајор Гудвин и енглески мајор Џојнс; при главном штабу Војводине, енглески мајор Лејвидели и потпоручник Вуд и др…“ (Види: Титова клика је одавно издала интересе народа Југославије, „Под заставом интернационализма“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Румунији, брј. 10, 1.Х. 1949).
У књизи Хамилтона Фиш Армстронга, коју је објавио под насловом „Тито и Голијат“, дословно стоји: „…Тито је постао Черчилов човек… Черчил се са задовољством односио према Југославио као ‘Титоленду’ …” – “…Tito became Churchill’s man… He referres to Jugoslavia with relish as ‘Titoland’… Краљ Петар је био Черчилов заробљеник и није имао никаквог избора. Према писању Шћетинса, Черчил је рекао да ће Петра убедити или да ће га присилити да пристане на регенство…” – “… Again King Peter was given no choice, Stettinius has written that Churchill said Peter ‘had been persuaded, or even forced, to agree to a regency’…” (Види: Hamilton Fish Armstrong, Tito and Goliath,, стр. 29 и 43).
Черчил је са Труманом и Доновеном бранио Медитеранску Грчку, као и Брозову троцкистичку Југославију на смрт и живот по цену атомског рата са Совјетском Русијом у току 1949. године, када су протерали више од пола милона македонских Словена и Грка са њихових вековних огњишта… (Види: Kati Martin, The Polk conspiracy – Murder and cover-up in the case of SBS news correspondent George Polk, New York, 1992; Milovan Djilas, Conversations with Stalin, New York, 1962, стр. 182).
