U čemu se referendum koji je najavio Dodik razlikuje od onog na kome se građani Velike Britanije izjašnjavaju o izlasku iz EU, katalonski i baskijski o otcepljenju od Španije, oni sa Krima o separaciji od Ukrajine, ili recimo onaj grčki, gde se glasalo o merama štednje?

У чему се референдум који је најавио Додик разликује од оног на коме се грађани Велике Британије изјашњавају о изласку из ЕУ, каталонски и баскијски о отцепљењу од Шпаније, они са Крима о сепарацији од Украјине, или рецимо онај грчки, где се гласало о мерама штедње?

Референдум је, дефиниција каже, облик непосредне демократије, тј. учешћа грађана у вршењу државне власти и доношења политичких одлука. Сведоци смо, међутим, да овај строго детерминисан глобални појам има различито тумачење и изазива опречне реакције када се изговара на енглеском, руском, каталонском, грчком или, рецимо, српском језику, нарочито ако потпада под ијекавски изговор којим говоре Срби у Босни и Херцеговини, прецизније – Републици Српској.

У чему се, дакле, референдум који је најавио Додик разликује од оног на коме се грађани Велике Британије изјашњавају о изласку из Европске уније (“брегзит”), каталонски и баскијски о отцепљењу од Шпаније, они са Крима о сепарацији од Украјине или рецимо у односу на онај грчки, где се гласало о мерама штедње које су Ципрасу ономад понудили међународни кредитори? У једном. Република Српска, дочим и матична Србија, немају специфичну тежину која би им у међународним односима гарантовала једнака права као горе наведеним.

И зато су се око референдума који, бy тхе wаy, ни изблиза не одлучује о тако важним стварима као британски, каталонски или рецимо кримски, ломила толика копља протеклих месеци, држале седнице у Сарајеву и Бањалуци, гласало на овим и оним нивоима. А утрка још није ни близу циљне равнине, која би фото-финиш требало да има 25. септембра, са унапред познатим исходом.

Демократија на уснама, протекторат у главама

Лицемерје које ових дана показује европска и америчка дипломатија, укључујући и оне који би, попут високог представника Валентина Инцка, требали уздржано и објективно да гледају на ствари, сва та кукумавка над судбином 9. јануара, Дана државности РС, говори најмање о две ствари.

Прва, да БиХ и даље сврставају у категорију земаља без истинске државности, да на њу гледају као протекторат, колонију или какву банана републику из филмова о тајном агенту 007, у којој без последица могу благо речено “занемарити” властите светоназоре о демократији. И друга, да РС виде као експозитуру руског утицаја на Балкану, дочим јој треба сасећи крила у сваком покушају да се избори за оно парампарче државности које јој је гарантовано Дејтонским споразумом.

Даље, негирајући РС право на референдум, Запад скаче себи у уста бар по два основа. Наиме, рвући се протеклих година са Додиком, гласноговорници земаља НАТО корпуса истицали су како је народ у Српској роб њених политичких елита.

Када је, међутим, Додик одлучио да распише референдум, антитезу поменутог елитизма, одмах су окренули плочу, замерајући му да користи рају у остваривању националистичких циљева заосталих из Караџићевих и Младићевих ратних свезака. И то у Босни, иначе пар екселанс грађанској држави, где је у Федерацији, према последњем извештају Агенције за статистику БиХ, остало да живи свега 2,6% Срба, наспрам 14% Бошњака и нешто мање од 3% Хрвата који и даље обитавају у РС.

Други основ је онај по коме један међународни споразум, потписан на територији Охаја, једне од америчких држава, руши управо званични Стејт департмент, константно разгоревајући у Сарајеву “вјечну ватру” о унитарној БиХ са једним, а не два престона града, бар у симболичком смислу.

Улога Вучића у припитомљавању Додика

У покушају да се избегне руски “вето” у Савету за провођење мира (Пеаце Имплементатион Цоунцил), својеврсном старатељском органу БиХ, и заобилазним путем преко Београда блокира гласање у РС, ових дана са свих страна стижу апели Александру Вучићу не би ли некако “уразумио” Додика. Српски премијер за сада углавном ћути, а кад проговори чини то дипломатски и с мало речи.

“Замолио сам Додика да још једном размисли, али то је унутрашња ствар РС у коју не желим да се мешам”, гласило је засад једино конкретно Вучићево вакелисање на тему. Да ли ће српски премијер остати на томе, поучен између осталог и несрећном историјом покушаја да се из Београда креира политика на Палама и у Бањалуци, остаје да се види. Не треба ни подсећати колико је Милошевић својим накарадним потезима, заснованим једним делом и на личном анимозитету према Радовану Караџићу, направио штете и Србији и Републици Српској.

Од крупних, као што су биле санкције на Дрини, па до наоко периферних, какво је било спасавање француских пилота у режији првог српског удбаша Станишића, Јовице Станишића (!), које је Трибуналу у Хагу дало основа да констатује директну субординацију служби безбедности две српске државе, што је касније масовно коришћено како у појединачним тужбама, тако и у оној којом је Србија оптужена за геноцид и агресију на територију независне БиХ. Сасвим довољно за наук Вучићу да не понови грешке претходника.

Како сада ствари стоје, референдум ће, управо захваљујући чврстом руском ставу, ипак бити одржан без неког фанатичног притиска споља, али уз већ виђену контракампању из Сарајева.

– Тражим проверену меру да се референдум стави на чекање и да се забрани његово одржавање – запретио је ових дана Бакир Изетбеговић, чијом је апелацијом Уставном суду БиХ прослава Дана РС и оцењена неуставном, што је и изазвало домино реакцију.

Интересантно је да, за разлику од Изетбеговића, хрватски члан Председништва БиХ Драган Човић мисли да референдум о Дану РС никоме не штети:

– Нема смисла забрањивати референдум јер је то форма где се неко треба демократски изјаснити о теми из уставне надлежности за подручје за које се он односи – одржао је Човић Изетбеговићу малу лекцију из демократије, успут додајући да референдум у РС неће изазвати насиље и рат у БиХ, о чему ових дана брује званично Сарајево и тамошњи медији.

Датуми, сећања…

Но, да се ми, после овог мантрања на пољу високе политике, вратимо на огољену суштину. Шта је, дакле, оно због чега Бошњаци негирају Србима право да као дан РС обележавају 9. јануар? Ако изузмемо чињеницу да тог дана православни славе Светог Стефана, што је календарски стицај околности а не суштина, главна замерка из Сарајева се односи на то што је тог дана 1992. године формирана српска република на територији тада грађанским ратом захваћене Босне, тачније иста она која је три и по године касније у Дејтону међународно призната као Република Српска (?!).

Још ће вам на то из кабинета крај Миљацке додати како је та иста РС геноцидна творевина настала на темељима злочина у Сребреници, али то је само субјективни став којим другом ентитету не можете оспорити оно што му даје за право Дејтон као архиправни основ заједничке државе, а то је да сам бира када ће и шта славити. Наравно, ако рачунате на суживот као модус вивенди и не планирате потезе којима бисте намирили ратне дугове и трауме.

После овог референдума за БиХ постоје два пута. Један води неспорном признању Дејтона и обустављању притисака који би водили његовој ревизији, првенствено у погледу статуса РС, што би довело до смиривања тензија. Други пут директно води ка још једном референдуму, оном о отцепљењу РС.

Подсећања ради, као Дан независности Босне и Херцеговине слави се 1. март, дан када је одржан референдум којим су грађани некадашње савезне републике, Бошњаци и Хрвати, изгласали отцепљење од СФРЈ. Тај референдум, јелте, другој страни није био споран као празнични дан иако на њему нису учествовали грађани српске националности.

Узгред, занимљиво је истаћи да је једини празник који признају обе стране у БиХ (иако га скоро уопште не обележавају, осим као нерадни дан) онај којим се баштини сећање на заседање у Мркоњић Граду 25. новембра 1943. године, на коме су одборници усвојили Резолуцију ЗАВНОБиХ-а и Проглас народима БиХ у којима се истиче “одлучност народа БиХ да њихова земља, која није ни српска, ни хрватска, ни муслиманска, него и српска и муслиманска и хрватска, буде збратимљена заједница у којој ће бити осигурана пуна равноправност свих Срба, муслимана и Хрвата”.

На крају, једно је сигурно. После овог референдума за Босну и Херцеговину постоје само два пута. Један води неспорном признању тековина Дејтона и обустављању административних и политичких притисака који би водили његовој ревизији, првенствено у погледу статуса Републике Српске, што би неминовно довело до смиривања тензија. Други пут директно води ка још једном референдуму, оном о отцепљењу РС, што би изазвало тектонске поремећаје у југоисточној Европи и, да не чује зло, по други пут у модерној историји (после 1914) означило малу босанску авлију као епицентар планетарног земљотреса са несагледивим последицама.

Izvor: ekspres.net

Oznake: Antonije Kovačević, dan Republike Srpske, Milorad Dodik, referendum